Nedelja, 7. maj 2017. godine
Posle Slave svetog Đorđa, zagazio sam duboko u noć sa svojim mislima i radovanjima. Ćerka slavljenika – Jelena, do koje mi je jako stalo, bila na slavlju sa dečkom. Odagnavam san jer uživam u radosti koja izvire u meni. Želim da odživim ovaj tren. Spavaću sutra dugo. Hoću da uživam sada i odmah u ljubavi svoje miljenice. Ljubav ovoga mladoga para me je jako dotakla. Zaslužila je. Zaslužio je. Nek’ živi ljubav! Jutrom zvoni telefon. Psujem u sebi jer me ljuti kada me nedeljom neko budi. Javljam se. Filip Krumes mi javlja da sam dobitnik priznanja Povelje „Pro futuro“, koju dodeljuje In media res povodom Dana Evrope i Dana pobede nad fašizmom. Drhti mi glas. Jake emocije se množe. Brzo završavam razgovor. Nekada delujemo strano i daleko. Tako je to sa jakim osećanjima! Javlja se nemir. Izmešana zahvalnost, radost, verovanje, sumnja da li sam to priznanje zaslužio… Misli se nižu. Vraćam ceo svoj život unazad, šta sam sve uradio, preispitujući se da li Povelja dolazi u prave ruke. Pokušavam sebe da ubedim da mi ovo ovozemaljsko priznanje pripada. Teško mi ide. Uz sve to i nemir jer svaka nagrada ti donese prijatelje, ali i neprijatelje. Nisam nikada radio za nagradu. Nagrade prijaju, ali ih ja ne volim.
Da prekratim svoje natrpane misli, počinjem da pregledam kontrolne zadatke. Svakom peticom mi se misli veselo razigravaju. Samo dve četvorke. Prosečna ocena 4,88. Preplavila me radost. Volim kada vidim sreću na dečjim licima!
Ponedeljak, 8. maj 2017. godine
U školi ne spominjem nagradu. Na časovima uživam gledajući decu. Čist protok ljubavi. Gospodstvenost i takvo uvažavanje da mi odrasli možemo učiti od njih. Do poslednjeg časa sa osmehom provociram nekoliko učenika time da sam im smanjio ocenu jer su kod nabrajanja iza dve tačke pisali veliko slovo, a bile su zajedničke imenice. Toliko kupljenih diploma i nezaposlenosti u ovoj državi, a ja o velikom slovu. Ne mirim se sa tim. Sve svoje generacije spremam za neko bolje vreme, a to vreme ne dolazi. Na petom času delim kontrolne. Radost! Pančevo City objavio članak o nagrađenima. Uveče dobio poruku od prijatelja Vlade u kojoj mi čestita i nudi donaciju za moje odeljenje. Napustio je Beograd 90. jer je dete iz mešovitog braka. Od tada se nismo videli. Dogovaramo susret u Holandiji na leto. Izmešana radost i tuga.
Utorak, 9. maj 2017. godine
Blaga nelagodnost pred dolazak na prijem Povelje. Sedmogodišnji Andrej je rekao mami: „Ja vodim Peđu da primi nagradu. Kada mu dam ruku, biće hrabar“. Eto meni podrške! Najdraže kolege i prijatelji mi se pridružili na ovoj ceremoniji. Zaiskrile mi oči kada sam ušao i video svoje dve učenice Ljubicu i Anu, koje su sa roditeljima došli da mi ukažu počast. Izlazim sa svo troje dece da primim povelju. Dok sam govorio zahvalnicu, gledam prisutne u oči. To je neki drugi svet. Paralelna intelektualna Srbija. Hvala Svevišnjem da postoji! Posle ceremonije otišao sa dragom koleginicom Bosom na čašu razgovora i vina, a onda u samoću. Preko FB došlo bezbroj poruka punih ljubavi, lepote, zahvalnosti, čestitanja. Teško je nositi se sa tolikom lepotom i iskričavim izlivima duša. Celoga života mislim da ovaj život vredi živeti. Tamni vilajet, a ja svakodnevno okružen ljubavlju i poštovanjem.
Sreda, 10. maj 2017. godine
U zbornici neke kolege od srca čestitaju, neke kurtoazno pruže ruku, neke se prave da ne čuju čestitanja. Prošao to iskustvo pre par godina kada sam dobio Novembarsku nagradu grada Pančeva. Razmišljam o onima koji me poštuju i reaguju srcem, a volim sve, baš sve. I one koji ćute. Mržnja i gnev satiru one koji ta osećanja razvijaju u sebi. Mržnja prema samo jednom čoveku može nas satirati i biti jača od ljubavi ka celom svetu. Gajiti bezuslovnu ljubav je jedini način mog opstanka. Školsko zvono poslednjeg časa. Odlazeći sva deca me radosno pozdravljaju: „Doviđenja, UČITELJU!“
Celo popodne provodim na Tamišu sa malim, a velikim Andrejem. Svevišnji nam je ukrstio puteve pre godinu dana. Skoro sam čitao o mnoštvu razlika između oca i tate. E, sada ću izmisliti reč. Andrej mi je razvio „tatinski“ osećaj. Veseo, uvek nasmejan, mali čarobnjak, majstor da te razveseli. Kreativan. Potpuno svoj. Retko je sresti dete koje nosi toliko ljubavi i radosti u sebi. Gledam ga kako na pesku ispisuje: „Volim Peđu“. Topim se. Istovremeno strepim: „U kakvoj zemlji će odrasti? Da li će ga ovaj sistem ukalupiti? Ova zemlja baš to radi sa kreativnim i nadarenim ljudima. Da li će i Andrej otići iz ove zemlje?“ Siguran sam da je na ovu planetu došao da na bolje menja svet. Slutim da će ulepšavati neki drugi svet, ne ovaj u Srbiji…
Četvrtak, 11. maj 2017. godine
Moji bivši đaci su mi i najbolji prijatelji. Često se srećemo. Razgovori uvek razigrani, ispunjeni lepotom i igrovnošću. Kako bih se smejao da mi je neko rekao, kada sam počinjao sa ovim poslom, da to može biti tako. Čarobni susret sa Jovanom. Pre skoro 30 godina, prvog dana prvog razreda, pričao sa decom kako su proveli leto. Sedmogodišnja Jovana nam pričala da je bila u Veneciji, a onda razgovarali o Crkvi svetog Marka i svašta još. Neobična, čudesna, raskošnog unutarnjeg sveta. Tada sam mislio da će njenu lepotu, kada odraste, davati Srbiji. Jovana je završila Likovnu akademiju i postdiplomske studije. Radi na Ostrvu muzeja u Berlinu, svetskom centru umetnosti. Radujem se da oplemenjuje „beli svet“. Ponosan, a opet, tužan jer je i ona otišla. Volim je. Nedostaje. Sa ushićenjem dogovorili susret kod nje u Berlinu na leto. Nedostaju svi moji đaci koji su sada rasuti po celom svetu. Profesori na tamošnjim fakultetima, intelektualci i umetnici. Ponosan, a tužan…
Petak, 12. maj 2017. godine
Radionica. Dama srednjih godina, zadovoljna životom. Šarmantna i produhovljena. Nasmejana i srećna. Skoro da ne poznajem tako jaku ličnost. Bavi se sobom. Rešena da menja svet ovde. Zajednički sabrali njene radosti. Još jedan uspešan dan. Ispunjen i zadovoljan.
Subota, 13. maj 2017. godine
Ekskurzija sa decom. Lepenski vir. Mnogo radosti i smeha. Lepa druženja. Deljenje sendviča. Igra. Radoznalo sticanje znanja. Mnoštvo pitanja. Sakupljanje kamenja. Kreativnost koja budi osmehe. Uživanje u lepim predelima. Obasjani suncem i obogaćeni pojem slavuja. Volim tu njihovu radost života. Oni slave život. Lepota. I dalje nepopravljivo verujem…
Autor je učitelj iz Pančeva
