Nedelja, 25. jul 2021. godine – Put iz središta Evrope
Posle dužeg vremena alarm se oglašava u vreme za koje se obično ustaje samo sa posebnim ciljem, ili je prva smena, ili su duga putovanja.
Ustajem, gledam u nebo ne bih li shvatio šta me čeka, pa istog momenta shvatim koliko je besmisleno to što radim – to što je ovde, svakako nije tamo.
Put na koji krećem nije ka nekoj popularnoj destinaciji žitelja naše zemlje, već upravo suprotan, ka istoj toj zemlji koja svoje žitelje polagano tera iz nje. Ne treba dramatizovati taj proces, pa ljudi su migrirali hiljadama godina, tako da ovo neće biti jedan klasičan monolog (u sebi) o tome kako i zašto ljudi odlaze sa ovih prostora. Probaću da zaobiđem tu zamku, te se pozabavim i veselim i lepim, i tužnim i ravnodušnim.
Kuvam kafu koja se mora duže kuvati, (iako piše „jemne mleta” – ne zamerite na nedostatku diakritika) kao da u pitanju šljunak, ili u najmanju ruku piljevina, a ne kafa. Uvek se setim prve kafe koju sam skuvao na početku svog radnog veka, kada sav ponosan i u frci kuvam šefu kafu kome su došle kolege na pauzu. Napitak je više ličio na ono što deca muljaju na peščanim plažama u plićaku nego na izgovor za razgovor (haha, kakav plaćeni termin). Pošto kafu kuvam kao da kuvam kormorana (da, ima ljudi koji su probali od toga da naprave paprikaš, i nakon nekoliko sati kuvanja ništa nisu uspeli da urade), imao sam vremena da proverim da li je sve na mestu – pasoš, voda, klopu spremam, „fleška” sa muzikom i ostale potrepštine.
Sve polako privodim kraju i ubacujem jedno po jedno u kola. Nebo iznad Bystrice je i dalje mutno, ali je i mirno. Sabijam se u kola i odlazim, dok Zorinka i dalje „spinka”. Dogovorili smo se da je ne budim, ali „smutni” osećaj i dalje ostaje. Dugo.
Spuštam se kolima niz magistralu, spreman da jezdim krivinama češkoga zaseoka i u 6:50 zaobilazim baku na elektro biciklu, konjanika obučenog kao kauboj, i lovca koji je ispao iz 1956. godine – sa sve snajper puškom obešenom na leđima bez ikakve zaštite, na nekom istočnoevropskom starijem bratu Tomosa.
Na ovakav put retko krećem bez obaveznog paketa muzike, pa tako krećem sa Conor Oberstom, pa Corinne Bailey Rae, Lou Reed-ovo malo remek delo Rock and Roll Heart, pa Feist, Manic Street Preachers… uvek, ali gotovo uvek me tokom puta neka muzika (ne baš svaka) vrati u momenat kada sam je prvi put čuo. I to mi je uvek zabavno, nekada tužno ali u suštini pruža osećaj da tačno znate gde ste bili pre toliko i toliko godina.
Vozeći kroz istočni deo Češke, pokušao sam da odbranim Sombor grad od zlih jezika koji kažu da je uspavan (a kakav da bude nedeljom), gledajući pusta mesta koja opravdano dremaju u 8 ujutru. Nadam se da ću ovom prilikom to i uspeti, jer Ravangrad to zaslužuje. Naiđite nekad, nećete se pokajati.
Put prolazi lagano, pauza za kafu i „drenažu” dok u jednom momentu gužva ne uspori saobraćaj toliko da je prva stvar koja pada na pamet – saobraćajna nesreća… vozila idu lagano, ne može se ubrzati sve dok na horizontu ne ugledam prskalicu za ratarske kulture kako niče između kofera na krovovima automobila. „Koja budala je krenula traktorom na auto put”, pomislih i kako se približavam uhvatim tablice RU na prikolici i slupanu Fiestu iza koje stoji privezana prskalica – pravo osveženje posle gomile skupih bicikala koje isto tako prate svoje vlasnike na prtljažniku automobila. Sudeći po tablicama kamiona ŠA, „fiestica“ će završiti u Meki polovnih vozila, upeglana i sređena, i uskoro ponuđena putem oglasa N.O.V. N.O.V. N.O.V.
Put prolazi do kraja bezbrižno, uz još jedno podsećanje koliko je Streets of Fire soundtrack nešto neponovoljivo, napravljeno da traje kao i sam film. Walter Hill zna svoj zanat.
Po dolasku u Sombor uz paradajz čorbu i vojvođanski krompir sa dinstanim lukom prepričavam Bilji sve što se dešavalo, pravim osvrte na stvari sa kojima je već u toku, nadmećemo se u razgovoru ispunjavajući time čitavo popodne.
Posle duge vožnje šetnja je pravi melem za zgrčene noge, pa se polako probijamo kroz zgusnuti vazduh do šumovitog centra grada, gde nastavljamo razgovor koji zapravo nije ni stao.
Ponedeljak, 26. jul 2021. godine – Ustajanje, hajde, zečevi su budni
Rutina ponedeljka kreće uz kafu, uz Luievo suptilno podsećanje da je tu, grebuckanjem i pentranjem na neočekivana mesta.
Spremam klopu za posao, i razmišljam šta me sve čeka – popraviti mrežu na balkonu koja Luia sprečava da shvati da nema devet života, osnovnu nabavku, posao…
Sa Biljom se pozdravljam i odlazim put Apatina, prijatnih 20 minuta vožnje, taman da se dobro pripremim za stupanje u mašineriju.
Pored toga što imam retku sreću i šansu da volim to što radim, isto tako imam i sreću da imam dobre ljude sa kojima radim. Ulazim u kancelariju i veselo me dočekuje E. Adams, osoba sa najzaraznijim smehom na svetu (Ljiška, izvini ali ti nikada nisam rekao – ima vas više). Iznenađena što me vidi jer me je homeoffice povukao od ljudi, započinje razgovor kao da smo juče sedeli i pričali. A verujte mi ja volim da pričam.
Kasnije potražim i Pantu, ali on nije tu, kažu da je i danas na godišnjem. Nedostaje mi njegovo „’de si PanĆevac” ili „ooo vojaku Švejk”, ali tako je kako je. Dan prolazi u rutinskom radu i oštrenju pažnje detaljima posla kojim se bavim.
Posle tri nedelje spavanja pod jorganom negde u češkim šumama, suočavam se sa svojim tragovima đonova na asfaltu – kukam u sebi (a i drugima) kao da je meni jedinom teško, a samo po stoti put sebi dokažem da se čovek lako na lepo navuče. Tuširam se pet puta, nameštam zaštitu za Luia, sređujem stvari po stanu i kasnije uveče se vraćam poslu.
U nekom momentu moj rad na Luievoj mreži dobija potvrdu kvaliteta, zadržavajući ga da golubu ne pokaže za šta je sposoban. Bojažljivo to spominjem Bilji, ali istovremeno je tešim da je mreža dobra. Samo Lui nije. Kasnije se veče povlači u sebe ostavljajući nas da još po malo rezimiramo moje tri nedelje sa Zorom.
Utorak, 27. jul 2021. godine
Iskren da budem, utorak najmanje volim. Sa ponedeljkom znate da je s…je. Sreda je nedvosmislen dokaz da vreme teče, četvrtak je mali petak, a utorak je nesređen nekako.
Svakako dan je počeo isto, mada moram priznati da Lui donosi jednu totalno drugu dimenziju jutarnjeg ustajanja. Nemate onaj osećaj teskobe i mrzovolje, već prva stvar sa kojom se susrećete jeste „fluffy” biće, pametnog pogleda koji vam istog momenta odvlači pažnju i nekako je lakše. Da ste mi to rekli pre osam meseci verovatno bih vam odmahnuo rukom. Pa opet kafa, spremanje klope, 35 tuširanja u sedam minuta i izletanje kroz vrata.
Vrelim danima teško je išta kuvati. A ja volim da kuvam. Međutim, pravim ustupak koji ne činim tako često i poručujem klopu za sebe i B, jer će biti isuviše kasno da se upustimo u taj poduhvat. Donosim polistirenska pakovanja i zaranjamo u njihov sadržaj hitro. Iako vrelina smara i dalje, kao komšija koji ne ume da ode (svi su sigurno imali barem jednog komšiju kome je po rođenju odstranjen osećaj za druge), spisak akcija se mora ispoštovati – odlazak kod frizera Bobe, jer se repovi na vratu žele poistovetiti sa Jašarom Ahmedovskim, tako da se ta „seljačka buna” mora saseći ako ne u korenu, onda bar dosta kratko. Skačem dalje do „Linde” (courtesy of NemOnja), pa natrag u zamračeni stan.
U prethodnom danu nisam ni stigao da se čujem sa kevom i starijim bratom (stvarno starijim) o tekućim stvarima i planovima kada dolazim za Pančevo i kako organizovati taj dolazak. Pavle iznosi zanimljiv plan koji uključuje da Lui riška po Nemanjinom stanu, Bilja to aminuje, samo da još NemOnja da svoj blagoslov.
Pokušavam da doprem i do Zore, ali se javlja njena mama i kaže da sad čita i da će me zvati sutra. Neka čita, za sve drugo ima vremena.
Sreda, 28. jul 2021. godine – Dokaz da vreme teče
Dan mrmota je u svakom jutru sadržan, pa ću ovaj deo preskočiti.
Dolazim kući posle par obaveza po gradu i tresnem se u krevet. Neverovatno je kako toplota iscrpljuje (i nedovoljno sna noću). Mislim da bi mi i Grunf pozavideo na mudrosti.
Danas sam odlučan da zagrejem ringlu (osim sa kafom), tako da je izbor pao ne nešto kabasto, a da pokrije dva dana. Sočivo sa paradajz sokom. Brzo je, ukusno i ima ga dovoljno. Početak svakog jela je u crnom luku (što NemOnja reče „kad izdinstaš luk i komad drveta možeš skuvati i pojesti”).
E da, NemOnja se složio sa pružanjem utočišta Luiu u trajanju od dva-tri dana, zapravo mu je prva reakcija bila: „Pa Vik će da odlepi od sreće”, tako da smo napravili posao meseca.
Pozivam Granu da joj potvrdim dolazak, i pri čemu je i njegova reakcija kada čuje da krznaš dolazi: „Jao, pa ovaj će da bude presrećan”. Lui runs in the familly.
Uspevam da dođem i do Zore, koja mi pokazuje niz crteža zmajeva i životinja. Svaki roditelj bi rekao da je dete povuklo nešto na njega – na mene srećom nije povuklo talenat za crtanje. Dobila je moje čelo i da melje ko vodenica.
Četvrtak, 29. jul 2021. godine – Mali petak
U danu koji je tek počeo, javljaju da se rodila beba Kepčija! Stigla je nešto ranije i to je vest dana. Dragi prijatelji (i kolege) Kepčije ulaze u novu etapu života. Nešu zovemo kasnije da mu čestitamo i dobijamo poziv da u petak dođemo i malo proslavimo sa njima. Čim je sunce malo oslabilo, navučemo nužnu odeću na sebe i zaputimo se ka gradu. „Zelengrad” opravdava svoje ime i pokazuje nam šta znači to što je pošumljen. Jadna je prestonica (a i hometown) sa onim „divljačkim berberima”. Uvek se u takvim momentima setim rečenice kojom je Ž. M. (čiji lik i delo naročito poštujem, iako ga ne poznajem koliko bi trebalo) završavao svoje tekstove: „Jadna je zemlja u kojoj je kamenje vezano, a paščad puštena”. Veče provodimo u oazi u centru grada, mesto koje bi svaki posetilac Ravangrada morao da iskusi, u „Des Artsu”.
Petak, 30. jul 2021. godine – Petak je petak
Osećaj kao kada istrčavate poslednje parče staze, ili se vraćate iz vožnje i okretanje pedala je mukotrpno zadovoljstvo – petak je tu, ali se vreme cedi kao ulje. Uz vrelinu koja ne odustaje, homeoffice ne predstavlja neko zadovoljstvo. Iščekivanje da će veče biti prijatnije je svetlo na kraju tunela.
Napokon odlazimo u Blagojevićevu, u mirnom delu Sombora gde se polako ljudi okupljaju. Domaćini su nam dobro poznati, duhoviti roditelji mame Kepčije čiji šarm pelcovan duhom ovih krajeva ne možete lako da opišete. Tamo se srećemo sa Tanjom, Sinišom, i Pantom, decenijskim prijateljima. Prijateljstvo je polako klijalo na tlu posla na kome smo se našli. Vremenom je „biljčica” pustila koren i izrasla u solidno jako stablo.
Veče prolazi u ugodnoj atmosferi, uz opaske okićene akcentima iz raznih delova Vojvodine. Znate ono kad slušate jednu pesmu u različitim izvedbama – e pa taj dojam je čitavo veče. Sumirao bih celo veče u jednom opisu za jednog od glavnih protagonista večeri: „On je lik iz pesama Đorđa Balaševića.” Hvala B.
Subota, 31. jul 2021. godine – Pijačni spisak
Odmah da se razumemo, ja jako volim da gnjuram po zelenoj pijaci ma gde bila. Po mogućstvu iz manjih mesta, sa lokanim ljudima. Ne znam da li je lepša u proleće kad se boje ponovo rađaju, ili u jesen kada je zvanični sponzor ponude tikva. Ponovo, hvala B. Ukazala mi je na divotu pečene bundeve. Kevo izvini, trebalo mi je vreme da se naučim to ceniti.
Spisak se polako formira, ali ovaj put je fokus aleva paprika. Brazil ima kafu, Kina ima čaj, ovi prostori alevu papriku. Porudžbina je celih dva kg! Ovde je aleva paprika razlog za rasprave, tajna ribljeg paprikaša (kako i ne bi kad ide nekoliko kašika u par litara), kao i geografska odrednica. Nisam ni znao da u radijusu od 30 km može postojati toliko „kartela” koji se nadmeću čija je roba najbolja.
Razgovaramo se šta bi danas spremali, što neće pomoći ovom globalnom zagrevanju. Da mogu živ krompir bih jeo, samo da ne moram da ga kuvam (ali to se ne sme, a pisac ovih redova će vam potvrditi pismeno ako treba postojanje groznice od skroba – zakopa vas na jedan dan, a sutra kao da ničega nije ni bilo).
Sutra će biti bećarac/prženo uz puno sira (lokalnog kravljeg i ovčijeg češkog) a za danas neka salata sa tunjevinom. Svakako ostaje još celo popodne da se negde pobegne, nađe neki deo Velikog Bačkog kanala koji nije nakrcan, ili se usuditi prokrstariti na biciklu kada temperatura ne bude 35, i završiti uz kriglu hladno točenog rogonje. Nešto će već da bude.
Pisac redova je tehnolog, biciklista, brat, blizanac, ćale, Bubu
