Nedelja, 12. septembar 2021. godine
Nedelja je, a ja nisam na buvljaku!
Umesto toga učestvujem na radnoj akciji na Tesli, gde sa ekipom iz komšiluka i iz kraja pokušavam da dovedem u red pomalo zaboravljen parkić koji se nalazi iza moje zgrade. Inicijativa Odbranimo Teslu! je na jednom super konkursu za podršku lokalnih zajednica (vidi: Naš kraj, naša ideja) dobila sredstva za uređenje ove zelene površine, a čišćenje je tu prvi korak. Neki komentarišu da radimo posao javnih komunalnih preduzeća. Ja opet mislim da pokazujemo kako možemo da se ophodimo prema mikrosredinama u kojima živimo, koje su naš istureni dom. Rezultat se neće pokazati preko noći, a možda čak uspemo da ubedimo još ljudi da u sebi nose delotvoran potencijal za akciju. Možda jedino tako možemo da menjamo sistem – parkić po parkić, naselje po naselje. Kao što nevidljiv koren trave drži zemlju na okupu. Videćemo.
Stvarno sam zahvalna mojim Teslašima što sam našla alternativu svom skepticizmu i defetizmu. Pričam o grupi najbeskompromisnijih, najvrednijih i najborbenijih ljudi koje sam upoznala u poslednje vreme. Tu nema nikakvog politikanstva, ali se postavlja vrlo važno i nikad aktuelnije političko pitanje – da li se neke odluke u javnoj sferi, bio to lokal-aktivizam ili „visoka politika”, donose u korist vlastitih interesa, ili za opšte dobro.
I dok iz zemlje čeprkam iskorišćene štapiće za uši, istrulele čarape, puknute flomastere i ufronclane kese, razmišljam kako iza ove žene koja nedeljom čisti parkiće ili ide po buvljacima stoji muž koji hendluje troje dece, mačku i psa, kućne poslove, kao i svoj posao bez određenog radnog vremena.
Na kraju završene akcije, kad se ekipa razišla, sedim na klupici, jedem sladoled i uživam u miru, tišini i onome što smo postigli.
Ponedeljak, 13. septembar 2021. godine
Dok se spremam na posao stiže mi poruka da je prošlo šest meseci kako sam primila drugu dozu vakcine protiv kovid-19 i da je vreme za buster iliti treću dozu. Isto čeka i moju mamu, koja ne može da se odluči da li da primi i trećeg „kineza” ili pređe u tim fajzer. Anketiram prijatelje na Fejsbuku i nekako uspevam na momenat da zaboravim sve zavereničke nenaučne fantazije kojima smo svedoci u poslednje skoro dve godine. Činjenica je da nam je pandemija pretumbala živote, servirala nove strahove i nesigurnosti, ali mi i dalje nije jasno, posebno u društvu u kom živimo, pozivanje na neki individualizam nauštrb opšteg dobra. Čak je nekima odbijanje vakcine vid otpora sistemu, možda i jedini koji pružaju.
Posle posla odlazim do punkta za vakcinaciju u dispanzeru da se raspitam, pre svega zbog mame, za preporuke o trećoj dozi, ali kako nije bilo skoro nikoga koristim priliku i primam treću dozu fajzera. Osećam se nekako svečano. Hvala nauci!
Utorak, 14. septembar 2021. godine
Još jedan dan kada trogodišnji blizanci ostaju kod kuće i ne idu u vrtić. Posle tri meseca bez bolesti, kašlja i slinaca, nakon tri dana vrtića upali smo u dobro poznato kolo sa ispumpavanjem nosa (noseva!), inhaliranjem našeg malog astmatičara (dakle klasičnog Pančevca), borbom protiv kašlja.
A kada klinci ne idu u vrtić, čuva ih baka. Jašina prva reč nije bila ni mama ni tata, nego bakica. Bakicu bih da štedim, ali mi ne ide – ne samo da čuva i zabavlja dva živahna i neposlušna dečaka, nego uspeva da spremi kuću, skuva ručak, uradi domaći sa Vidom, da zatim prati sve aktuelne svetske i domaće vesti, čita par knjiga nedeljno, gleda filmove i serije, viđa se sa drugaricama, šije, štrika, prepravlja, sređuje – neverovatna energija i entuzijazam…
Ako je prva reč koju je Jaša savladao bila bakica, druga je teta. Moja sestra se pre tri godine, dok sam bila trudna, preselila u Dansku, pa je Ivo i Jaša znaju pre svega kao osobu iz telefona. Međutim, ovog leta smo se konačno videli, posle više od godinu dana, i to na moru! Kasno posle podne kad smo se svi kupali u moru toplom od sunca na zalasku, uživali u mirisu borova i smejali se iz sveg glasa, srca i stomaka, jedan mi je od najlepših i nejbezbrižnijih u trenutaka u životu. A na letovanju je naučena još jedna važna reč za vrlo važnu osobu – teča!
Sreda, 15. septembar 2021. godine
Državni praznik. Na fasadi mesne zajednice iscrtana je nova zastava. Zastave su pokačene po banderama u gradu. Zastave se dele na ulicama. Ispred Doma omladine parkirano je pet-šest zelenih autobusa koji nekud odvode neke okupljene ljude.
Dok se vraćam kući prolazim ulicom Lava Tolstoja, mekom investitorskog urbanizma. Nedavno sam brojala svoje korake i ulaze u novogradnje između Sterijine ulice i ulice Pere Segedinca. Na 400 mojih koraka postoji šest kolskih ulaza koji preko trotoara i biciklističke staze vode do parkinga koji su mogli da se smeste jedino u nekadašnjim dvorištima nekadašnjih porodičnih kuća. Ovi prolazi do parkinga nisu baš najbolje obeleženi, i to u ulici u kojoj deca sa Tesle svakodnevno idu u školu. Razmišljam koliko su dragocena naselja kao što je Tesla, u kojima su kolovozi i parkinzi, neverovatno, pri izgradnji bili planirano odvojeni od zgrada i pešaka. U kojima deca nisu osuđena da se igraju na betonskim parkiralištima, nego imaju na raspolaganju igrališta, livadice i brežuljke. Da li bi danas bila moguća jedna Tesla? Razmišljam o tome šta je to patriotizam i kako se iskazuje. Da li su to novokomponovani praznici i mahanje zastavama? Vida u školi uči pesmu Domovina se brani lepotom. U svojih 40 godina gledala sam nacionalno buđenje generacije svojih roditelja, da ne kažem „bumera”, a sad svedočim tome u generaciji milenijalaca i zumera, osećam se nekako staro i umorno.
Četvrtak, 16. septembar 2021. godine
Na jednom od omiljenih profila na instagramu, „Buvljak i renesansa”, predstavljena je moja mala kolekcija šoljica preduzeća Jugokeramika, poznatog po ugostiteljskom posuđu sa plavom štraftom. Ja skupljam šolje ovog proizvođača, ali sa logotipima nekadašnjih jugoslovenskih firmi, hotela, banki i letovališta. Sviđaju mi se i po obliku, dizajn logotipa mi je fantastičan, a firme me podsećaju na vreme kad se živelo dostojanstvenije, kad smo imali radnička odmarališta i naše fabrike.
Stvarno volim da istražujem i šnjuram po pančevačkom buvljaku. Doživljavam ga kao živi muzej koji ni ne znajući „kustosiraju” svi ljudi bacajući ono što im više ne treba, i prodavci praveći odabir tih predmeta. Kad sam na buvljaku vežbam opažanje, fokusiram se na posebne sitnice među milion prikupljenih, odbačenih, štrokavih, fantastičnih, neupotrebljivih, zloupotrebljenih objekata. U moru robe, garderobe, alata, kućnih aparata, fotografija, razglednica, spisa i dokumenata lako možete biti preplavljeni utiscima, pa mi se pokazalo da mi je bolje da se fokusiram na neku vrstu objekata i njih tražim, a usput uživam i u drugim stvarima. Ipak se često zapitam da li je to neka vrsta „turizma bede”, da li uživajući u pronalascima na buvljaku ne vidimo prodavce koji nam ih prodaju?
Petak, 17. septembar 2021. godine
Krajem juna ove godine neka ekipica je, u želji da nekom investitoru reši neku njegovu ličnu i privatnu potrebu, isekla 60 godina star, zdrav i lep platan, deo poznatog drvoreda na Tesli. Iseći drvo u zagađenom gradu kao što je Pančevo suludo je samo po sebi, ali još tužnije je što se sve to dešava ispred propale fabrike sijalica po kojoj je naše naselje dobilo ime.
E pa naš panj je olistao. Pustio sveže, nove izdanke i grane, sa lepim, zdravim listovima. Možda smo mi toliko sluđeni destrukcijom u kojoj živimo da nam jedan jednostavan prirodni proces deluje kao trijumf pravde i života nad uništenjem, ali ne sećam se da me je skoro nešto tako dirnulo i obradovalo.
Posle podne opet drvo, ali joga poza. Ništa me ne oporavlja kao pola sata vežbanja i tegljenja, a manjak vremena, a i pandemija, ubedili su me da sasvim fino mogu da vežbam i kod kuće. Posebno sam srećna što sam našla neku fizičku aktivnost koja ne deluje kao agresija na telo. Nekako, kao dete sam se bavila sportovima koje nisam volela jer tako treba, išla na časove fizičkog jer tako mora, i posle učestvovala na kojekakvim rekreacijama u kojima nisam uživala, jer se preporučuje. Nekih deset godina redovno i povremeno radim joga vežbe, i shvatila sam da je to pokret u kom se osećam dobro. Ne mogu više ni na šta da se teram, ne mogu ničim da se iscrpljujem.
Jako mi je važno da učačkam tih pola sata vežbanja svakih par dana, uprkos hroničnoj neispavanosti i svim obavezama oko kuće, dece i posla. Kad sam dobila prvo dete bila sam poražena gubitkom vremena za sebe, koje je potpuno logično i očekivano, ali na koje me nijedna škola roditeljstva nije mogla pripremiti. Potom, nakon prvog šoka posle informacije da ćemo dobiti blizance (dve bebe! odjednom!), krenule su mentalne pripreme znajući šta me čeka. Tako sam savladala čitanje knjiga na telefonu dok dojim, vožnju da bih mogla da šmugnem na izlet van grada, žongliranje vremenom da mogu da ubacim vežbanje i odem nedeljom na buvljak. Kako glasi moto jednog od meni najdražih domaćih kolektiva – „Odmor je otpor!”.
Subota, 18. septembar 2021. godine
Danas se ispred Muzeja Jugoslavije održava zabava u čast jugoslovenskih grafičkih i tipografskih radnika. Zajednički je organizuju Muzej i moja omiljena ekipa na svetu, kolektiv Matrijaršija. Od prošlog oktobra i poslednjeg izdanja festivala Novo Doba koje ovaj kolektiv organizuje svašta se izdešavalo, niz užasno stresnih situacija koji bi nekog slabijeg naveli da odustane i povuče se, ali je Matra jača vatra – odoleva, postoji i radi.
Na zabavu koja se održala na otvorenom, iza Muzeja, poveli smo i Vidinu drugaricu Janu. Devojčice su malo crtale, malo pomagale u štampanju majici, malo se dosađivale, mi uglavnom jurili blizance, ali uspevali i da popričamo sa ljudima koje nismo dugo videli. Žurke koje su kids friendly nisu baš parents friendly, ali izlazimo nekako na kraj, super se provedemo, čak i đuskamo, i posle par sati se pakujemo u kola i vraćamo u Pančevo.
Jana večeras spava kod nas, četvoro dece pod krovom! Setila sam se odjednom onih zimskih noći kad su Jaša i Ivo bili male bebe i spavali zajedno u jednom krevecu, mi u krevetu do njih, u toku noći bi nam se ušunjala i Vida, mačak bi se smestio kod nogu, a pas na tepih pored kreveta. Mislim da se nikad nisam osećala tako ušuškano, kao deo nekog malog čopora. Večeras, dok se spremamo za spavanje, uspevam da prizovem taj osećaj.
A onda se setim nečeg skoro jednako dobrog. Sutra je nedelja! Idem na buvljak!
Autorka živi na Tesli sa troje dece, mužem, mačkom i psom, i radi kao činovnica u kulturi
