Nedelja, 21. mart 2021. godine
Nedelja mi je tradicionalno dan za paniku. Ne znam da li je to nekakav posttraumatski stres od školskih dana ili društveni pritisak koji nesvesno nosim da ovaj dan treba određeno da izgleda, ali vrsta panike, makar i suptilne, skoro je obavezno prisutna.
V. i ja pravimo obilan doručak od svežih namirnica sa pijace. I puno razgovaramo o hrani. Uvek mnogo vremena posvećujemo hrani i razgovoru o hrani. Iskreno joj se radujemo. Otkidamo na mladi kozji sir za koji nam je žao što ga nismo uzeli više. Naglas razmišljamo da li da odemo po još jer smo juče slistili skoro sve uz sveži baget koji nam je T. sačuvala „preko veze”. Razmišljam i kako mi je drago što oko sebe imam ljude koji se bave proizvodnjom prehrambrenih namirnica, pa uvek imam svež hleb iz „Fermentarije”, brdo zdravih kolača iz „Šume” i mnogo dobra domaća jaja – jer nekoliko majki uzgaja kokoške.
Radujem se ovome i trudim se da delim tu radost sa drugim ljudima – pa već popodne pripremamo ručak za T. i Č. Druženje uz hranu je postalo imperativ posle tridesete.
No, stiže me nedeljna teskoba i otežava da se radujem u potpunosti. Delim ove strahove sa V, jer imam utisak da mi je lakše kada o tome razgovaram. Čak i kada frilensuješ ili imaš sopstveni posao, kao da uvek ostaneš u začaranom krugu (samo)eksploatacije – osećaja da nisi uradio dovoljno, da treba raditi više i češće i da radost treba da zaslužiš.
Pričamo i o tome kako živimo u kulturi koja kao da više neguje i slavi muku, ono – ako nije teško, znači da nije ni vredno – dok se na lakoću i veselost gleda se neodobravanjem. Gotovo da deluje neozbiljno ako pronađeš sreću i otvoreno pokažeš da uživaš. Nedajbože naglas. Možda se neko uvredi.
Naravno da sam uglavila makar pola sata rada, da olakšam grižu savesti, ali uspevamo da pogledamo prvu epizodu novog serijala Adama Kertisa (čijem svakom novom uratku se radujem) i da zaspimo rano. Volim da zaspim pre ponoći, pogotovo kada imam časove već od 7 ujutru.
Ponedeljak, 22. mart 2021. godine
Ponedeljkom imam nekoliko časova. Primećujem da se poslednjih par meseci opet radujem i tim časovima. Od kako sam se (ponovo) doselila u Pančevo, ali zapravo posle nekoliko meseci borbe sa depresijom i anksioznošću. Znam da sam već sto puta prevrtela priče od zum premora i nesigurnosti vezanih za posao koje nam je donela pandemija.
Otvorila sam studio u Novom Sadu i sve je lepo krenulo da se razvija, ali onda je došao policijski čas i sve je zatvoreno, pa tako i moj studio. Vežbanje se prebacilo onlajn, što mi je bilo OK, ali sve nakon toga – neko radi uživo, neko radi onlajn, mrcvarenje oko toga gde se reklamirati, da li kretati uživo, pokretanje novog studija i zatvaranje posle mesec dana, opet, ljudi koji ne znaju da li bi uživo ili ne, vežbanje preko snimaka, putem prenosa uživo… izmori čoveka. Zarada nikad nesigurnija, ali se snalazim. Radim i druge stvari, pišem za Mašinu i smišljam kurseve da bih uspela da se održim na nuli. Nije mi strano da radim više stvari, ali zna da bude, u najmanju ruku, zamorno.
Barem imam s kim da delim ove strahove – utisak je da se niko ne oseća baš stabilno, samo neki više pričaju o tome, neki manje. Trudim se da budem zahvalna na socijalnom kapitalu – prijateljima i porodici koji su bezuslovna podrška.
A. i ja nismo dugo svirali, iako smo imali periode redovnog vežbanja i rada na našim stvarima. Entuzijazam je malo utihnuo, ali nas V. nagovara da džemujemo uveče i uživam u sat vremena improvizovanja i igranja sa ritmovima i melodijama. Nema dogovora šta da radimo, samo puštamo da nas vozi. I dobro je.
Kažem A da moramo da se nateramo da nađemo vreme za ove stvari koje nas ispunjavaju a koje nam idu od ruke…koliko god da je izazovno…
Ne mogu da se otrgnem utisku da dan obeležava još jedan slučaj zlostavljanja. Moje drugarice i ja isuviše dobro poznajemo mehanizam izluđivanja – ono kad te neko ubeđuje da ti nisi dobro razumela šta se desilo, ja ću da ti objasnim. „Kad ja kažem da je da onda je da, kad kažem ne, onda ne” – odzvanja mi u glavi, ali razmišljam o hrabrosti Danijele Štajnfeld i to mi pomaže da zaspim.
Utorak, 23. mart 2021. godine
Utorkom nemam časove, ali imam ponešto posla. Organizovala sam sebi vreme tako da tri puta nedeljno radim s ljudima, a ostalim danima da radim na aktivnostima za razvijanje posla: učenje, marketing i slično.
Primećujem da mi se mnogo spava ovih dana, što je velika promena u odnosu na prethodni period kada sam se po prvi put u životu susrela sa nesanicom, i to ozbiljnom. Znam da se velikom broju ljudi oko mene javljaju slični problemi, čak smo naleteli i na istraživanje američkog instituta za san koje govori o fenomenu „korona nesanice“ ili „pandemske nesanice“, ne sećam se tačno kako su ga nazvali. Nismo lakše zaspali znajući da se problem nesanice udvostručio sa pandemijom, ali valjda nam je bilo malo lakše da znamo da nismo totalno izgubili razum…
Kad mi se već spava, koristim priliku da dremkam, ali se i pokrećem – jer znam koliko je važno – prošetam sa prijateljem i obavim kućne poslove. Od kako je pokret postao ključni deo mog života kroz posao, drugačije gledam na sve aktivnosti, pa i one najdosadnije poslove održavanja doma. U mojoj glavi, oni su besplatan trening.
Sreda, 24. mart 2021. godine
Sreda mi je već neko vreme najaktivniji dan. Sviđa mi se to. Sredina nedelje i najviše posla i drugih aktivnosti ugurana u taj jedan dan. Naspavana sam i radi mi se, pa se već nakon dva jutarnja časa, jednog grupnog i drugog individualnog, bacam na planiranje programa za naredni period.
Ljudima je teško da vežbaju i posvete se sebi, iako vidim da im je preko potrebno. V. mi je rekao nešto o čemu razmišljam danima: „Ljudi te ne plaćaju da im pokažeš vežbe, plaćaju te da ne gube vreme.” Razgovarali smo o malom kursu od dve nedelje koji sam nedavno vodila – vežbe od 15 minuta u sred dana (tačno u podne!) za radne ljude. Bio je dosta uspešan, pa sam rešila da nastavim sa tim. Poprilično sam samouverena kada je u pitanju posao i znam da mogu ljudima da ponudim ono što im sada treba – nešto što će biti kratko ali što će im stvarno pomoći, da se pokrenu i da brinu o sebi. To me gura da radim i srećna sam zbog toga.
Naravno, tu je uvek briga o novcu, pa vagam sa sobom da li je u redu da podignem cene svojih časova.
Dobijam novi kompjuter danas i razmišljam i o tom suludom paradoksalnom momentu od svog prvog posla (i danas ostajem zaglavljena u polu-projektnom finansiranju): mogu imati najbolju opremu, ali ne znam da li ću imati za hranu, račune i kiriju.
Otišla sam do rasadnika sa mamom: skup je i još nema začinskog bilja, pa odlažemo kupovinu za drugi put. Uveče još jedan čas, pa radionica pisanja sa Bojanom Krivokapićem. Iako mi je dugogodišnji prijatelj, tek sam prošle godine krenula da radim s njim u ovom formatu, a to je još jedan od razloga zašto se radujem sredi. Veče koje provodim sa nekim novim ljudima (iako preko interneta) i razgovaramo o književnosti, stvaramo.
Uveče dugo pričam sa A. o svemu što nas pritiska i strategijama nošenja s tim. Mislim da sam zaspala već u 10.
Četvrtak, 25. mart 2021. godine
Spavala sam 10 sati. Nije karakterištično za mene, a pogotovo ne nakon ovih nesanica… Dan mi protiče u kućnim poslovima i druženju sa V. i A. Najviše razgovaramo o psihološkim problemima i neophodnosti traženja pomoći, o vakcinisanju i o potrebi da informišemo bližnje o nužnosti vakcinacije.
Razvoj situacije u slučaju zlostavljanja preplavljuje moj fejsbuk. Iako, nažalost, znam kako se teško veruje žrtvi i kako će sve to nastaviti da bude jedan mučan proces, i dalje nalazim sebe u neverici oko količine arogancije u ovom slučaju…
Petak, 26. mart 2021. godine
Časovi, puno vremena u šetnji po gradu i kućni bioskop petkom. Odvezli smo auto u perionicu i završili neslavno: oštećenja bez objašnjenja. Makar nam nisu naplatili, iako je ispalo poprilično neprijatno.
Pola dana je otišlo na to, ali stižemo da napravimo večeru za malo društvo i gledamo Divlju planetu iz ’73.
V. nam nedeljama otkriva radosti gljivarenja i čari hrane sa gljivama: čorbe, rižoto, jednostavno prženje uz lagani sos; pa nikako šampinjoni jer se uzgajaju uz upotrebu raznih otrova, ali tu su bukovače, vrganji, lisičarke, šitake – sada uglavnom smrznuto ili sušeno, ali nam obećava sveže, iz prirode čim se stvore uslovi za lov.
Slušamo Flying Lotus i Captain Beefheart. Nova prijateljstva se slažu uz muziku i film kao u tinejdžerskim danima.
Ležemo rano da bismo bili odmorni za sutradan.
Subota, 27. mart 2021. godine
Jedina misija za današnji dan je otići u prirodu. T. je zadužena za najvege sendviče iz pekare, ja planiram stazu, V. će voziti, a ostatak ekipe samo treba da se pojavi. Radujemo se druženju sa zrenjaninskim delom ekipe koji nismo dugo videli.
Dan protiče u šetnji po Fruškoj gori, u šumi i na suncu. Primećujem da mi se ćuti i uživa u zvucima prirode, ali i razgovara sa prijateljima. Koliko god se viđamo ili čujemo, dopisujemo, uvek imamo o čemu da razgovaramo.
Volim svoje društvo posebno zbog toga što je bezgranično duhovito i skoro uvek dobijem upalu mišića lica od smejanja. Završimo mamurni od smejanja, kako je to jednom E. rekao. Ali, razgovaramo i ozbiljno, uvek mnogo o muzici i prijateljstvu, a I. nas zasmejava svojom razigranošću i neobičnim otkrićima sa internetskog univerzuma.
Naravno, uživamo u hrani, sendvičima, voću, čaju i kafi. Uspemo da uglavimo i izležavanje na suncu i pomalo planiramo prolećne i letnje avanture.
Autorka, kada je neko pita šta radi, kaže da drži časove joge za ljude koji žele da vežbaju na zanimljiv i održiv način kako bi se dugoročno osećali dobro. Ako želite da saznate više, pogledajte njen blog.
