Stigao sam na posao, skuvao kafu (dobro, aparat je skuvao kafu) i ulogovao sam se na Facebook da proverim ima li šta novo u grupi „Čekanje termina za spajanje porodice”. Velika, bela slova na crvenoj podlozi „Konačno termin, posle 22 meseca!”. Za nekog je agonija završena. Šaljem poruku supruzi:
„Da li je možda stigao poziv iz Ambasade?”
„Nije”, odgovara mi. I tako već osam meseci. Nisam planirao odlazak u Nemačku, niti sam razmišljao o preseljenju u inostranstvo. Prilika za posao se ukazala nenadano, zato nisam bio spreman na to šta nas čeka. Na intervenciju Instituta u kome radim, radnu vizu sam dobio ekspresno, ali spajanje porodice se pretvorilo u agoniju. Najveći problem je dobiti termin u nemačkoj ambasadi za predaju dokumenata neophodnih za dobijanje vize. Mnoge porodice su na termin čekale i pune dve godine. Razloge za ovakvu sporost vidim u malom broju službenika koji rade u ambasadi SR Nemačke u Beogradu. A Nemačka očigledno nema nameru da zapošljava više službenika kako bi hiljadama građana Srbije koji žele da se presele u ovu zemlju ubrzala proces dobijanja vize. Epidemija korona virusa je pogoršala situaciju i čekanje na termin se dodatno produžilo. Takođe, ko po dolasku u Nemačku očekuje brzu i efikasnu birokratiju, razočaraće se. Treba dosta vremena i strpljenja da se završe administrativni poslovi, a birokratija ume i da pogreši, što sam osetio i na svojoj koži.
Potraga za (odgovarajućim) stanom
Nakon predaje dokumenata viza se dobija relativno brzo, za mesec-dva, najviše tri. Redakcija Deutsche Welle na srpskom jeziku je pisala o ovoj temi, mukama razdvojenih porodica i posledicama koje (pre)dugo razdvajanje od jednog ili čak oba roditelja ostavlja na psihu i ponašanje dece. Vrlo često deca su odvojena i od majki koje odlaze u Nemačku, najčešće da rade kao medicinske sestre. Iako moja ćerka pati zbog naše razdvojenosti, ne mogu zamisliti kako bi mogla podneti razdvojenost od majke. Ali, čekanje termina za vizu nije jedini problem sa kojim se suočavaju ljudi iz naše zemlje koji žele nastaviti život u Nemačkoj. Da bi viza za spajanje porodice bila odobrena, mora se, između ostalog, dostaviti potvrda u vidu ugovora o zakupu kojim se dokazuje da je obezbeđen stan sa minimalnom propisanom površinom od 15 kvadratnih metara po članu porodice. To je zahtev države, međutim stanodavci uglavnom ograničavaju broj ljudi koje će primiti u stan; tako je u Nemačkoj dvosoban stan namenjen za jednu do dve osobe. Nedavno smo se čuli sa našom poznanicom sa kursa nemačkog jezika koja ne može da se spoji sa suprugom koji već skoro dve godine živi u Nemačkoj, pošto ona i dalje čeka termin u ambasadi za vizu, a suprug ne može da nađe stan, već živi u nekom kolektivnom smeštaju.
Pronalaženje odgovarajućeg stana u Nemačkoj je mnogo teži zadatak od nalaženja posla. Namešteni stanovi su vrlo skupi, ali ih zato uglavnom ima u ponudi, tako da mnogi ljudi u početku iznajme namešten stan, ili vrlo često sobu u nekom kolektivnom smeštaju. Za svaki povoljniji, nenamešten stan aplicira više desetina ljudi. Mnogi ljudi koji su emigrirali iz Srbije rade za relativno male plate, i stan im stalno izmiče. Recimo, ako medicinska sestra zarađuje 1.700-1.800 evra mesečno, teško će izjamiti trosoban stan nepohodan za dolazak četvoročlane porodice za koji je kirija u velikom gradu 850-1.000 evra. Zakonom je propisan i minimalni novčani iznos koji mora preostati nakon plaćanja svih dažbina da bi se odobrila viza za spajanje porodice, za čevtoročlanu porodicu to je oko 1.200 evra mesečno. Međutim, stanodavci su još rigorozniji u odnosu na zakonske propise i uglavnom neće izdati stan ako kirija sa svim troškovima prelazi trećinu ukupnih mesečnih prihoda domaćinstva. Među mnoštvom ljudi koji apliciraju za jedan stan, stanodavci biraju porodicu sa najvećim primanjima.
Pošto bez odgovarajućeg stana nema spajanja porodice, u nekim slučajevima i drugi supružnik takođe ode u Nemačku da traži posao, pošto se bez dve plate teško može iznajmiti odgovarajući stan, dok deca ostaju u Srbiji kod babe i dede. Pored navedenih razloga, i nedovoljno poznavanje jezika može odbiti stanodavce. U malim gradovima je generalno lakše doći do stana, i stanovi su jeftiniji. U najrazvijenijim pokrajinama kao što su Bavarska i Severna Rajna-Vestfalija, ima najviše posla, ali se i najteže dolazi do stana. Čak i ako imate sasvim dovoljna primanja, potraga za stanom može biti veoma frustrirajuća. Naravno, iskustva su različita, ali generalno da biste iznajmili stan kakve želite, potrebno je mnogo strpljenja i isto toliko sreće.
Ljudi koji su uspeli da se domognu mađarskog, hrvatskog ili bugarskog pasoša, treba samo da spakuju kofere i presele se sa porodicom. Niko ih neće pitati u kolikom stanu žive i koliko im novca ostaje nakon plaćanja troškova. Mi koji nismo zvanično državljani zemalja EU smo očigledno diskriminisani, ali kome da se žalimo? Put do života u Nemačkoj je za građane Srbije dug i trnovit, pa ako neko planira odlazak treba dobro da se pripremi na to šta ga čeka.
Organizacija posla, rad od kuće i prekovremeni sati
Od maja je u Institutu u kom radim na snazi skraćeno radno vreme (ili što bi rekli Nemci „Kurzarbeit”) radi zaštite zaposlenih od infekcije korona virusom. Cilj je da se smanji broj ljudi koji se nalaze u prostorijama Instituta, posebno u laboratorijama, čime se smanjuje mogućnost prenošenja zaraze. Radi se u dve smene, od 8 do 12 i od 12 do 16 sati. U mom rasporedu ponedeljak i četvrtak su dani sa punim radnim vremenom, ostalim danima radim samo prepodne. Mada, ova mera je prilično obesmišljena s obzirom na to da su mnogi napravili sebi raspored tako da rade puno radno vreme tri dana u nedelji, a zatim su slobodni od petka do utorka (što se zvanično zove „rad od kuće”). Što znači da je utorkom, sredom i četvrtkom gužva u laboratoriji, a petkom skoro da nema žive duše.
Zabluda je da Nemci samo misle na posao, oni uglavnom ne rade više nego što moraju. Prvo što su mi saopštili kada sam došao ovde je da se prekovremeni rad ne praktikuje, osim ako je stvarno nepohodan, a i tada se mora najaviti i obrazložiti. Jedino su imali muke da kolegu iz Kine, Rujonga, odgovore od dvanaestočasovnog rada. Prekovremeni sati se ne plaćaju, ali se mogu pretvoriti u slobodne dane. Uspeh se postiže dobrom organizacijom, a ne nemilosrdnom eksploatacijom zaposlenih. Nemci maksimalno koriste godišnji odmor i praznike (kojih ima poprilično) i često putuju. Jedan od razloga zašto je Nemačka privlačna za život je dobar odnos između rada i slobodnog vremena (zahvaljujući poslu koji sam radio, i u Srbiji sam imao dobar odnos između rada i slobodnog vremena, ali većina radnika u našoj zemlji nema taj luksuz). Bezbednost na poslu je izuzetno važna, svuda su postavljena upozorenja i obaveštenja i ima mnogo pravila u vezi sa bezbednošću koja svi poštuju. Ako zaboravite na neko pravilo, kolege će vas ljubazno podsetiti. Rad u laboratoriji u kojoj se često radi sa agresivnim hemikalijama nosi određene rizike, i prva razlika koju primetite je taj nedostatak brige za bezbednost zaposlenih u našim ustanovama, za šta su odgovorni i sami zaposleni koji uglavnom ne vode računa o sopstvenoj bezbednosti. Pristup naših ljudi poslu je „Ma neće mi se ništa desiti” (zato mnogi izginuše po gradilištima), a pristup Nemaca: „Nikad ne znaš kada se može nešto desiti”.
U sledećem nastavku, 12. decembra: O mentalitetu, javnom prevozu i komunalnim uslugama i redu
Autor je Pančevac, trenutno istraživač u Saveznom institutu za geonauke i prirodne resurse u Hanoveru, SR Nemačka
