Nedelja, 28. jul 2024. godine
Budim se naspavan oko 9h i razmišljam koliko sam srećan jer sam noć proveo spavajući uz otvorene prozore. Ne podnosim letnju žegu, svako leto bih trampio za snežne zimske dane – nisu džabe svi Lobori zimska deca. Ustajem, kuvam kafu za Jelenu, svoju devojku, i sebe. Doručkujemo i sa prijateljem Milošem beg od vreline tražimo na bazenu novobeogradskog centra „11. april”. Moj svakodnevni utisak da je grad prazan, da je sve usporeno jer su mnogi na godišnjim odmorima, pao je u vodu kada sam ugledao ogroman red za prodaju ulaznica. Srećom, brže no očekivano sam i sam pao u vodu bazena. Na razglasu se smenjuju radijski hitovi, pijemo Laško uz razgovore o nedavnim dogodovštinama, prija mi to opuštanje. Posmatram grupu momaka, rekao bih Indijaca, smeštenih na tribinama do nas. Njih sedmorica, vidno uzbuđeni, nazdravljaju pivom, razgledaju sav taj svet oko sebe i u jednom trenutku svi uskaču u bazen, no prati ih zvižduk pištaljke. Redar pokušava da im objasni da je skakanje zabranjeno, dok grupa klinaca redaru iza leđa ta pravila krši. Kakve pomešane signale oni primaju i kakav doživljaj stvaraju? Bavim se marketingom, čija je polazna tačka komunikacija, te ne mogu a da ne razmišljam o tome kakav je njihov utisak i šta im poručujemo – pravila važe, ali za određene? Kroz glavu mi prolaze i prijatelji koji su se preselili u inostranstvo, njhovi motivi za to, jesu li isti kao ovoj grupi na bazenu? Kakav li je život u njihovoj domovini, gde su im porodice… Da li je Srbija „obećana zemlja“, a mi, domaćini, to zaboravljamo, kao i našu ulogu u očuvanju iste?
Miloš me podseća da bi trebalo da krenemo, da pod klimom istu tu Srbiju bodrimo u košarkaškoj utakmici protiv SAD-a. Na putu kupujemo ručak u fast food-u, uslužuje me Azijka i na pitanje „ŠTA OD PRILOGA?” i moj odgovor „NIŠTA”, ona razume „ISTO” i stavlja mi kisele salate koje ne podnosim. Priča mog života kad se poručuje hrana, no biram da ne ispravljam krive Drine, devojka sigurno nije sanjala o tome da na +44°C stoji pored roštilja i uslužuje ljude na nematernjem jeziku, zašto bih joj dodatno stao na muku. Priroda mog posla se bazira na slanju i primanju prave poruke na pravi način, delom sam i sam kriv. Uzimam klopu i ubrzo pratim utakmicu. Nisam vatreni sportista, ali volim da pratim velika takmičenja, makar igrali i protiv Duranta i LeBrona. „Ne možeš dvaput izgubiti od iste ekipe na istom takmičenju”, čitam komentare posle utakmice, biram i verujem u tu istinu! Veče provodim uz pripreme za početak radne nedelje i ubrzo ležem (opet uz otvorene prozore, URA!).
Ponedeljak, 29. jul 2024. godine
U 7:15 zvoni alarm, spremam se i krećem na posao. Radim u kompaniji koja zastupa japanski brend koji punih 100 godina brine o temperaturi i kvalitetu vazduha pomoću uređaja za hlađenje, grejanje i prečišćavanje vazduha. Vrela leta za nas znače mnoštvo aktivnosti, poziva, kupaca. Kuvam kafu, puštam Spotify i započinjem radnu nedelju odgovarajući na mejlove. Ovih dana su mi prepodne u ušima The Cure i The Smiths, no kasnije biram nešto brži tempo, pa nakon ručka prelazim na elektro zvuk solunskog Fly 104 radia ili Spotify playlistu koju mi je otkrila prijateljica, opet Jelena. Srećom, oduvek imam Jelene izvrsnog ukusa oko sebe!
Oko podneva dobijam mučninu i glavobolju. Saznajem da se nakon par meseci mirovanja jako bliskoj rođaki vratila bolest, rak. Besan na nepravdu koju osećam i svet u kom živimo zbog ovakvih situacija, znam da sve dok postoji neka opcija, ona se juri, nema predaje, nikada. Ona je moje godište, dobiće najbolju moguću negu te verujem da je ne čeka Pirova pobeda, već ona istinska, nakon koje ne preživljavaš, već živiš.
Nakon posla, od 17h produžavam u auto školu – stvar koju nikada nisam završio. Sednem za volan periodično u atarima oko Pančeva da ne izgubim osećaj, ali napokon sam bliže vozačkoj dozvoli. Na časovima sam okružen mladim ljudima, slušam njihove priče i kapiram koliko je to bezbrižan period života. Ne tiče ih se ništa osim uživanja u letu.
Emotivno i intelektualno iscrpljen, odlazim da se i fizički iscrpim na treningu. Počeo sam nedavno opet da treniram i to mi izuzetno prija, pogotovu nakon stresnog dana. Uveče sumiram sve utiske od ponedeljka, večeram i ležem da spavam oko 23h.
Utorak, 30. jul 2024. godine
Alarm, spremam se i u putu sam na posao. Čitam vesti i nailazim na informaciju da se u petak organizuje protest u Pančevu. Drago mi je da se budimo. Voditi život na način da se pravimo da se ovakve odluke nas ne tiču je u najmanju ruku neodgovorno. Nismo bića bez svesti, lako možemo saznati i jasno razumeti šta se oko nas dešava i na koji način će takvi potezi uticati na naše i živote onih koji ostaju ove posle nas. U mojoj moći nije mnogo, ali ono što jeste je da biram da ne budem slep i gluv. Ako moje prisustvo na javnom skupu može imati i najmanji uticaj, tamo ćemo se i naći. Milion lažnih i nedostatak pravih informacija su tu da se osetimo osamljeno i zbunjeno, te mi odlazak na ovakve skupove vraća veru i snagu, jer u masi vidim i svog zubara, prijatelja iz srednje škole, majku prijateljice. Iako šetnji u Pančevu neću biti u prilici da prisustvujem, ovim tekstom pozivam da se pridružite šetnji u Beogradu, jer jeste bitno. Biram da verujem da ne želimo da jednog dana svi idemo u inostranstvo radi lečenja ili boljih životnih uslova, kod kuće je najlepše ali mnoge stvari moramo da utegnemo. Stoga, nedvosmisleno slušam svoje srce i biram stranu kada su ovakve stvari u pitanju.
Sreda, 31. jul 2024. godine
Odlazim na posao, na kome većina kolektiva na jednom ekranu radi, a na drugom prati olimpijska nadmetanja. Simpatično mi je to kako se svi pravimo da smo fokusirani samo na radne zadatke, pa ljudski je da želimo da navijamo za one najbolje od nas. Ja sam pratio veslanje, sport koji sam ranije trenirao, ali je u ofisu fokus bio na tome šta će Đoković uraditi kasnije tokom dana.
Nakon posla, autoškola pa trening. Izmoren od čitavog dana, oko 21h stižem kući a imam šta i da vidim – Jelena mi je pripremila iznenađenje! Naime, nama je godišnjica veze 1. avgusta, dve godine kako se zabavljamo. Najavio sam joj da u četvrtak (sutra) odvoji vreme za nas, ali nisam računao na to da će me ona preteći. Dekorisala je čitav stan i balkon sa tematikom kosmosa (volim da posmatram zvezde), novim biljkama za naš dom i fotografijama dosadašnjih uspomena. Sve to uz ohlađeno belo vino. Pa gde ćeš bolje! Zaista je uspela da me oraspoloži i skrene misli sa svih tekućih briga. Odlučili smo da isto veče repriziramo i za sestrića Vanju i sestričinu Vasju, verujemo da bi im se jako dopala projekcija svemira po plafonu našeg balkona. Veče smo proveli uživajući u ovom kosmičkom ambijentu i dočekali ponoć, tj. našu zvaničnu godišnjicu. I’m one lucky guy!
Četvrtak, 1. avgust 2024. godine
Nije bilo baš lako probuditi se za posao, ali sam uspeo. Dan počinjem sastankom sa centralom iz Austrije, gde čitava grupacija od 16 tržišta sumira planove za predstojeće kampanje. Fokus će biti na prečistačima vazduha, uz komentar „unfortunately, we know poor air quality is a big issue in the Balkans during autumn & winter”. Čoveče, sa jedne strane se osećam sjajno što osmišljavam kampanju za proizvod koji poboljšava kvalitet života u domaćinstvima, eliminiše alergene i rešava nas zagađenosti vazduha, ali to je sve sjajno dok smo u svoja četiri zida. Šta se dešava van tog mehura? Odakle nam privilegija da budemo neutralni na aktuelnu litijumsku temu, kad već imamo tooooliko izvora zagađenja dotrajale industrije… Iako moj tim i ja rešavamo ljudima jedan ključni problem i to posledično znači profit za firmu, voleo bih da u startu nemamo taj problem i da kolege iz inostranstva Balkan zimi pamte po prirodnim lepotama i našoj gostoprimivosti, a ne rekordnoj zagađenosti vazduha.
Lepe stvari su takođe obeležile današnji dan! Jelena mi se porukom zahvaljuje što ju je u kancelariji dočekao buket cveća povodom naše godišnjice. Oko 19.30h odlazimo u restoran na Savi. Na preporuku konobara, pijem po prvi put koktel Hugo, uživam u zalasku sunca i najboljem mogućem društvu. Razgovaramo o planovima za budućnost, sviđa mi se to baš. Sa tim mislima i završavam četvrtak, mislima o tome šta nas sve čeka.
Petak, 2. avgust 2024. godine
Ovaj radni dan započinjem od kuće, te bi načelno mogao duže da spavam, ali ne, budi me me mačak Mićko, lupajući me po licu. Imam dva sastanka u Zemunu, prolaze glatko, verujem da sam na putu dobrog rešenja sa ovim partnerima. Uporedo razmišljam kako je „već petak”, ali nije ovo bila obična nedelja, kako mi i ne proletelo vreme. Odlazim na trening, a potom u Borču, gde prijatelju koji je otputovao tokom vikenda na svadbu čuvam kuću i ljubimce. Veče provodim u društvu Jelene i ovih maznih stvorenja, čitanju vesti o protestu u Pančevu i odličnoj poslednjoj epizodi serije „House of Dragon”.
Subota, 3. avgust 2024. godine
Stigao je vikend – kumovi me zovu na druženje, ali ovog vikenda je fokus na spremanju teorije za polaganje testova auto škole. Dan provodim na relaciji Borča – Novi Beograd, prepodne trening, pa obilazak stana i mačka Mička, a naposletku vraćanje u Borču i učenje. U pauzama od istog skorlam Instagram i vidim vest određenog dnevnog lista o protestu u Pančevu, u kojoj je jedna od govornica, moja dugogodišnja poznanica, okarakterisana kao „čudakinja u transu”. U naslovima vidim imena još dvoje poznanika, mladih obrazovanih i ostvarenih ljudi, koji se karakterišu slično. Talas ljutnje, pa talas smeha, pa šamar realnosti koji me podseća da danas svako može nešto da piše, bilo to apsolutna neistina ili nešto vredno pomena (pa čak i ja, evo). Stvar je percepcije i naših izbora. Biram da ove naslove prihvatim kao potvrdu da su moji izbori prijatelja i poznanika ispravni. Biram da kroz ovaj svoj dnevnik dam omaž svima onim koji moju svakodnevicu ispunjavaju podrškom, ljubavi i srećom, svima onima koji bore svoje male i velike bitke, koji biraju put kojim se ređe ide. Zbog njim imam snagu, zbog njih sam ovde gde sam, u svakom smislu tih reči. Birajte i vi, srcem, a ja odoh da se borim sa učenjem na +35°C, poželite mi sreću!
Autor je marketing menadžer koji voli istoriju i putovanja, uživa u kuvanju i dobrom društvu
