Island je najskuplja zemlja na svetu. Dobro, ne znam za ceo Island, ali Rejkjevik je definitivno najskuplji grad. Prvo sam pomislio da su ovi što se bave prevozom od luke do centra u nama videli ovce. Doduše, možda je centar daleko, u sebi sam im davao šansu da opravdaju tu cenu. Jer, moje dosadašnje iskustvo kaže da me za deset američkih dolara autobusom čeka vožnja od bar 15 do 20 minuta. Zadržao nas je jedan semafor, pa je vožnja trajala pet minuta. E, tada sam bio siguran da su prevoznici odlučili da šišaju ovce. Dva minuta kasnije je počela kišica koja se pretvorila u pljusak pa sam zaklon potražio u prvoj radnji. A, u radnji suveniri. Obična vunena zimska kapa „štrikala mi nana” model (ali, mašinski rad, nisam od juče!) 40 dolara, ali ako ima i ispis „Island” onda je 50 dolara; knjižica od osamdesetak strana, veličine dlana, sa zanimljivostima o Islandu 30 dolara; gipsani modeli kućica, veličine kutije šibica, 20 dolara. OK, pomislih, ovo je za turiste, pa je skupo. Pljusak je prestao, mada i da nije – ne mogu ostati sve vreme u (istoj!) radnji. Šetam se, malo kisnem, ali nije strašno. Na kraju ću svakako do katedrale, ali hajde da usput vidim čega još ima u centru. U tom traženju nečega, kiša se opet pretvara u pljusak. Ulazim u sledeću radnju. Kabanica koju sam pre par godina kupio kod nas u „Tempu” i koju sam platio nešto ispod dve hiljade dinara i koju držim u gepeku automobile, za svaki slučaj, evo je ista takva u rejkjavikskoj radnji. Ovo nije prodavnica sa suvenirima, mislim se, valjda će cene biti humanije. Ne! Kabanica iz „Tempa”, izložena u Rejkjaviku košta 89 dolara! Ima li šta jeftinije, tražim. Ima. Evo, pončo za samo 20 dolara. Nisam ga ni dotakao. Bio je to model sa kapuljačom od materijala koji liči na najlon kesu. Da ne bude da sam na kraj srca. Bilo je u toj prodavnici i odeće boljeg kvaliteta. Džemper poput naših „zlatiboraca” ili „divčibaraca”, ma ista šara, ista vuna, ona što malo i bocka, isti rad – 280 dolara. E, tu sam već pomislio „ma terajte se vi malo u tri snežne mećave”.
Kad, napolju sunce. Kiša rominja. Posustaje. Odlučih da vidim šta sve skupo može još da se nađe na Islandu. Radnja kao što je nekada izgledao naš „Beko”, sako, ni po čemu poseban, 480 dolara, u sledećoj – u kojoj se prodaju stvari koje su tipično islandske, lovački nož sa drškom od kosti 850 dolara. Ponovo počinje pljusak i utrčavam u prodavnicu lokalnog islandskog brenda gde se prodaje sportska garderoba za ovakve vremenske (ne)prilike. I odmah mi oko padne na sportsku jaknu, kao šuškavac ali od Gora-tex materijala. Ne mogu da nađem cenu, prilazi prodavačica, tražim da mi otkrije tajnu, kaže – 780 dolara. Verovatno je videla moju razrogačenost pa mi je odmah pokazala identičan model od drugačijeg materijala za samo 690 dolara. Kako su mi oči još bile iskolačene, pokušala je da me povrati još jednim sličnim modelom, ali šuškavcaem, za beznačajnih 450 dolara. Dobro, pljusak je prestao idem ka katedrali i mislim se OK, sve je skupo, ali im je zato grejanje garantovano skoro džabe jer koriste termalne izvore. Sigurno je i hrana jeftina. Potražio sam restoran poput beogradskih i onih tipično gradskih, u kakvima sam jeo širom sveta. I naiđem na jedan baš takav, moderna kafanana, puna, pa još i sa cenama istaknutim na vratima. Tanjir supe dana od 20 do 25 dolara.
Odlučio sam da produžim do katedrale. Fotografisaću je, a potom ću se vratiti na brod.
Opet je počelo da pljušti.
