Arizona Dream 🌵

Nedelja, 10. novembar 2019. godine

Kao i svakog jutra, naš mačak Ivica nam uskače u krevet i podseća da je krajnje vreme da i njega i Maricu pustimo u dvorište na redovnu jutarnju šetnju dok mi spremamo doručak i kafu. Grabim poslovni telefon ispod noćne lampe i vidim da mi je preko noci odgovorio generalni direktor izvesne kineske kompanije. Vidim i par poruka mojih kolega koji sa nestrpljenjem očekuju odgovor istog da bi znali da li da ekspresno kupuju avionske karte do Šangaja. Sekretarica mi se javila sa detaljnim instrukcijama vezanim za put u Kinu.

Gledam na sat na istom telefonu. Panično iskačem iz kreveta u 8:45h. Zaboravljam na trenutak na posao i budim supruga i ćerkicu Anu (7). Stiv je još u bunilu jer ga je povrh svega uhvatio i neki grip nakon povratka iz Egipta. Objašnjavam mu da je profesorka klavira odložila čas Ani za danas i da kasnimo. Dok se njih dvoje spremaju, ja spremam brzi doručak. Pratim njih dvoje, a i ja stižem sa „samo” 10 minuta zakašnjenja. Retka prilika da i suprug i ja prisustvujemo Aninom času koji je obično radnim danom. Sve dobro prolazi. Posle časa, opušteno planiramo ostatak dana.

Odlazimo na pijacu blizu naše kuće. Kupujemo med od čoveka iz Vrnjačke Banje koji nam se jako obradovao kada je čuo da komuniciramo na srpskom. Posle kratkog ćaskanja sa njim, vraćamo se kući. Radimo domaći i oko 15h odlazimo u organizovanu šetnju pustinjom Sonoran. Ulaz u McDowell Mountain u okviru iste pustinje je na par kilometara od naše kuće. Tu srećemo i komšije sa decom Aninog uzrasta. Šetnja na oko 30°C je bila malo naporna za klince, ali smo svi uživali u dvočasovnoj rekreaciji i naučili nešto od rendžera o predivnoj prirodi koja nas okružuje. Posle šetnje, zadovoljni dolazimo kući. Ana se još malo spremala za interni čas koji ima u petak. Večera i krevet. Nakon obavljenih obaveza ja radim isto, doduše prilično posle ponoći.

Ponedeljak, 11. novembar 2019. godine

Stiv i Ana ostaju kod kuće. Praznik. Anina škola i Stivov univerzitet, gde je profesor, ne rade. Dozvolili smo sebi da se malo kasnije probudimo nego obično. Stiv je i dalje bolestan. Odmor će mu prijati. Radoholik je, što je u neku ruku doprinelo njegovom trenutnom stanju.

Na putu do posla zovem roditelje, po običaju. Dogovaramo se za sledeći susret – kog datuma, gde i koliko dugo. Stižem na posao. Dan prolazi uglavnom rutinski. Put u Kinu je odložen za januar. Fokusirana sam na završavanje prezentacija za predstojeći sastanak borda direkora. Moram ih obavestiti o progresu u nekoliko mojih projekata a i o još nekoliko novina.

Razmenjujem par poruka na društvenim mrežama. Odlazim kući. Tamo sam u 19h. Večera. Ana odlazi u krevet u oko 21h, a suprug i ja radimo „drugu smenu” nakon toga. Sutradan moram ranije da odem sa posla, pa moram sada kasno noću da završim nekoliko obaveza.

Utorak, 12. novembar 2019. godine

Rano ustajemo svi. Stiv se oseća bolje. Vest da mu je naučni rad primljen za prestižni Physical Review X, dodatno mu podiže raspoloženje. Odvozi Anu u školu, a ja idem direktno na posao. Već prvi sastanak je u 8:30h. Poslednji se ko’ u inat odužio, baš kada treba da krenem po Anu. U 15:45h odjurih do kola. U toku vožnje do Anine škole zovem advokata da se dogovorimo o nekim uslovima koje želim da ugradi u izvesni poslovni ugovor. Kupim Anu. Sa njom stižemo na balet sa zakašnjenjem od oko 15 minuta. Čas traje skoro tri sata jer spremaju Krcka Oraščića. Dok je Ana na času, obavljam još nekoliko obaveza. Dolazimo kući. Ana završava domaći, vežba klavir pa u krevet. Stiv isto ranije ide na spavanje jer mu se stanje pogoršalo.

Sreda, 13. novembar 2019. godine

Rutina. Moj odlazak u Vašington je odložen za decembar. Dogovaram se sa šefom u vezi svetski poznate CES (Consumer Electronics Show) konferencije u januaru koja se tradicionalno održava u Las Vegasu. Gledam u kalendar i kapiram da konferencija pada u isto vreme kada i Stivov poslovni put u Evropu, zakazan još pre godinu dana – not good. CES odjednom više ne zvuči tako privlačno.

Četvrtak, 14. novembar 2019. godine

Dan prolazi rutinski brzo. Dok sam trepnula okom, već je bilo veče. Stiv odvozi Anu na čas klavira. Ja se kući vraćam u 19h, malo pre njih dvoje. Večeramo i Ana odlazi u krevet.

Nastupa „druga radna smena”. Sledećeg utorka dolazi dekan sa Berkeley škole za biznis u Feniks. Pošto imam MBA sa iste škole, i ja sam pozvana da prisustvujem svečanosti. Iste večeri je „meet and greet” sa dva board člana moje kompanije. Nakon što mi Stiv saopštava da može ostati sa Anom kod kuće te večeri, potvđujem svoj dolazak na oba događaja. Razmenjujem par poruka sa MIT Admissions u vezi sa nekim volonterskim aktivnostima. Na MIT-u sam odavno završila osnovne studije i master, i na ovaj način im se između ostalog i odužujem za sve što su mi pružili kao studentu.

Petak, 15. novembar 2019. godine

Stižem na posao u 8:30, taman na vreme za „quarterly business reviews” sa generalnim direktorom. Sve prolazi dobro i bez velikih iznenađenja.

Sa Stivom se dogovaramo da pokupi Anu iz škole i da je dovede do mesta gde će biti njen interni čas. Koncert počinje u 18h. Stiv i ja smo nervozniji od Ane. Nastupa druga po redu – časove klavira uzima tek oko sedam meseci. No, ona nas sve iznenađuje sigurnošću i lakoćom kojom izvodi dve ne tako lake kompozicije. Ponosni smo na nju a i oduševljeni kvalitetom cele klase profesorke Tatjane.

Umorni odlazimo kući. Svi gledamo film „Krcko Oraščić” preko Netflix-a, po ko zna koji put. U petak uveče je obavezan „movie night”. Odlazimo na spavanje prilično kasno.

Subota, 16. novembar 2019. godine

Konačno vikend! Natenane ustajemo. Uživamo u jutarnjoj kafi u dvorištu zahvalni na blagodetima života kojeg imamo u Arizoni. Na nebu nijednog oblačka; predivno vreme. Pored nekoliko manjih obaveza, danas idemo i na dva rođendana Aninih drugarica. Vraćamo se kući u skoro 16h. Veče provodimo opušteno i završavamo nekim Netflix filmom. Life is good.

Autorka je direktor Finansija i korporativnog razvoja u ON Semiconductor, globalnoj kompaniji sa sedištem u Feniksu, Arizona. Živi u Sjedinjenim Državama od 1996. godine