Nedelja, 22. decembar 2019. godine
Budim se, napolju je još uvek mrak. Ustajem da proverim koliko je sati. Pola šest, nema više spavanja. Prelazim u drugi deo kuće. Mlađa ćerka Marija je već ustala, i danas radi, ostali mirno spavaju. Danas moram do deset da završimkućne poslove kako bih mogla opušteno da sa drugaricama iz Udruženja odem do Opova, učestvujemo u manifestaciji „Novogodišnja teglica”. Inače naša porodica prati trend razvoja u Srbiji, i kako se suficit povećava tako i mi postajemo bogatiji i brojniji. Ima nas osmoro u kući, tri generacije koje za sada „skladno funkcionišu”, dve ćerke, tri unuka, zet, muž i ja. Ovoga puta za doručak nema ugađanja, pošto žurim dobiće doručak iz pekare, burek i jogurt. U međuvremenu telefonom se dogovaram sa koleginicom šta će koja od zimnice da ponese. Pristavljam meso i zelen za supu i sa starijom ćerkom se dogovaram da je ona zakuva, a ja ću, kad se vratim, da završim ručak.
Sa suprugom utovaram kutije sa teglicama, usput kupimo Slađu i Jecu i idemo za Opovo. Stigle smo prve i lagano nameštamo štand. Stižu i ostale učesnice, naše stare prijateljice sa svih strana. U žiriju su vrsne sudije iz Asocijacije kuvara Srbije. Bez lažne skromnosti, štand nam je bio predivan. Osvojile smo prvo mesto za kiseli kupus i drugo za turšiju. Da se pohvalim, najveća nagrada za nas bila je to što jemladi bračni par iz Zagreba kupio naš ajvara. Prezadovoljne odlazimo kući. Učešcće na ovakvim manifestacijama, za nas, žene sa sela, predstavlja beg od svakodnevice, predah od kućnih poslova i prilika da se zaradi koji dinar. Po povratku dan protiče uobičajeno u kućnim poslovima, igri sa decom, gledanju televizije. Pomisao da se sutra završava škola čini me srećnom.
Ponedeljak, 23. decembar 2019. godine
Ulična svetiljka treperi. Kroz snop njene svetlosti sipi kiša. Suprug i ja ustajemo. Prelazimo preko, Marija je već ustala. Uključujem grejanje. Dok oni piju jutarnju kafu, ja pripremam doručak za blizance, poslednji je dan u ovom polugodistu. Ne znam da li se oni više raduju tome ili mi. Tri unuka, tri sveta. Stariji Branislav zna samo za petice, a sa blizancima slavimo svaku dobijenu dvojku i trojku. Palim TV i šaltam na N1, na brzinu čitam vesti.
Budim decu, Jovan odmah ustaje, a Ilija kaže da on neće da ide u školu, hoće da čeka teču koji treba svaki čas da stigne iz Nemačke. Pitanje je dana kada će mu papiri biti gotovi i kada će zajedno sa ćerkom otići odavde. Žao mi je što je taj dan jako blizu ali za njih ovde nema budućnosti. Jelenu je sadašnja vlast smenila sa funkcije, bez ikakvog razloga. Četiri godine je trajala njena borba na sudu, taman da istekne predviđeni mandat, kako ne bi morali da je vrate na posao. Pošto su morali da joj isplate sve lične dohotke i staž, za nju su sva vrata zatvorena, dok su oni na vlasti. Šta deci drugo preostaje nego da beže iz ove ludnice. Veliki brat sve vidi, sve prati, ne lajkuj, ne šeruj, ne objavljuj. Došlo vreme ćuti, ne talasaj!!!!!!
Na brzinu se deca spremaju, doručkuju i deda ih odvozi u školu. Časovi su im skraćeni tako da su se vratili ranije nego inače. Stigao je i teča, a sa njim džinovska kinder jaja, arijel, šamponi i kupke, nutele, gomila čokolada i još kojekakve sitnice. Kuća je puna graje i smeha. Došli su nam Milanovi roditelji na roštilj, stigla je i Marija, sada smo kompletni. Šale, smeh i radost, slika je današnjeg dana. Moj zet ima još tri brata, brat blizanac mu se već iselio sa porodicom u Hanover, a on i ostala dvojica čekaju pasoš i papire pa i oni odlaze. Koliko je sve mladih i obrazovanih otišlo iz Glogonja. Na kraju ostaćemo sami, stari i nemoćni. Pred kraj dana pospremamo po kući i dok malci odlaze na spavanje obećavamo im da ćemo sutra doneti jelku da je okite.
Utorak, 24. decembar 2019. godine
Bezbrižno ležim u toplom krevetu, dok napolju pada kiša. Čak i ona ne može da mi pokvari raspoloženje, kada znam da ćemo se petnaestak dana odmoriti od domaćih zadataka, praćenja i dočekivanja iz škole. Odmah posle doručka teča deci unosi u sobu jelku. E da vidiš tu radost. Nastaje gužva. Svi bi da istovremeno kače ukrase i što pre završe ukrašavanje. Sve mora biti spremno za dolazak Deda Mraza. Mada znaju da im poklone kupuje teta, teča i mama, ostavljaće svako veče ispod jelke času mleka i kolač za njega. Svako ima svoj zadatak u spremanju kuće. Neko je temeljan, a neko otalja to na brzinu. Posle ručka deca odlaze sa tetom i tečom i mamom do Beograda u kupovinu, a kao i obično svrate do KFC-a na krilca. Odlazim kod komšinice na kafu i onda krećemo u šetnju seoskim ulicama. Sa nestrpljenjem čekam sutrašnji dan.
Sreda, 25. decembar 2019. godine
Kada sam pročitala poruku u kojoj je pisalo „Da li je ovo nedelja u kojoj bi vodila dnevnik”, bila sam u nedoumici. Razmišljala sam, možda je ovo nedelja koju ću pamtiti po svemu lepom što će se desiti i prihvatila ponudu. Sada, kada treba današnji dan da pretočim u tekst, nikako mi ne polazi za rukom.
Sredu smo svi željno iščekivali. Decu je moj suprug odveo u Ivanovo kod drugog dede, na dodelu paketića.On je otac njihovog tate i svake godine im uplati paketiće koji se dele uz prigodan program.
Jelena i Milan idu u Novi Sad na zakazani ultrazvučni pregled u Feroni, analiza krvi pokazala je da je trudnoća u pitanju. Ostala sam sama kod kuće. Sedam za kompjuter i kucam beleške o prethodnom danu i željno iščekujem telefonski poziv od Jelene. Želim samo da čujem, jedna ili dve bebe su u pitanju. Napokon se javlja. „Mama, nije uspelo ni ovaj put”.
Nemoj da se šalite, nego reci šta kaže doktorka. „Ma stvarno, ne šalim se. Ništa se ne vidi”.
„Kako ništa?” Odjednom postavljam milion besmislenih pitanja. Pa beta je pokazala da je trudnoća u pitanju, sve je bilo idealno, embrioni dobri, analize dobre, šta se to desilo. Šok. Kada shvatam da se ne šale suze me guše, jadna moja deca, ovo im je peti pokušaj. Koliko analiza, papira, vremena, para i strpljenja su oni potrošili do sada öi uzalud. Mnogo mi je teško, jedva sam čekala da se završi ovaj dan.
Četvrtak, 26. decembar 2019. godine
Jedan nevolja nikad ne dolazi sama. Dok sedimo za stolom sa decom i ocem moga zeta, zovem Zdravstvenu stanicu da zakažem unuku Branislavu lekarski pregled koji mu je potreban zbog odlaska na Divčibare sa školom. Javlja mi se neka sestra i moli me da nazovem kasnije jer imaju smrtni slučaj i dok spušta slušalicu čujem kako kaže „Evo dolazi hitna”. U istom trenutku Jeleni zvoni telefon i tata joj govori da je mog sestrića odnela hitna za Pančevo i da on mora da krene za njima. Kroz glavu mi proleću reči koje je malo pre izgovorila medicinska sestra. Svi smo se pogledali i zanemeli. Branko dolazi kući i ja krećem sa njim. Ne mogu da zaustavim suze. Suprug mi govori da je sve u redu, pa rekla bi mu prija, koja inače radi u Zdravstvenoj stanici, da je nešto loše. Objašnjavam mu šta su meni kazali i uz put se molim da mu je dobro. Na svu sreću bio je nesporazum. Zatekli smo ga kako prima infuziju. Doktorka nije bila na terenu, kad se on javio, imala je smrtni slučaj. Kako mu je ruka bila utrnuta da nije mogao da je pomera, sestra je zvala hitnu, znajući kakve je sve zahvate imao na srcu. Dok su čekali hitnu i njemu radili EKG, ja sam zvala i to je izazvalo zabunu. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Razmišlam kako i da ne bude bolestan, troje dece, mala plata, do guše u kreditima. Radi kod privatnika, juče je pravo s posla otišao sa starijim sinom, srednjoškolcem da konobariše, do kasno u noć, za taj prokleti dinar. Izem ti državu i nemoć svih nas. Ljuta sam i besna. Osećam se prevareno od prethodnih, sluđeno od ovih. Pitam se da li smo baš svi tolike kukavice da smo oguglali na sve, da dozvoljavamo da nas lažu i omalovažavaju. Došlo vreme ćuti, ne talasaj. Pa mi u selu dobro znamo ko je šta od škola završio, a koje položaje trenutno zauzima. Tuga.
Ode i ovaj dan, hvala bogu sa srećnim krajem.
Petak, 27. decembar 2019. godine
Probudila sam se s glavoboljom. Kako i ne bi kad se setim sta sve preživljavamo. Jedina uteha i snaga su mi moji unuci za čijim zagrljaj živim. To nam je jutarnji ritual. Kako ko izlazi iz sobe prilazi mi, grli me i poželi dobro jutro.
Volim izjutra da pogledam tj. da na brzinu pročitam vesti, uglavnom sve primam sa rezervom. Istina je tu negde. Iskreno, najviše verujem N1 televiziji. Ne gledam druge programe jer ne želim da se svađam s televizorom.
Ovaj dan je nesto drugaciji od ostalih petkova. Obično se petkom priprema roba za subotnju pijacu. Ovoga puta rešili smo da sve što je još ostalo u plastenicima iznesemo na pijacu pred Božić. U povrtarstvu sam našla svoj mir. Proizvodimo razne vrste salata, poput rukole, motovilca, kres salate, vlasca, jedina sam u selu koja gaji šparglu i krompir batat i raznovrsno začinsko bilje. To me ispunjava i tu ne dam da mi se niko meša. Znam da se bliži Nova godina, ali nekako se ja lično više tome ne radujem. Pokušavam da obavestim koleginice iz Udruženja žena o sutrašnjem Bazaru u Sefkerinu i da pripremim sve što je potrebno. Uveče su me ćerke naterale da prošetamo do Pančeva i da pokupujemo neke sitnice za kuću. Već je prošla ponoć a ja sedim za kompjuterom.
Subota, 28. decembar 2019. godine
Konačno završavam pisanje. Ovo je mojih sedam dana. Često puta se pitam da li smo svi mi normalni. Šta bi na našem mestu, u ovakvom životnom okruženju uradio čovek iz neke uređene države. Živeti normalno sa primanjima od tridesetak hiljada, pomagati školovanje tri đaka i priuštiti im sve što im je potrebno izgleda kao nemoguća misija. Na sreću, imam divnu decu, udružili smo snage i za sada opstajemo.
Obradovale su me prve ovogodišnje pahulje. Dovoljno je bilo da uđem u dečiju sobu i kažem „Deco, pada sneg”. Poskakali su iz kreveta i otrčali do prozora, radosno gledajući u pahulje koje su letele na sve strane i nestajale u travnjaku ispred kuće. Nažalost, veoma brzo sneg je prestao.Ubrzo zatim posedali su za kompjutere, a Bane je uzeo svoj telefon i onda je zavladala tišina.
Spremam se da sa drugaricom iz Udruženja žena „Glogonjke” idem na „Novogodišnji bazar” koji organizuje Udruženje žena „Kreativa” iz Sefkerina. Sa ovime završavamo naše ovogodišnje aktivnosti. U međuvremenu svi mlađi iz kuće otišli su na Novogodišnji vašar na Beogradskom sajmu. Dok kucam ove redove gledam slike koje objavljuju kako se provode. Srećni su, tetka i teča im priušte dobre provode. Vole ih i čuvaju kao da su njihova rođena deca. Daće bog, imaće i oni svoje, nikada ne treba odustati. Nada umire poslednja.
Autorka je baka, žena sa sela, koja mnoge stvari zna da radi, jedino ne zna da misli tuđom glavom
