Nedelja, 14. novembar 2021. godine – Dan prvi
Ustajem rano. Koji je dan? Koji god, volim da uhvatim što više sunca. Naročito od kad se smrkava u 4. Mentalna zabeleška – vidi šta je sa onom peticijom protiv pomeranja sata.
Uz kafu pravim plan objava za narednu nedelju.
Juče je bio pijačni dan. Uzela sam lepe patlidžane, ludaje, cveklu, sočivo i celer. Jesen je tako bogata!
Gledam video „Kako se sprema bundeva oko sveta”. Baš mi se dopao recept iz Južnoafričke republike. Odlazim na sajt Džejmija Olivera, ukucam bundeva – izlazi isti taj recept, prvi! OK, to je znak. Od bundeve pravimo uštipke. Jedan recept rešen… ostaje još šest.
Svake nedelje slušam „Put svile”. Radijsko putovanje u neku od zemalja povezanih sa, jelte, putem svile. Danas idemo u Vijetnam. Inspiriše me da umesto HIIT vežbica sa YouTube-a, probam Thai Chi. Niđe veze, znam, to je taj postmodernistički mambo-jambo. Ko mari za doslednost, kad istezanje tako prija!
Ulazim u FB manager da odgovorim na nove komentare i poruke, sve kul, samo lepe reči se ređaju. Food strana Instagrama je tako pozitivno mesto!
Usput gledam smeštaj u Beču na Booking-u. Krajnje nerazumno, odlučila sam da Novu Godinu dočekamo u inostranstvu. Simbolični srednji prst prethodnoj.
Piše mi Dušan iz Ozbiljnih stručnjaka, da se dogovorimo oko podkasta. Baš sam srećna što se to dešava.
Prvi put jedem kad krene da pada mrak. Periodično gladovanje je taj neki sistem sa kojim eksperimentišem od letos i skroz mi prija.
Kačim objavu na Instagram, kuckam se sa drugarima i pratiocima i spremamo se za utakmicu.
Ulicom odzvanja, od „Makni se malo, drtino debela” do „Tako je, bre! Bravo! Bravo!” Onda odjednom vatrometi, sirene, sreća!
„Dunjaaaa, je l’ idemo u Katar?”
„Idemooo! Katar bre!”
Ponedeljak, 15. novembar 2021. godine – Dan drugi
Ustajem, stavljam kafu i odmah u on-line učionicu. Slušam kurs Digital Branding na platformi koju drže Harvard i MIT, sjajan je! Slušam u besplatnoj varijanti. To znači da samo mesec dana imam pristup materijalima. Žurim da sve završim.
Konačno razumem šta je „proširena stvarnost”. Zvuči zlokobno, a to su samo ovi filteri koje koristimo na mrežama. Mnogo više zabavni nego zlokobni.
Smejem se dok slušam modul koji govori o predviđanju trendova u digitalnom oglašavanju za 2022. godinu. Tražim, aha, kurs je iz 2019… kako smo bili slatki i naivni tad. Za vreme pandemije digitalni sadržaji su eksplodirali, procenjuje se da smo u tom domenu napredovali pet godina u jednoj.
Odgovaram na poruke i neke zagubljene komentare od pre dve nedelje. Zamišljam kako se ljudi iznenade kad vide notifikaciju, a već su uveliko zaboravili o čemu se radi. Raspon pažnje na internetu je 17 sekundi!
Negde u tih 17 sekundi, hvatam oglas za foto-konkurs „Žene heroji”. Danas je poslednji dan za prijavu – haha, klasika. Ali, nagrade su super, hajde ipak da pošaljem fotku!
U glavi mi je dramatičan ženski portret, izražajne oči, tekstura na koži… i nešto što mogu da pripremim do ponoći. Činjenica koja mi znatno sužava izbor, heh.
Kopam po arhivi, našla sam sliku iz aprila 2020. Vreme dok nije bilo maski da se kupe, a bile su neophodne.
Na slici je devojka koja se snašla, sa maramom preko lica i kapuljačom na glavi. Samo oči sijaju kao sunce! Izgleda kao više kao neka gerila borkinja, sa ludim idealizmom u tim očima.
Tako treba da izgledaju heroji, odgovara na temu. Poslala, sad držimo fige.
Ustajem od kompa i nešto kao se teglim po strunjači. Već bih mogla i da jedem. Baš mi se prispavalo, idem samo malo da se ispružim.
Whop, devet sati je. Pa, dobro, šta, lagano… Kačim današnju objavu na Insta, kuckam se sa ljudima, bacim neki lajk. Čitam Elementarne čestice dok me ponovo ne uhvati dremež.
Utorak, 16. novembar 2021. godine – Dan treći
Ustala, stavila kafu, perem šolju, operem i tanjir, operem i drugi. Kako je lepo kad je rasklonjeno. Prelazim u kupatilo, veš, pločice, a posebno ogledalo.
Onda i sobe, pod brišem naročito pažljivo da bih mogla na miru da se valjam po njemu.
Već je jedan, sedam za komp, predavanje, community management i rezervišem karte za prirodnjački muzej i Šenbrun.
Jedem, perem kosu i spremam se za otvaranje izložbe „Stvarnost koju ne vidiš”, koju organizuje i moja koleginica. Idem da podržim, iako mi je frka od gužve. Nisam bila u Kvaki 22 od 2019. Oduševljena sam kako su sredili prostor. Tu je mnogo ljudi koje poznajem, ali ne ostajem na džez kvartetu. Vraćam se kući peške. Dok hodam nazad, osećam nadu da će sve nekako biti OK, samo dok ima ljudi kao što su oni, koji se ozbiljno bore za socijalno odgovornu budućnost.
Kod kuće opet jedem i sedam da editujem video koji večeras treba da ide na IG. Pregledi su super krenuli. Sad mogu da iskuliram uz „Oblak u bermudama” na 202-ci. Tri sata super muzike, viceva i smešnih pričica. Taman ležem oko ponoći.
Sreda, 17. novembar 2021. godine – Dan četvrti
Sanjala sam strašno, ali kao, u snu su se svi samo šalili. Hvala mozgu, što me vadiš odatle i budiš… pa makar i pesmom Neil Young-a. Puštam je na fonu odmah i stavljam kafu. Pre pesme reklame… Da li je licemerno što ih pravim, ako ih ne volim?
Pesma je gotova, hoću još jednom, samo da vidim notifikacije pre toga. Op, izvri mi kafa! E, zbog ovoga ne volim da gledam u fon čim se probudim.
Sunce ne samo da volim, ono mi i treba. Pod tačno određenim uglom, na tačno određenom mestu. Nisam stari Egipćanin, treba mi za fotku! Profesionalna deformacija da jurim najbolje svetlo.
Ispostavilo se da je u novembru najbolje između devet i deset ujutru. Znači, do tad mora da bude postavljen ceo setup.
Položaj sunca se jako brzo menja, čoveče, mi jurimo kroz ovaj svemir!
Snimam video recepte i pravim fotke gotovih jela. Beži mi fokus: I bukvakno, a i metaforički. Ali, materijali super izgledaju. To je to, sadržaj za četiri dana gotov.
Kad snimam napravim veliki haos. Kažem da u cenu slike treba uključiti i cenu ubrusa. Leže, umazani i razbacani, svuda po podu. Tu je i omanje brdašče zamazanih činijica. Rasklanjanje je aerobik za danas.
Fotkam tako da editovanje bude minimalno. Malo počistim mrljice i neravnine sa slika u Gimp-u. Open source verzija Photoshop-a. Dok se program pokreće, ispisuju se imena ljudi koji su poslednji uneli apdejtove. Hvala, dobri ljudi! Sređene fotke mi se sviđaju, pa ih odmah kačim na IG.
Istrčim do pošte po paket. Nije veliki, pravim još jedan krug po komšiluku. Beograd je nekim danima tako lep!
Četvrtak, 18. novembar 2021. godine – Dan peti
Spavam do špice iz Moćnih Rendžera – Ne, nisam zaspala ispred TV-a, TV uopšte ni ne gledam. Tako mi zvoni alarm, poslednja linija odbrane pred snom. Danas nije sunčano, kontam da je to razlog što sam dočekala rendžere da me dignu.
I hvala im na tome, jer moram do Rajićeve. Postavljen je led displej na kom se vrte i moji recepti. Iste slike treba da idu i na bilborde. Da mi je neko pričao, haha…
Častim se milkšejkom. Ispostavilo se da to nije toliko dobra odluka, jer mi se prsti smrzavaju dok se spuštam niz Kneza.
Kod kuće se sluša predavanje koje drži moja bivša asistentkinja. Teram dečka da skine slušalice, privlačim fotelju. Kondenzovali su istoriju filozofije u 12 predavanja. Sve što asistentkinja priča je naravno tačno, ali toliko pojednostavljeno, da zvuči samoočigledno. Možda je tako i bolje, što bismo mi filozofi uvek morali nešto da filozofiramo.
Istom logikom su se vodile i kolege pri „Solidarnoj kuhinji” koje nisu filozofirale kada je trebalo pomoći radnicima iz Vijetnama u Zrenjaninu. Hrabre devojke i momci, koji već par godina pripremaju obroke za beskućnike i socijalno ugrožene građane, odmah su stupili u direktnu akciju. Nezamislivo je da takvi uslovi rada postoje na samo par desetina kilometara od nas. Nadam se nikad više.
Petak, 19. novembar 2021. godine – Dan šesti
Budim se, ali ne ustajem odmah. Jedan dan u nedelji se odmaram. Vikend je prilično aktivan, pa biram neki od radnih dana. Uglavnom ponedeljak, u slabom pokušaju da mu preokrenem reputaciju.
Dan za odmor znači baš to – valjuškanje, dremkanje, Elementarne čestice… Nisam oduševljena, menjam ih za film. Tu imam više sreće, Leave No Trace o američkom veteranu i njegovoj ćerci, koji žive u šumi. Došla zbog kampovanja, ostala zbog kritike društva.
Brat iz Beča mi javlja da neće doći u Beograd. U Austriji u ponedeljak počinje tronedeljni karantin, koji će se verovatno razvući. Spremna sam da od Nove Godine nema ništa. Izgleda da smo svu putničku sreću potrošili letos. Tad su se putevi sami bili otvarali.
Sutra snimam podkast sa Ozbiljnim stručnjacima. Kažu biće freestyle, ne treba priprema. Iskreno, moja priprema se najčešće sastoji iz uvijanja kose i sređivanja obrva. Tako da se večeras ipak pripremam.
Subota, 20. novembar 2021. godine – Dan sedmi
Otvaram oči u blaženom neznanju, sve je svetlo i toplo. Odjednom se setim – danas je snimanje! Hvata me mala, malecna panika. Pa ja te ljude ni ne poznajem, o čemu ćemo da pričamo?!
Uz kafu kopam po njihovom Instagramu. Momci su zabavni, biće to kul.
Šminkam se pažljivo, za kameru. Što se odeće tiče, kamera ne voli:
1. Karirano
2. Na pruge
3. Crno
4. Belo
5. Grube materijale
Znači, oblačim satensku košulju i farmerke. Malo kao formalno, malo i opušteno.
Studio je blizu, a pijaca usput. Idem peške i uzmem kolače „za u goste”. Umesila bih ja to i sama, ali mi je rerna u kvaru. Srećom nije grejač. Baš o tome pričamo, dok se upoznajemo. Jupi, neprijatna tišina izbegnuta!
Na snimanju idemo od filozofije, do marketinga, hrane, instagrama… Kako se kuva pirinač i kako da dođeš do pratilaca? Zašto se istočnjačka filozofija ne uči na Filozofskom i zašto se supa teško fotka? Kako to da su sve filozofske knjige prevođene u Zagrebu i šta je logika?
Kod kuće sam još pod utiskom. Nastavljam da gledam podkaste Ozbiljnih stručnjaka. Iznenadim se kad vidim da je baš koleginica iz Solidarne kuhinje gostovala, kul! Tu je i par naših sugrađanina.
Jedem dok sređujem ovaj tekst… bila mi je lepa nedelja!
Autorka je filozofkinja, food blogger i osetljiva na nepravdu
