Prvi deo teksta možete pročitati ovde
Kada sam letos bio kod kuće u Pančevu, za vreme godišnjeg odmora, sreo sam komšinicu koja me je pitala: „I, kakvi su Nemci, hladni, a?”
Odgovorio sam da nisam stekao utisak da su hladni. Iako postoje određeni kulturološki obrasci karakteristični za svaku zemlju, svaka generalizacija je suštinski pogrešna pošto je svaki čovek jedinstven. Osim toga, postoje univerzalne ljudske vrednosti koje prevazilaze sve kulturološke razlike. Zbog toga, bilo gde u svetu da se čovek nađe, može steći prijatelje. Na kraju, Nemačka je evropska zemlja, takoreći u našem susedstvu, tako da razlike među nama i nisu tako duboke. U Nemačku sam stigao 15. marta, radio sam samo nedelju dana i onda je nastupio „lockdown” koji je trajao naredna dva meseca. Za to vreme, šef laboratorije u kojoj radim me je redovno zvao da proveri da li sam zdrav, imam li novca, a nekoliko puta smo išli u šetnju po obližnjoj šumi. Od mnogih ljudi koji su pre mene otišli u Nemačku sam čuo da se poslodavci odnose prema zaposlenima sa poštovanjem, što je i moje iskustvo. Nisu neosetljivi ni na vaše privatne probleme i spremni su da pomognu i oko pitanja koja se ne tiču direktno posla, ali su vama životno važna. Ispijanje kafe i druženje po kancelarijama se uglavnom ne praktikuje. Pauza za ručak je u 12:30 kada se kolege sastanu u menzi i proćaskaju. Na radnom mestu su generalno dosta uzdržani, ali ako odete sa kolegama na pivo, biće mnogo opušteniji i otvoreniji.
Komšije se uvek kulturno jave, a ako se nađete sami na ulici i u susret vam ide čovek ili žena, često će vam poželeti dobar dan, pogotovo ako je u pitanju starija osoba. Ta kultura se zadržala u banatskim selima gde će vam većina ljudi, a pogotovo deca, poželeti „Dobar dan”, bez obzira na to što vas ne poznaju.
Javni prevoz
Najvažniji vid javnog prevoza u Nemačkoj je železnica. U Hanoveru, kao i u drugim većim gradovima, postoji gradska železnica – U Bahn – koja povezuje sve delove grada, kao i obližnje opštine udaljene 10-15 km. U pitanju je takozvani laki metro, koji manjim delom trase, u centru grada gde su ulice uže, saobraća pod zemljom, a van centra nad zemljom. Vozovi saobraćaju na deset minuta. S obzirom na to da vozovi saobraćaju često, i da mogu primiti veliki broj putnika, nema gužvi i moguće je održavati određenu distancu u ovo vreme zaraze. Opštine koje pripadaju regionu Hanover, a udeljene su 20-30 km od grada su povezane sistemom prigradske železnice S Bahn, vozovi prigradske železnice saobraćaju na 30 minuta. U gradu postoji i autobuski prevoz koji je od sekundarnog značaja.
Komunalne usluge i red
Sada živim u zgradi koja liči na kutiju šibica, izgrađenu početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Naselje podseća na našu Teslu. Između zgrada je mnogo zelenih površina i drveća. To pokazuje da je gradnja stambenih naselja u Jugoslaviji u to vreme pratila savremene evropske trendove Pratim borbu naših sugrađana da sačuvaju Teslu od razularenih „investitora” koji bi da uzmu novac na brzinu gradeći stanove i istovremeno uništavajući zelene površine. Iskreno se nadam da će otpor uroditi plodom, pokazalo se već nekoliko puta da organizovani i uporni otpor građana može dati rezultate. Olako smo se odrekli letnje pozornice, ali izgleda je prošlo vreme kada su ljudi samo ćutali i trpeli. Knez Miloš je govorio: „Kada narod ćuti, ti steži, kada počne da se buni, popuštaj”. Nadam se da su i aktuelni vlastodršci u Pančevu dovoljno pragmatični i da će voditi računa da ne navuku dodatni gnev građana Pančeva na sebe uništavajući grad u kojem žive,a za račun onih koji verovatno u Pančevu i ne žive i koje Pančevo ne interesuje, osim kao mesto gde će dodatno uvećati svoje bogatstvo.
Ali, da se vratim na priču o kvalitetu stanovanja u Nemačkoj. Bitna razlika je u tome što se u Nemačkoj sve zgrade dobro održavaju. Fasade su okrečene, stolarija zamenjena novom. Održavanje zgrade plaćaju stanari, kao i održavanje zelenih površina. Stanovanje u Nemačkoj je prilično skupo između ostalog i zato što su ovi troškovi relativno visoki. Zgrade imaju hausmeistera čiji je zadatak, pored drugih poslova, i da redovnog kosi travu. Održavanje zelenila oko privatnih objekata (a to je velika većina objekata u gradu) je u nadležnosti stanara i vlasnika, a ne gradskog zelenila. Ali će grad naplatiti kaznu stanarima ako se zelene površine ne održavaju. Kod nas je gradsko zelenilo zaduženo za održavanje skoro svih zelenih površina u gradu, i to sa veoma ograničenim brojem radnika, tako da trava na javnim površinama koje nisu parkovi u maju i junu prosto podivlja. Mada je važan faktor i odnos stanovnika prema gradu. Otiđite leti u bilo koje selo oko Pančeva, videćete da su travnjaci ispred svih kuća u kojima neko živi uredno pokošeni, iako taj travnjak predstavlja javno, a ne privatno dobro. Kultura stanovanja u gradu je na nižem nivou – retko ko će pokositi travu ispred svoje kuće, mnogi građani održavaju samo prostor koji spada u privatnu svojinu, a za ostalo čekaju nekog drugog da to odradi. Slično je i sa odnosom prema smeću, iako se se u selima smeće odnosi na svake dve nedelje, nećete nigde (ili ćete vrlo retko) videti divlje deponije. Meštani sela odavno znaju, da ako oni ne održavaju svoje mesto, niko drugi neće to učiniti umesto njih. Slično je i u Nemačkoj, svako je odgovoran za svoju kuću i okućnicu, makar to bila i stambena zgrada.
Svaka zgrada u kraju ima svoj kontejner za đubre (koji se otvara ključem kojeg imaju samo stanari zgrade) i jednu kantu za stari papir i kantu za organski otpad (od kojeg verovatno prave kompost). Za odlaganje staklenih flaša, morate otići do „zelenog ostrva” gde se nalaze kontejneri za ovaj materijal. Staklo se razvrstava po bojama (prozirno, zeleno, smeđe). U naselju gde živim, smeće se odnosi petkom. Do tada se kontejner napuni, pa stanari iznesu vreće sa đubretom petkom ujutro, i ostave ih pored kontajnera.
Nemci izrazito vode računa o reciklaži otpada. Osim razvijene svesti o značaju reciklaže, postoje i praktični razlozi za to. Naime, za svaku limenku i plastičnu flašu plaća se kaucija od 25 ceni. Cena piva je, na primer, često izražena kao cena proizvoda + 0,25 evra kaucija za limenku. Na ulazu u supermarkete se nalaze mašine u koje se ubacuju plastične flaše i limenke. Mašina „guta” i „žvaće” ambalažu a zatim „ispljune” bon koji vredi onoliko koliko vredi ambalaža koju ste ubacili. Na kasi će vam umanjiti račun za vrednost bona.
Ono što shvatite u Nemačkoj jeste da ne zavisi baš sve od materijalnog bogatstva, i da je uobičajena kuknjava u Srbiji „nema para” često samo izgovor da se ništa ne radi i prepusti stihiji. Mnogo toga zavisi od dobre organizacije, u čemu se Nemci nenadmašni, a dobra organizacija može učiniti život ljudi mnogo kvalitetnijim.
Autor je Pančevac, trenutno istraživač u Saveznom institutu za geonauke i prirodne resurse u Hanoveru, SR Nemačka
Naslovna fotografija: Kontejneri za staklo i staru odeću na „zelenom ostrvu”
