Dnevnik jedne građanke ili ako nam je dobro onda…

Nedelja, 19. decembar 2021. godine

Sveta Nedelja! Dan kada se lenstvuje u krevetu malo duže no inače. Kada se ustaje bez stresa. Opušteno. Polako. Rado bih prvo popila jutarnju kafu, ali ne dozvoljavaju moji četvoronožni ljubimci: Gospođa Maza, dvanaestogodišnja čistokrvna avlijanerka i desetogodišnji mačak, Gospodin Garfild. Naši uličari, kako ih zovemo od milošte. Članovi porodice i psihoterapeuti. Insistiraju na pažnji. Interesantno je kako radnim danima nisu tako naporni. Ne znam kako izračunavaju kada je nedelja i da ću tada imati više vremena za njih. Možda osete moj spori ritam? Kako god bilo, vreme je za šetnju…

Mmmm… Miris jutarnje kafe. Turske. Ili domaće, kako nas ispravlja mlađi svet. Volim ritual nedeljne jutarnje kafe u svim kombinacijama, i kada smo svi na okupu i kada je na stolu samo jedna usamljena šoljica kafe, kao danas. Uz kaficu planiram narednu nedelju, privatne i poslovne obaveze. Porodičnih obaveza je sve manje, deca su tako brzo porasla, a ja kao da nisam stigla da uživam u radostima odrastanja i sazrevanja. Jasne su mi one jake veze između baka i deka i unuka, sa unučićima se uživa u svemu onome propuštenom sa sopstvenom decom.

Danas je Sveti Nikola, zaštitnik siromašnih, putnika i dece. I porodična slava našeg kuma.

A vreme korone je. Iako se radujem druženju, razmišljam kako je ova pošast promenila svet. Koliko su se proredili odlasci u pozorišta, bioskope, na koncerte? Kako se iz fizičke rađa društvena distanca? Koliko često se viđam sa prijateljima? Ali, ne želim biti negativna! U ovim tmurnim vremenima, glava gore i pozitivan stav! I vakcina, naravno!

A da li mogu nešto da promenim?

Ponedeljak, 20. decembar 2021. godine

Uf, ponedeljak.

Nikada nisam bila ranoranilac, ali jutro ponedeljkom je posebno stresno. Tešila sam se da je to tako dok si mlad i da se vremenom stvara navika ranog ustajanja. Dočekah tako pedeset i neku, ali i dalje I Don’t Like Mondays.

Došla su neka druga vremena. Neki drugi ljudi, neki brži, jači i bolji, sa jačim, bržim i boljim diplomama, sa jačim, bržim i boljim referencama. I sada radim za dobrobit, nečiju… Trudim se da budem profesionalna i da nađem neki smisao u vremenu besmisla. Ipak se od nečeg mora živeti, plaćati računi, školovati deca.

Razmišljam o promeni posla. Šta bi uopšte želela da radim? Da li sam isuviše stara za radikalne korake? Ko bi zaposlio ženu u šestoj deceniji života kada toliko mladih traži posao? U nekom tamo zapadnom svetu je sve ovo moguće, pa i početi život iz početka. U Srbiji ne. Možda uz mnogo hrabrosti i još više sreće.

Možda bih ipak mogla nešto da promenim?

Utorak, 21. decembar 2021. godine

Alarm! Stres ponovo! Dobro… Ustajem… I tako je počeo utorak…

Završavam standardne jutarnje obaveze i krećem na posao. Peške, oko dva kilometra. Prija mi šetnja čak i u ovo zimsko jutro. Bicikl će čamiti još nekoliko meseci.

Ulica braće Jovanovića je verovatno ulica sa najviše škola u blizini. Najviše dece i najviše graje! Mimoilazim se sa decom ali i sa (nevlasničkim) psima. Kuce su uglavnom mirne i traže pažnju dece ne bi li im udelila deo svoje užine, ili igraju svoju kučeću igru „uhvati točak” na „radost” vozača i biciklista. Imam utisak da ih je sve više nezbrinutih na ulicama kako se približava zima. Napuštanje ljubimaca je glavni razlog povećanja broja napuštenih pasa na ulicama. Najčešće pojedinci uzimaju štence za kućne ljubimce, a kada shvate da to nisu igračke već živa bića koja imaju svoje potrebe, ostavljaju ih što dalje od svoje kuće, a često daleko van grada gde su minimalne šanse da će im neko pomoći. Ostavljaju se svi – mladunci, odrasli, ostarele životinje, ženke sa mladima, gravidne ženke… Tako ostavljene životinje formiraju čopore i, nažalost, dešavaju se ujedi. I opšta hajka na životinje koje nisu krive. Krivi smo mi. Problem pasa na ulicama je naša (ne)odgovornost. Naša (ne)odgovornost su ogromni iznosi koji se izdvajaju iz gradske kase za (lažne ili prave) ujede, dok postoji humano rešenje koje primenjuju neki pametniji od nas: sistem „uhvati – steriliši – pusti”. Dobroćudni, obeleženi, sterilisani, vakcinisani psi se vraćaju tamo odakle su preuzeti. I gradska kasa ostaje sa više para!

Rešenje postoji. Promena? Ne, hvala…

Veče provodim kod kuće sa porodicom. Svi smo na okupu, što se događa sve ređe. Pričamo i smejemo se. Uživam!

Sreda, 22. decembar 2021. godine

Alarm! Osećam se kao da sam u Danu mrmota. Koji je uopšte dan??

Prvi dan zime!

Danas je moje mlađe dete bilo na lekarskoj kontroli. Radi samo po jedan lekar u smeni. Nije im lako. Pregled pacijenata, po redu i van reda, i istovremeno „wireless lečenje” za pacijente sa temperaturom i sumnjom u kovid. Posle skoro dva sata od zakazanog termina bila je primljena. Ali, avaj, specijalista se može zakazati tek krajem januara. Probaćemo doskočiti zdravstvenom sistemu preko studentske poliklinike. Možda uspe da zakaže do Nove godine? Ili plaćamo privatnog lekara, opet??

U našem zdravstvu je stanje i pre korone bilo sinonim za pune čekaonice i višemesečne (čak višegodišnje!) liste čekanja. Građaninu pokornom, a bolesnom, preostajalo je ili da „traži vezu” ili lečenje (i plaćanje!) kod privatnog lekara. A lekari i ostalo medicinsko osoblje, nedovoljno plaćeni, u potrazi za poslom napuštaju Srbiju.

Googlam. U Srbiji se izdvaja preko deset odsto BDP-a za zdravstvo, ali se jako malo troši na prevenciju, a najviše za lečenje u ambulantnim i bolničkim uslovima. Izdvaja se veliki novac a praktično sistem ne funkcioniše. Zdravstvo nam je opasno bolesno. Zabrinuta sam, samo da budemo zdravi…

Ili, nešto treba menjati, ako nije dobro?

Stiglo je veče! Uživam u pilatesu kod mojih devojaka, Maje i Saške. Hrana za telo ali i za dušu. U zdravom telu, zdrav duh.

Četvrtak, 23. decembar 2021. godine

Danas malo manji stres! Navikavam se! Četvrtak!

Dete otišlo na kolokvijum. Približava se januarski ispitni rok. Držimo joj fige, nada se da će biti dobro. Poslah joj poruku (i smajlić srce!) da se javi čim završi na fakultetu.

Moje devojke su druga i treća godina fakulteta. Desilo se da je i korona krenula sa početkom njihovih studija. Utisak je da se visoko obrazovanje kako-tako organizovano. Većinom je online nastava, sa malim izuzecima gde je zaista neophodno lično prisustvo. U osnovnom i srednjem obrazovanju deluje da je poprilično haotično. Nastavnici i profesori su preopterećeni i loše plaćeni, programi preopširni, a škole neuređene. Kakvo je naše obrazovanje? Kakvo je znanje koje naša deca steknu u ovakvom sistemu? Zašto naša deca imaju tako loše rezultate na PISA testu? Zašto je svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji funkcionalno nepismen?

I neću da googlam koliko se izdvaja za prosvetu. Sigurno da je ili nedovoljno ili loše raspoređeno.

Znam da nam nije dobro, ali sistem menjati…?

Dobila sam knjigu na poklon! Matematičke poslastice, autori Mirko i Branka Dejić.

Eeee. Ovde googlam. Da, to je „naša” Branka Dejić, bivša profesorka pančevačke gimnazije i predavač u Centru za talente „Mihajlo Pupin”. Listam knjigu, zaista je prava poslastica! Dobro odabran naslov! Zagonetke, mozgalice, pa malo istorije, pa malo logike… Popularno pisana tako da je namenjena svim uzrastima. Eto meni zanimacije u zimskim večerima.

Petak, 24. decembar 2021. godine

Dobro jutro, svete! Peti radni dan, lakše se ustaje!

Bliži se Nova godina, a nisam pripremila poklončiće. Šetam centrom našeg grada. Tu i tamo je po neka prodavnica, lokali uglavnom u mraku, retki prolaznici, raskopane i polumračne ulice. Banka, pekara, kladionica, izlog oblepljen požutelim reklamama, pa opet banka. Staro gradsko jezgro se guši u urbanističkoj „šarolikosti” i investitorskoj „domišljatosti”. U raskopanom i ogoljenom parku umesto tezgi koje su iz ko-zna-kog razloga stajale tu mesecima, sada su postavljene kućice za prodaju (nečega!). Još uvek su prazne, iako je danas Badnji dan po gregorijanskom kalendaru. Možda čekaju Novu godinu?

Tužan je grad moje Pančevo, nekada evropska, kulturna i trgovačka varoš. Znam da točak istorije ne može unazad. Ipak, neki drugi su uspeli da kroz turizam čuvaju i prezentuju svoju prošlost i kulturu. Bilo je i kod nas nekih svetlih inicijativa o očuvanju starog gradskog jezgra. Pominjane su subvencije za očuvanje starih zanata, oživljavanje i rehabilitacija starog gradskog jezgra, razvoj kulturnog turizma… Kako god, kao i od ostalih dobrih stvari, odustalo se.

Kupih par sitnica, ali nedovoljno je. Nema druge, moram u šoping centar, iako ne želim.

Nego, možda bi mogli ipak nešto da promenimo?

Jedino je veselo na platou kod parka, klizalište je puno. Mladost. Ona je sama sebi dovoljna.