Nedelja, 5. mart 2023. godine
Budim se po navici u 5:25… nedelja, blagi dan.
Sunce obasjalo sobu, posle više od sedam dana sivila, kiše i zimoće.
Energija, snaga, živost… volim sunce. Izvor života.
Verovatno zato što sam vatreni znak u horoskopu. Često se kaže za ljude mog horoskopskog znaka, da je tolika energija koja nas drži ravna konstataciji: „Gde ja prođem, tu trava ne raste”.
Jutros nema agende, mejlova, poziva…. al’ čekaju me i danas male, slatke obaveze.
Prvi porodični ručak sa bratom, snajom i decom od kad su se odselili. Danas tata i mama kuvaju ručak za nas. Sad dolaze samo u goste. A kad imaš goste… i to takve, biraš nešto najlepše što ćeš spremiti.
Volim pijacu, međutim ova pančevačka pijaca danas je prazna. Sve je manje povrća i voća domaćih proizvođača. Sve više „nakupaca” i druge robe nejestive.
Posle pijace, odlazim na kafu sa drugom u njegov omiljen kafić u Avivu. Sumiramo utiske poslovnih poduhvata i rezultata. Radimo u istoj branši, al’ za različita tržišta.
Srećem drugaricu Tanju, u jednoj sportskoj radnji, pa smo otišle samo na još jednu brzinsku. Slatke ženske priče, prijaju mi sa Tanjom… imamo nekako istu energiju, razumemo se. Ogovaramo frajere po običaju.
Popodne, verovatno provera da li je urađen domaći i nedelja je dan kad „mora” da se čita. Učimo pesmicu. Al’ izgleda da ona uči više nas.
Večeras rođendan kod kume Sanje… prebačena žurka od subote na nedelju. Žurka se pretvorila u sedeljku, i komentarisanje aktuelnog takmičenja za Evroviziju.
Večeras se ništa ne pije, sutra mora da se radi.
Ponedeljak, 6. mart 2023. godine
Ponedeljak je dan za započinjanje. Obično svakog ponedeljka, i tako već duži niz godina, obećam sebi kako od ponedeljka ne jedem slatkiše, ne pijem kafu i gazirano, bacam cigarete i više šetam. I tako u krug, potraje to dva dobra dana i posle toga, ajmo Jovo nanovo…
Ustajem posle loše prospavane noći, izgleda je opet pun mesec.
Spremam crni čaj, palim laptop i budim Filipa. Akcija buđenja kod nas traje između pola sata i sat.
Klasika kao i svakog ponedeljka, inbox više od 100 poruka… letimično prelazim pogledom preko ekrana, i mehanički brišem poruke koje su zalutale. Pišem poruku špediteru u vezi uvoza robe, kancelariji u Prag radi pakovanja i količine koju smo naručili za ovaj mesec.
Među mejlovima, ugledah crvenim slovima URGENT!!! Klara me podseća da pošaljem odgovor radi rezervacije hotela u Pragu za kraj aprila i plan konferencije. Sama sebi obećavam da ću to uraditi do kraja dana. Opet Prag. Iskreno radujem se. Obožavam ga. Tako otmen, a jednostavan. Dugo me je držala misao da bi mogla tu da živim, da kupim neki stan, pa ako ne ja možda Filip.
Dete uspelo da se probudi i doručkuje, al’ moj iznenadni telefonski sastanak odlaže njegov čas solfeđa. Od kad je korona, sastančimo online najviše preko webinara ili video poziva. Gledamo se iz dana u dan ko da se muvamo, u početku mi bilo malo neprijatno, ali sad sam oguglala. Toliko sam oguglala da nekad ne obazirem se da li mi je kosa oprana u peškiru ili žvaćem upravo neku ukusnu klopu. Sramota, šta uradi ova pandemija od nas. Napravi nas na kretene, u potpunosti.
Već mesec dana se vozim u Beograd, istom maršutom, na sastanak koji traje tri sata. U početku je počinjao od jedanaest do dva, a što vreme odmiče tako ga i mi pomeramo, da smo sad došli do toga da počinje u pola tri pa do pet. Baš me ubolo da se vraćam u Pančevo po najvećoj gužvi. Milim po pančevačkom putu, na radiju Roxette i pesma ”It must have been love”… Nije slučajno, ništa u životu nije slučajno.
Utorak, 7. mart 2023. godine
Još jedan utorak… danas se kosi vinograd. Tata je organizovao radnike, ja sam više logistika.
Vinograd smo kupili sasvim slučajno. Pre šest godina, namestila se situacija, da kum našeg Jove radnika prodaje jedno prelepo, osunčano brdo u Dolovu. Odlučili smo da posadimo vinograd, koji iskreno ruku na srce, nikad do tada nismo obrađivali. Pripreme su bile ozbiljne, ponekad teške i mukotrpne, ali se isplatilo. Ove godine grožđe iz našeg vinograda, dalo je dve vrste vina, koje su osvojile srebrne medalje na Vinarijadi u Dolovu. Za početnike odlično.
Jutro počinje uobičajeno. Verovatno da sam jedna od retkih koja prvo odlazi da odradi poslove u pidžami, pa se tek spremam za radni dan… beše li utorak?
Kao i svakog ko se bavi privatnim poslom, ili što se narodski kaže „ko je sam svoj gazda”, čekaju me sastanci u kancelariji, sa knjigovođom, i kratki briefing sa Srđanom, o planu i programu za predstojeći mesec.
Dogovaram testiranje uzoraka na fakultetskoj laboratoriji… Aca mi kratko diktira kako da pripremimo uzorke. Volim spikerfon u autu, vozim a pričam. Kakva inovacija, prosto da ne poveruješ. Tarabići se verovatno u grobu prevrću sad.
Vožnja do Beograda dva puta u toku dana. Danas prešla 250 km. Samo? Prosjaci na semaforu kod Pupinovog mosta, jedno dete predškolskog uzrasta i trudnica. Da li su oni žrtve trgovine ljudima ili samo kamče za goli život? Ponekad pomislim koliko život može biti surov prema nekim ljudima. Šta je u stvari sreća? Da li se treba držati one Epikurove, da je sreća zajedno sa spokojstvom životni ideal?
Moju sreću je prekinulo uporno bip-bip… viber grupa roditelja iz četvrtog dva. Šta da se kupi učiteljici za poklon, kako da se upakuje, ko će predati, kako dostaviti. Divim se ženama koje sede kući i jedina im je briga osmomartovski poklon učiteljici. Pojačavam muziku na radiju da odagnam misli i razmišljam šta ću večeras lepo kuvati za sutra.
Sreda, 8. mart 2023. godine
Danas je naš srećan dan. Osmi mart i rođendan mog sina Filipa. Jedanaesti po redu. Imao je tu sreću da su profani na klinici hteli da me časte carskim za praznik. Mi smo skoro svi u familiji rođeni na neke praznike, što državne što crkvene.
Red je da se danas kupi poklon. Nisam ni oči otvorila, a moje je dete stajalo iznad mene i cupkalo u stavu „pokret” sve sa belom kovertom u ruci i ušteđenim parama za poslednjih šest meseci. Moj jedanaestogodišnji sin odlično zna šta mu treba, koja marka bicikla, veličina i boja. Zna čak i koliko treba da mu dodam, na sumu koju ima, kao moj deo učešća. Volim ovu današnju dečiju samouverenost i odlučnost. Mislim da moja generacija ni upola nije bila takva sa jedanaest godina. Posle uspešno završene kupovine, odlazim u banku na Tesli, gde čekam skoro pola sata da preuzmem kartice. Ljubazna teta na šalteru seća se da su stigle juče, popunjavam gomilu papira i konačno su moje.
Na uglu stoji mlada dama koja prodaje cveće. Kupujem majci jednu saksiju ljubičica, ipak je Osmi mart. Ceo grad je nekako svečan, užurban. Imam utisak da je danas kupio cveće i ko nikad nije.
Moj otac je veliki hedonista, ponekad pomislim taj zna zašto se rodio. Zove me da me obavesti da večeras pravi rođendansku večeru za svog unuka Filipa. Na meniju su sarajevski ćevapi u natopljenim somunima… sa lukom. Zna tata šta najviše volimo. Razmišljam koju tortu da kupim da dete duvne barem svećice, da se obeleži. Pala je odluka na švarcvald tortu ili ti čokoladnu kraljicu sa višnjama, kako je ja krstim.
Danas opet sastančim od dvanaest, Beograd zove. Ubacujem se u šestu brzinu i za pola sata preko Pupinovog mosta stižem u Zemun. Sedim tamo do četiri, i razmišljam kako da izbegnem špic na pančevačkom putu. Srećom stižem kući za malo više od pola sata. Vozim k’o Fanđo, samo dok ne stigne plava koverta. Onda će Fanđo gradskim, verovatno. Ko sav normalan svet.
Večeras moj slavljenik prvi put sam biciklom sa Mise do „Isidorine” škole. Malo mi je frka od raskrsnice kod nadvožnjaka, al’ pokazna vežba je odlično prošla. Javlja da je stigao na trening i nervoza popušta. Sad bi tako zapalila jednu, ali treći mesec ja ne pušim. Obećala sam sama sebi. Grickam mentol bombone da se smirim.
Četvrtak, 9. mart 2023. godine
Jutros razmišljam zar već četvrtak? Iako sam rođena u četvrtak, i nije mi ovo neki dan. Više mi je za sumiranje i dalje planiranje. Tri dana prošla, tri još došla.
Nije još ni osam sati, zove me Nikola iz Novog Sada, baš mu jutros gori, ako može materijal na gradilište odmah. Volim to danas za juče.
Vozim Filipa na solfeđo i planiram da usput završim kupovinu po gradu. Imam jedan školski čas za to. Dan idealno sunčan, ispred Kulturnog centra izbačena bašta, al’ potpuno prazna. Razmišljam šta se dešava ovom narodu u Pančevu, pa u svakom gradu ispred gradske kafane ne možeš da prođeš od ljudi. Ovde na ulici dva kučeta, tetkica iz Muzičke izašla na puš-pauzu i ja.
Popodne je počela da pada kiša, vreme baš šućmurasto. Ne podnosim te nagle prelaze toplo-hladno. I to sivilo, kljuca mi u mali mozak. Osećam da mi polako počinje glavobolja. Treba izdržati još dva sastanka do 16 časova.
Vraćam se u Pančevo kasno popodne, žurim da odvezem sina u Muzičku na čas instrumenta koji svira. Vozim ga pošto je između dve škole koje pohađa razmak od pola sata, a gradski prevoz mu se ne uklapa. Autobus sa Mise gde mi živimo, ide na pola sata. Do skora mi se sviđao taj deo grada zbog zelenila, sportskog, dece koja se igraju još uvek na ulici. Primećujem sve više mana koje nosi stanovanje na periferiji. Prevoz, nepostojanje trotoara u određenim delovima, divljačka vožnja automobila kroz naselje. I sportski centar koji je pretvoren u jedno ogromno gradilište.
A tek Peskana koja je presušila. Priča za sebe. Možda bi gradski vlastodršci mogli da naprave jedan đir do Tuzle na leto, i vide kako je jedna bosanska kasaba napravila super priču sa veštačkim jezerima koje nazivaju Panonsko more. Beše li ono da smo i mi deo te prostrane Panonske nizije?
Petak, 10. mart 2023. godine
Jutros je moja lista obaveza poduža. Ja ne pijem kafu već par meseci, od kad sam ostavila cigarete. Jer kako kafa bez cigare. Možda i može, al’ za mene je prosto to nemoguća misija.
Retko pijem i čaj. Tako da ja više nemam jutarnji ritual. Proveravam „to-do” listu u hodu.
Kancelarija, mejlovi… treba poslati materijal u Novi Sad. Ko će? Ne volim da vozim dok pada kiša. Uspavljuje me i čini me nekako depresivnom. Odluka pada na mog tatu da se provoza do Novog Sada. Voli on te akcije.
Ja idem dalje, treba da završim do 11 i krenem za Beograd. Filipa ostavljam kod ujne. Odkad su se preselili ne izbija im iz kuće. Voli rođake i nedostaju mu. Navika je čudo, odrasli su zajedno svih ovih godina.
U pola tri imamo zakazan pregled kardiologa u jednoj privatnoj dečijoj ordinaciji u gradu. Više od pet meseci pokušavali smo da zakažemo termin kod kardiologa u dečijoj bolnici preko školskog dispanzera. Uzaludno. Na kraju sam odlučila da ću da platim privatno pregled, iako mesečno izdvajam poprilične sume novca na porez i osiguranje. Nemam privatno osiguranje, jer ne radim u multinacionalki. Izgleda da samo ti multinacionalci imaju privilegije sa odličnim paketima privatnog zdravstvenog osiguranja. Ovo ostalo je sve u raspadu. Vičemo dobro je, samo da nije gore… Ko nije okusio nevolju zvana bolest, nema dodirnih tačaka sa ovim što pričam.
Filip odlazi sam u ordinaciju, i čeka da stignem iz Beograda. Neplanirano sam probila termin sastanka, i sad stižem u zadnji čas. Mislim kasnim akademskih petnaest minuta. Divna doktorka, dečiji kardiolog koja nas prati poslednjih sedam godina ohrabruje nas da je šum skoro nečujan, da su zalisci jedan potpuno zatvoren, drugi još uvek u elongaciji. l naredna kontrola za tri godine. Izlazimo srećni iz ordinacije, ja pomalo umorna i gladna. Odlazimo na novo mesto za klopu. Jedemo suši, Filip bira koju ćemo kombinaciju, ja uzimam wasabi i đumbir u svoj tanjir, jer mama može sve pa i da pojede najljuću kombinaciju kad more.
Dolazimo kući i saznajemo da nam dolazi gošća. Dolazi nam Dunja iz Herceg Novog. Dunja stiže posle pet. Zvonki osmesi, priča i dobra energija uz moj roze, veče polako odmiče.
Filip odlazi na trening sa drugarom, mi ćemo ga pokupiti u osam. Posle toga odlučujemo da Dunji budemo vodići i pokažemo Pančevo. Odlazimo u kratku kupovinu u najvećem nam tržnom centru u gradu. Posle toga vozimo se kroz grad, ulicom JNA. Ja je još uvek tako zovem, kako god da se ona danas zove. Spuštamo se na kej kod Crvenog magacina. Šetkamao i želimo da joj pokažemo najstariju pivaru na Balkanu, koja se ne vidi u mraku. Samo neki obrisi zidova. Posle smo iz kola pokušali da joj dočaramo lepote i znamnitosti Pančeva. Situaciju je izvukla Uspenska crkva.
Sledećeg meseca putujem u Prag. Baš me interesuje da li i njihova najstarija pivara čami u mraku?
Subota, 11. mart 2023. godine
Ustajem. Napolju hladno kao da će sneg da zagudi. Kuvam Dunji kafu, sebi čaj. Tata nam je spremio doručak. Riblju paštetu sa jajima. Obožavamo to na prepečenom tost hlebu. Hektor grebe na vrata, gladan je. Shvatam da je džak sa njegovom hranom prazan. Moram da skoknem do pijace da kupim hranu za psa. Spremamo se lagano da svako krene na svoju stranu. Filip trening, Dunja u Novi Sad i ja u Beograd.
Danas moram da napravim tortu. I to dva komada. Filip sutra slavi rođendan. Nedelja je jedini dan kad sam ja kod kuće. Ako me neko ne pozove greškom, pa mi ponudi neki izazov.
Na putu kući odlazim da pokupujem materijal za tortu i rođendansku klopu. Pravim standardno dve vrste plazme. Mislim da ceo grad na svim rođendanima jede ove torte. Dosadile su više i Bogu i narodu, al’ deca ih prosto obožavaju. Pravimo plan kako da ih ukrasim. Imamo plastificirane stikere, kolačarsku boju i šlag. Filip želi da pravimo i prave male rođendanske sendviče, one iz osamdesetih. Hleb namazan sa puterom, šunkarica, rendani sir, krastavčići i kečap. Diktira mi i kaže jesi li zapamtila, kao da sam sad stigla iz neke treće dimenzije. Pa mi smo na rođendane i išli samo radi tih sendviča. Nismo ni znali za igraonice, imali smo sendviče, domaći sok i čokoladnu tortu sa belim tufnama od šlaga.
Već je kasno popodne, i nekako nemam više energije. Moram do kancelarije da završim neke izveštaje i ponude. Treba da završim i dnevnik da ga pošaljem Nenadu. A čeka me sutra tridesetak tinejdžera, proslava u kućnoj varijanti. Postavili smo sto za stoni tenis i stoni fudbal. Treba da izaberemo muziku. Filip ne dozvoljava da mu biram, kaže sam će. Slušam i ne verujem. Da li moje dete ovo sluša? Pa ja nisam odavle, što bi rekao Nele Karajlić.
Leći ću večeras ranije. Moram biti odmorna, da ugostim sve klince i ispunim sve želje . Jer sutra treba da budem samo mama.
Autorka je naturalizovana Pančevka, projekt menadžer, ponekad ni na nebu ni na zemlji, a najviše Filipova mama
