Dan mrmota

Nedelja, 23. oktobar 2022. godine

„Nedeljo, o nedeljo! Zašto si nedelja?”. Kao sve Šekspirove tragedije, nedelja je za mene uvek imala prizvuke predstojeće propasti. Do ručka je sve OK, posle toga postajem svesna da ponedeljak dolazi. Ali ako ima Formule 1, propast se odlaže. Formula 1 je uvek bila deo mog života, tata je redovno pratio, dan-danas se sećam zvuka motora. Sada je i ja pratim (kada nema posla nedeljom), čak imam i vozača za koga navijam još od kad je počinjao karijeru sa 17 godina, Maksa Ferštapena. Jako mi je zabavno i interesantno, a posebno sada kada se Red Bull vratio u igru, pa često gledamo trkanje. Uspela sam čak i da vidim F1 uživo, u Austriji pre nekoliko godina, mada mi je miljenik ispao u prvoj krivini. Inače se trudim da ignorišem kontroverze oko F1, katastrofalno paušalnu primenu propisa, alavost vlasnika, jer kao standardnom pripadniku plebsa treba mi „hleba i igara”!

Ponedeljak, 24. oktobar 2022. godine

Srećna što ne moram da se drndam po busevima, tramvajima, nego opušteno radim od kuće, odmorna i vesela spremna sam za novi dan… Kako da ne! Zaspala sam u 4 ujutru, pošto sam do tada radila neki hitan prevod, vukljam se po kući kao zombi i evo sada opet čkiljim u ekran. Ovako otprilike izgleda svaki dan jednog prevodioca, uključujući i vikend. Nemaš pojma kada će stići posao, koliko će ga biti, koji će biti rokovi. Teško je planirati bilo šta. I pored svega toga, meni ovaj posao odgovara. Svoj sam šef i zanimljiva mi je oblast kojom se bavim, tehnika. Otkad sam počela da se bavim takozvanim „stručnim” prevodom, primećujem potpuno nebulozne stvari oko sebe i, na iznenađenje prisutnih, fascinirano reagujem, na primer: „Čuje se kako pobijaju šipove” ili „Kako ne znaš razliku između simsa i solbanka!?!”.

I tako prolazi ponedeljak, sličan će mi biti utorak itd, kao „Dan mrmota”, samo tu i tamo sa varijacijama…

Utorak, 25. oktobar 2022. godine

Treba ipak malo izaći iz kuće, razmrdati se. Posebno ako sediš za kompom po 10-15 sati dnevno. Tako smo danas išli u šetnju po Savskom nasipu, tu nam je blizu. Pored nas protrčavaju džogeri, prolaze ljudi na bajsevima, porodice sa decom, slatki kučići koje već uveliko raspoznajem – „Evo ga branch manager!”, kažem (pošto obožava da vuklja naokolo po deset grana odjednom), mada ima i smarača na onim električnim trotinetima. U travi često vidim ježeve koji šuškaju i njuškaju i mnogo su slatki. Na Savskom nasipu inače ima raznih životinja i ptica. Pitam se koliko će to potrajati dok ne poseku svo drveće i zaliju sve betončinom. Već se vide naznake uništenja: samu reku jedva vidim od načičkanih splavova, većina ih izgleda kao kutijetine ili tržni centri, voda oko njih je puna đubreta, a muzika koja trešti iz njih je blagi užas.

Imamo aktivne komšije iz Blokova koje su se udružile i pokušavaju da spasu šetališta i reku, sami sade drveće, čiste obalu, čak su i oslikali betonske separee na nasipu koji su pre toga izgledali oronulo i napušteno. Ironično, ti separei i samo šetalište su proizvod brutalističke arhitekture iz 70-ih godina prošlog veka, kabaste betonske građevine, ali eto, u tom naizgled „sivom” socijalizmu projektovane su tako da se uklope u svoje okruženje i prirodu, za razliku od današnjih „fensi” naselja, kič, neplanski građenih, ružnih tvorevina koje niču na otetom zemljištu, porušenim kulturnim dobrima, posečenom drveću.

Sreda, 26. oktobar 2022. godine

Da citiram jednog pesnika koga draga mi osoba voli u šali da citira „Danas ne crtam planove, sutra je dan planova”.

E pa danas je taj dan! Nema hitnog posla, mogu i sutra da radim, „sutra je dan planova”. Da odemo do bioskopa? Neki fini ručak?

Zvoni telefon, bitan klijent: „Da li ipak možete ranije da završite prevod?”.

Propade mi Odlaganje…

Četvrtak, 27. oktobar 2022. godine

Pojavila se nova sezona serije Cobra Kai, nastavka filmova The Karate Kid iz 1980-ih godina. Inače, serija je najblaže rečeno „treš”, sve je potpuno suludo, napakovano scenama tuča u kojim učestvuje pola škole, a Danijela Larusoa i Džonija Lorensa stalno svađaju i mire kao da su zaljubljeni par u nekoj sapunici (što je sve u redu, ali scenaristi se nisu baš potrudili da napišu uverljive zaplete), previše forsiraju scene iz originalnih filmova, da ne nabrajam dalje, a ja ipak gledam. Malo i ja da se prepustim talasu nostalgije. Inače, muka mi je tog prepakivanja i preprodaje nostalgije na najjeftinije načine (Star Wars, Star Trek, Ghostbusters, Alien, Blade Runner, spisak bi bio podugačak). Imam utisak da su mi uzeli detinjstvo, po istom se uneredili, upakovali u šareni papir i mašnicu i vratili mi nazad. Većini gledalaca izgleda da to prija. Na primer, bile su žustre rasprave oko nastavka Ratova zvezda, gde je većina po svaku cenu hvalila i trudila se da opravda te filmove koji su u suštini katastrofalni. Pretpostavljam da je problem upravo u nostalgiji. Svima je frka zbog prolaznosti života i halapljivo kupuju karte za svaki prepakovani izlet u prošlost. A to sve deluje veštački, bez smisla za humor, isforsirano, sa idiotskim zapletima, dvodimenzionalnim likovima i već starim glumcima koje kao da su izvukli iz ostave, podgrejali i botoksirali, samo za tu priliku.

Pa ipak gledam Cobra Kai. Gledam zato što je zabavno i zato što ne shvataju sebe preozbiljno, za razliku od ostalih rimejka, nastavaka, ributa i, moj omiljeni novi termin, „legasikvela”…

Petak, 28. oktobar 2022. godine

Danas, i u poslednje vreme, u vazduhu se ponekad oseća čudan miris hlora i nečeg užasnog. Niko ne zna šta je. Čak sam na Savi videla belu maglu tog smrada kako polako dolazi ka nama i obavija nas. Odmah sam se setila Izmaglice Stivena Kinga. Sad će nešto da iskoči iz ove magluštine i ima sve da nas pojede!

Čini mi se da su ljudi u Beogradu postali svesni zagađenja tek kad su se pojavile aplikacije o zagađenju. Kao da je pre toga sve bilo super. A ja kao stari pančevački Džedaj smoreno odmahujem glavom kada mi pokazuju vrednosti na tim aplikacijama. E deco moja, nemate vi pojma…

Trenutno mi deluje da se tim problemom niko nikada neće pozabaviti, posebno sada kada je sve u zemlji u stanju raspada, a još plus nam preti apokalipsa u vidu bolesti ili rata, ili možda džinovskog „čoveka-puslice” (iz jednog od gorepomenutih filmova), birajte!

Ovo je savršen šlagvort za početak vikenda, koji za mene i nije pravi vikend (možda stigne neki posao). Ali uglavićemo piće i klopu sa drugarima, pa sutra u nove radne pobede.

Subota, 29. oktobar 2022. godine

U omiljenoj „birtiji” išla je Grejs Džons, i to njen album Nightclubbing, koji ranije nisam slušala celog, pitam se kako sam uspela to da propustim (hvala osoblju birtije). Naravno, odmah sam se malo vratila Grejs Džons i usput saznala da su naslovnu pesmu pisali niko drugi do Dejvid Bouvi i Igi Pop! Inače, trudim se da ne zapostavim muziku u opštem smislu, tako da se u mojoj kući može čuti sve i svašta, od elektronike, post-panka, začinjenog hardkorom, zatim soula, pa čak i kantrija i hip hopa. Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji uporno govore kako više nema prave muzike ili koji slušaju „samo gitarsku muziku” ili „nikako ženske vokale”.

U svom dosadašnjem bivstvovanju naletela sam na gomilu novih post-pank bendova koji su sjajni, kao što su Fontaines D.C., Black Midi, Squid. Da ne pričam o hip hopu koji ima gomilu izvođača koji repuju ne samo o ženama, drogi i pucnjavi, već i o diskriminaciji, introspekciji, pa čak i ljubavi, a sve to upakovano u sjajno uklopljene semplove. Pored toga što mi je zanimljivo da čujem potpuno novi i drugačiji žargon u hip hopu, duhovite i inteligentne igre reči, uživam i u muzici; na primer, Deni Braun, u pesmi „When it Rain” koristi sempl izvesne Dilije Derbišir, gospođe koja je 60-ih godina prošlog veka radila na BBC-ju gde je eksperimentisala sa elektronskom muzikom i komponovala tj. bukvalno napravila (na raznim uređajima) muziku za naučnofantastičnu seriju Doctor Who. Još je interesantnije što se album Denija Brauna na kom se nalazi ova pesma zove Atrocity Exhibition po pesmi grupe Joy Division (koju je slušao) i romanu J. G. Ballarda (koji je čitao).

Pitam se koji ćemo dragulj iskopati za slušanje sledeće nedelje…

Autorka je profesorka engleskog jezika, rođena u Pančevu, živi u Beogradu, radi kao prevodilac i ponekad, vrlo retko, izlazi na svetlost dana