Nedelja, 12. jun 2022. godine
Konačno nedelja, nakod deset veoma turbulentnih i stresnih dana, kako na poslu, tako i privatno, danas sam mogla sebi da priuštim da odspavam duže, bez žurbe popijem prvu jutarnju kafu, lagano operem svu svoju kosu i posvetim se sebi. Prethodni dan sam provela u Vrdniku sa decom i majkom, a uveče me je ćerka nagovorila da izađemo na svirku i sad osećam blagu upalu mišića, jer ja ne umem da sedim uz dobru rok muziku.
Planirala sam da baš ništa ne radim danas, ali mi je onda sestra javila da stižu višnje i da neko treba da povadi koštice iz njih pre nego što ih spakujemo u zamrzivač. Spremila sam ručak i sišla u dvorište da pomognem sestri oko gorepomenutih višanja. Društvo nam je pravio šestogodišnji vučjak sa krizom identiteta – ja sam ubeđena da on veruje da je mačka, da je rođen samo da spava i da se mazi i ako bi mogao u svoj svojoj veličini da se sklupča nekome u krilu, bio bi najsrećniji.
Predveče sam morala da napustim poprište bitke, jer tako sam izgledala sva isprskana sokom od višanja, kao da sa ratišta dolazim. Sestra je ostala da dovrši posao, a ja sam se potrudila da skinem sa sebe sve crvene fleke i da na vreme stignem u Kulturni centar na završno veče Classic Fest-a. Ova manifestacija je nešto što ne propuštam, Ognjen Popović je moj školski drug, zajedno smo išli u osnovnu školu, ali smo zajedno i svirali, on klarinet, ja flautu. Beskrajno sam mu zahvlana što već godinama unazad organizuje jedan ovakav četvorodnevni događaj. Večeras je svirao naš poznati violinista Stefan Milenković, a na repertoaru je između ostalog, na moje veliko oduševljenje, bila i Carmina Burana!
Sad mi jedino preostaje da se uvučem u krevet i nadam se da ću do ujturu uspeti da se naspavam, jer sutra je ponedeljak i kao i svakog radnog dana alarm će se oglasiti u šest…
Ponedeljak, 13. jun 2022. godine
Alarm se bez greške oglasio u šest sati, počinje još jedna radna nedelja… Na posao uglavnom idem biciklom – živim u centru, a kancelarija mi je na keju i često čujem komentare tipa: „Blago tebi, ceo dan si na reci…”, a činjenica je da često ni ne vidim reku za tih osam sati koliko provedem na poslu. Srećna okolnost je to što mi svaki radni dan započinje u kafani, naravno uz kafu sa kojom me konobarice dočekuju, uzimam pazare od prethodnog vikenda i odlazim u svoju pećinu, kako iz milošte zovem kancelariju. Dan je relativno miran, za divno čudo nema gužve i nepredviđenih situacija, što je nakon prethodnih desetak dana pravo osveženje. Rekonstrukcija keja nam u mnogome remeti funkcionisanje, ali se snalazimo.
Nakon posla odlazim do mame u Tapetino da preuzmem čepove. Već osam godina volontiram u ekološko-humanitarnom udruženju Čepom do osmeha https://cepomdoosmeha.org.rs/ Sakupljamo plastične čepove koje odvozimo na reciklažu i od tako dobijenog novca kupujemo pomogala deci sa smetnjama u razvoju. Do sada smo obezbedili preko 60 pomagala za decu širom Srbije, a samo sa teritorije Grada Pančeva je obezbeđeno šestoro dece. Ja sam koordinator za Južnobanatski okrug i kad god neko u Pančevu ili okolini ima čepova zovu mene da dođem i preuzmem, sve se to skladišti u mom dvorištu dok ne dođe kombi iz Novog Sada, gde nam je i sedište i odvozi u reciklažni centar.
Kod kuće me dočekuju deca, svako sa svojom pričom o današnjim događanjima, što mi je nekako i najlepši deo dana – volim da ćaskam sa njima o svemu i drago mi je što i oni vole da razgovaraju sa mnom. Četrnaestogodišnji sin je odlučio da neće ići sa nama u igraonicu na sedmi rođendan svoje sestre od tetke, jer mora na trening. Razumem ga, sad je u tim godinama kada mu dečiji rođendani uopšte nisu interesantni i košarka mu je mnogo važnija, pogotovo druženje nakon treninga. Dvadesetpetogodišnja ćerka i ja se spremamo i prvo odlazimo po mog tatu, a onda zajedno na rođendan.
Veče provodim uz seriju i limunadu, opuštajući se pred odlazak u krevet, dok je ćerka na trčanju, čekajući sina da se vrati sa treninga, prebirajući po glavi šta me sve čeka sutra…
Utorak, 14. jun 2022. godine
Utorak je kod mene uvek obrnut u odnosu na ostatak nedelje. Utorkom uvek radim popodne, što i nije tako loše jer tada mogu da pozavršavam sve ono što inače može da se završi samo u toku pre podneva, a da ne uzimam slobodan dan, niti da nekog obavezujem. Poslujem po kući, plaćam račune on-line, kako sebi tako i tati, pošto je on od onih penzionera koji ne vole da čekaju po redovima. Koristim to što, iako je polovina juna, još uvek nije toliko toplo pa peglam. Mada sam ja od onih kojima uglavnom nikada nije dovoljno toplo, često imam običaj da kažem da sam rođena da živim u Africi, ali me je roda ispustila na pogrešno mesto i sad moram ovde da se patim sa zimom, a ove godine se hladno vreme baš odužilo.
Nešto pre podneva napuštam stan da obavim po gradu šta imam i da pre posla svratim u agenciju za pružanje fizičko-tehničkog obezbeđenja po ugovor, jer u nedelju imamo takmičenje, a takvu manifestaciju moram da prijavim policiji, a da bih je prijavila u policiji moram da imam ugovor sa obezbeđenjem. Na poslu me željno iščekuju, iako već više od 15 godina kancelarija svakog utorka radi popodne ima ljudi koji to ne znaju ili jednostavno zaborave i onda me tako čekaju ispred, pa utorkom nikako ne smem sebi da dozvolim da kasnim, iako sam ja zapravo od onih koji baš retko kasne, jedino ako je neka vanredna situacija, ali uglavnom stignem ranije.
Dan na poslu protiče uobičajeno, papirima nikad kraja i taman kad pomislim da sam sve završila iskrsne još nešto. Sastanci su sastavni deo svakog utorka, protiču u opuštenoj atmosferi, nemamo nekih posebno važnih tema za razmatranje. Pravim raspored godišnjih odmora za radnike, trudim se da ispoštujem svačije želje, da ih uklopim tako da se posao nesmetano obavlja i da niko ne ostane bez slobodnog dana, ozbiljno se bavim kombinatorikom i na kraju uspevam sve da ih uskladim. Ja ću na godišnji odmor tek u drugoj polovini avgusta, kad sve njih ispratim i dočekam, kad se završe sva takmičenja, slava i regate, valjda će se do tada završiti i radovi na našoj parceli, pa da mogu na miru da se odmorim.
Sreda, 15. jun 2022. godine
Ujutru prvo odlazim do SUP-a da prijavim javni događaj, odnosno takmičenje koje će se održati u nedelju. Nije mi prvi put, već znam proceduru, imam sve potrebne papire spremne, ali oni kao da imaju svo vreme ovog sveta, nigde ne žure i to traje sat vremena. Na mom poslu je specifično to što sam sama, nemam kolegu ili koleginicu, nemam nikoga da me menja i kad ja nisam tu sve stoji, kao i jutros, svi čekaju mene. Zimus je situacija bila veoma simpatična, bila sam pozitivna na koronu i morala sam neplanirano da odsustvujem – kada idem na godišnji odmor ili uzimam slobodne dane to je onda planirano i pre nego što odem ja spremim šta treba, uradim unapred ono što mogu, organizujem sve i onda mogu mirno da se odmaram. Ovo nisam očekivala i jednostavno sam morala da ostanem kod kuće, svi su bili zaista fini i ljubazni, svakodnevno se raspitivali za moje zdravlje, ali kako je počeo da se približava kraj meseca tako je polako počela da raste tenzija i svi su počeli da se brinu kad se vraćam na posao, jer ako ja ne dođem nema ko da pusti platu – vratila sam se na vreme, na opšte zadovoljstvo svih nas.
Ja sam po prirodi vesela i nasmejana, večiti optimista i gledam svet oko sebe kroz ružičaste naočare, a danas sam imala priliku da upoznam malu crnu pufnu, crnog vučjaka od nepuna dva meseca sa kojim sam se mazila i igrala i koji mi je dodatno ulepšao dan i podigao raspoloženje. U međuvremenu sam imala par poziva u vezi sa čepovima, pa sam počela da pravim raspored kada ću gde da idem da preuzmem to. Nakon posla imam dogovor sa ćerkom da idemo u nabavku za kuću, obe imamo neki spisak, ali uvek nekako u kolicima završi još gomila toga što nije na spisku. Pakujemo sve u moje korpe na biciklu i lagano šetamo do kuće dok ćaskamo o tome kako je kojoj prošao dan na poslu – ona je programer i zapravo uglavnom radi od kuće, ponekad ode u kancelariju, ali svakako ima interesantnih događanja i on-line.
Kod kuće sam dobila poriv da kuvam, što mi se, budimo realni i iskreni, veoma retko dešava. Umem, nije da ne umem, ali baš nisam ljubitelj spremnja obroka i kad god imam priliku da izbegnem kuvanje, ja je i iskoristim. Ćerka je otišla sa društvom u Beograd na kajaking, kad se vratila konstatovala je da je kod nas na Tamišu lepše, a sin je uveče otišao na trening. Zamolio me je da mu kasnije napravim večeru da jede kad se vrati. Zna on i sam, sa desetak godina je počeo ozbiljnije da se zanima za aktivnosti u kuhinji i ume sebi da pripremi obrok, a uvek kada sprema sebi ponudi i ostale ukućane. Dešava se da ja napravim deo ručka i ostavim mu da on sutradan, dok sam ja na poslu, završi započeto. Ali kao i svi mi voli da mu neko, a pogovo mama, pripremi i servira, da ga dočeka kada dođe umoran sa treninga, pa sam to i uradila, kad me već krenulo, treba iskoristiti.
Večeras sam odabrala da gledam seriju, nemam koncentracije za čitanje i verujem da ću vrlo brzo na spavanje…
Četvrtak, 16. jun 2022. godine
Vikend je sve bliže, a vreme je lepo i sunčano, što je sasvim dovoljno za dobro raspoloženje. Biram lepršavu belu haljinu sa ljubičastim cvetićima, odavno sam naučila da vozim bicikl bez obzira na visoke potpetice i garderobu koju imam na sebi. Četvrtkom zatvaram kancelariju malko ranije da bih na vreme stigla do knjigovođe sa svim papirima koje treba da joj predam, onda idem do pošte, pa do banke… ja to zovem obilazak parohije. Sve mi je tu u centru, pa koristim priliku da se prošvrćkam po gradu i razgledam izloge – pusto žensko, uvek raspoloženo za novi komad garderobe ili par cipela, o aksesoaru da i ne govorim.
Kod kuće me čeka zadatak koji podrazumeva iglu i konac. I moja ćerka i njena komšinica sa kojom se druži su veoma sitne, obe nose najmanju veličinu odeće i vrlo često se dešava da im i to bude široko. Pošto su obe posvađane sa šivenjem, tu nastupam ja, jer ja zapravo volim da šijem, to me nekako opušta, a njih dve mi se dive što je dodatna satisfakcija za jednu staramajku. Zaista uživam u tome, slušam Rock Radio, pijuckam limunadu i odmaram mozak. Za mene je šivenje kreativna zanimacija, kao i pravljenje novogodišnjih čestitki – svake godine pred praznike napravim dvadesetak čestitki i šaljem ih naravno poštom, što uvek iznova iznenađuje poštanske službenice kada se na šalteru pojavim sa gomilom koju treba poslati, ali činjenica je da ljudi vole da dobiju pravu, opipljivu novogodišnju čestitku, pogotovo deca i stariji.
Uveče podsećam sina da treba da ide na trening, a on me gleda i smeje se, obaveštava me da je danas četvrtak i da logično nema trening: „A je’, pa šteta što nije petak, ali biće sutra!”
Petak, 17. jun 2022. godine
Ma jel’ to petak danas?!? Iz stana me je ispratila kiša, ali sam danas svakako planirala da idem kolima jer sam prvo morala u nabavku za bife, da im obezbedim sve što im treba pre svega za vikend. I ceo dan tako, red kiše, red sunca, ali meni je bitno samo da nije hladno.
Popodne odlazim u OŠ „Vasa Živković” po čepove. Moram da konstatujem da su sakupili baš lepu količinu, ne staje mi sve u prtljažnik pa pakujem i na zadnje sedište. Sad je kraj školske godine pa me zovu sa svih strana da odnesem sakupljene čepove, da im ne stoji preko leta u školi. Isto je i sa vrtićima. Deca su najaktivnija u ovoj akciji, veoma su predani odvajanju čepova i angažuju sve ukućane, užu i širu rodbinu, kumove i komšije… takmiče se ko će više da donese, pogotovo predškolci. Kako bi ih edukovali i objasnili značaj očuvanja životne sredine i recikliranja, održavamo radionice u vrtićima i školama. Imala sam prilike da vodim nekoliko takvih radionica i najprijatnije su me iznenadili srednjoškolci. Da budem iskrena mislila sam da će me „pojesti za užinu”, ipak su to tinejdžeri koji umeju da budu veoma nezgodni, međutim svi su bili veoma zainteresovani i izuzetno su lepo sarađivali. Posebno ih je dirnula priča o njihovom vršnjaku, koji je sa 16 godina doživeo tešku saobraćajnu nesreću i kojem smo reciklirajući plastične čepove obezbedili elektromotrona invalidska kolica, mogli su da se sažive sa tom pričom, da zamisle sebe u toj situaciji i da shvate koliki je značaj tog jednog malog plastičnog čepa.
Raspitujem se kod sina kako teku pripreme za završni ispit, on je vrlo opušten po tom pitanju, redovno vežba i radi testove, ali se uopšte ne uzbuđuje. Valjda zato što je već položio matematiku za IT smer u Gimnaziji i praktično je već upisan. Želi da ide sekinim stopama i ona mu u tome pruža veliku podršku. Iako je između njih 11 godina razlike zapravo se veoma lepo slažu, on u njoj vidi svoj uzor, a ona je često na njegovoj strani i brani ga kad ga grdim zbog nečeg, ili pu-pu-pu daleko bilo hoću da ga kaznim, mada su realno takve situacije retke. Presrećna sam što su ispali takvi i nekad se pitam da li sam ja zaista zaslužila ovako divnu decu.
Subota, 18. jun 2022. godine
Ćerka i ja smo ceo dan provele u Novom Sadu. Sin je izrazio želju da ostane kod kuće, ali je isto tako pitao da li sutra možemo nas troje zajedno u bioskop da gledamo Svet iz doba Jure – nadmoć na šta smo nas dve odmah pristale, jer pored njega koji je od svoje druge godine opčinjen dinosaurusima, svi smo ih zavoleli i mnogo naučili o njima.
U glavni grad Vojvodine smo išle baš danas zato što je Čepom do osmeha organizovao sada već tradicionalnu manifestaciju „Grad humanosti” na Štrandu, pa smo odlučile da spojimo lepo sa korisnim. Dugo se nisam videla sa kolegama volonterima i koordinatorima iz Udruženja i uvek treba neka pomoć kada se organizuje ovakva vrsta manifestacije, a tu je i činjenica da se sve odgirava na poznatom novosadskom kupalištu, tako da smo ponele kupaćke gaćke i peškire!
Manifestacija je bila uspešna i pre svega veoma emotivna, učestvovalo je nekoliko udruženja i organizacija koje se bore za bolji život dece i ljudi sa margine našeg društva. Videla sam se sa dragim ljudima iz Novog Sada i okoline, deca su slagala mozaike od čepova, a gosti su izlagali svoje proizvode, uglavnom ručne radove. Ćerka i ja smo u nekom trenutku otišle na plažu – moram da konstatujem da je Štrand prelepo uređen, sve je čisto i uredno, kulturno i pristojno, baš smo se obe oduševile, imale smo osećaj kao da smo na moru. Popodne smo se vratile u Pančevo jer treba se spremiti za večernji izlazak, a mislim da večeras ni ja neću ostati kod kuće!
Autorka je majka dvoje divnih mladih ljudi i koordinatorka u ekološko-humanitarnom udruženju „Čepom do osmeha”
