Nedelja, 1. april 2018. godine
Volim ovaj naš mali grad. Nije prvoaprilska šala. Kako to obično biva sa prijateljima i gradovima, sve dok ih ne napustimo – ne slutimo koliko će nam nedostajati. Ako postoji paralelna realnost, onda je ona u zatvorenim očima i prizivanju slika u sećanju. Trenutno sam u Pančevu, pa ne moram da pribegavam tim metodama. Dovoljno je da izađem napolje i pođem ulicom, do grada. Pančevo za mene ima miris detinjstva i odrastanja i ako bih morala da kažem na šta detinjstvo miriše, rekla bih na vlažnu zemlju, osušene borove iglice, blato i beton. Mislim da današnjoj deci nedostaje blato i pitam se na šta će mirisati njihovo detinjstvo kada odrastu. Iako je ovaj dan namenjen šali ili dve, mene je obuzela seta i nostalgija. Uobličiti na papiru ono mesto koje nosiš u sebi – bolno je i ranjivo. Kao da otvaraš svoju dušu „na izvolte”, a da nju ne može niko da oseti – osim grada.
Ponedeljak, 2. april 2018. godine
Svoj jednomesečni boravak u ovom našem malom gradu želim da provedem u razmišljanju i pešačenju. Ovaj sam grad u brzom koraku, trku i želji prešla toliko puta. Sada lagano prolazim tim mestima i častim svoju dušu sećanjem. To je uvek rizik – duša je šira od svakoga grada i lako čovek zaluta. Držim se, ipak, dobro poznatih puteva i hodam samo danju.
Konačno sunce. Usled neprospavane noći, jutro provodim kod kuće, u razgovoru sa mamom, obrađujemo temu kompromisa, kada i zašto ga primeniti, da li treba posustati čak i ako nisi kriv. Zaključujemo obe da ne volimo svađu ali da, ipak, dodajem ja, volim da isteram inat do kraja, zanimljivosti radi. Dobijam veliku inspiraciju da, ujutru dok pijuckam kafu, razgovaram sa njom, pogotovo zato što je odličan slušalac, a ja mali narcis željan da govori na teme kojima vlada.
Kako samo vri grad kada umeš da ga oslušneš.
Utorak, 3. april 2018. godine
Nešto se menja u meni. Nju, promenu, teško je, skoro pa nemoguće, uhvatiti u nastajanju. Postanemo je svesni tek – promenjeni. Mnogo više nego pre postajem sve osetljivija na prošlost a sve racionalnija (da ne kažem neosetljivija) na sadašnjost.
Proleće – omiljeno godišnje doba. Tada je nada najprisutnija u ljudima, a dani imaju miris svemogućnosti. Dok koračam ka gradu, upijajući dobro poznate mirise, i ja mislim kako je sve moguće. Duša se otvara za novo, za staro, za lepo, za ružno da ga napravi lepim, za kafu na suncu, za osmeh neznancu. Ovakvim danima svi sukobi iz prošlosti čine vam se beznačajnim, razumete one koje inače ništa ne razumete, spremni ste za susrete i za kratke razgovore. Napolju, samo biti napolju. Kada sedim u svojoj sobi – ona je sva od uspomena, ali onih malih, ličnih, od poklonjenih knjiga, izbledelih čokoladica, prašnjavih suvenira. Napolju su, pak, svi naši porazi i saplitanja, neodobravanja i nerazumevanja, sve ulice koje smo prešli opijeni i tužni, sami i mokri, iznervirani i besni. Grad je mnoštvo propuštenih prilika i sva sreća da je sećanje uvek ono što se dogodilo. Budi sada sav od sećanja.
Podne provodim u „Vozu”, divno vreme za kafe-gušterisanje. Malo mazim kučiće, malo ćutim s vetrom, malo grickam speculaas. Mislim se, šta čovek više može poželeti od rodnog grada.
Predveče odlazim u KCP, puštaju francuske filmove. Od dva ponuđena, biram „Kamij Klodel”. Uloge: Izabel Ađani i Žerar Depardje. Neverovatan film o Rodenu i njegovoj saradnici/ljubavnici/ muzi koja je ostala u njegovoj senci iako ga je, kao umetnika, prevazišla i nadmašila. Remek-delo. Potresno, mračno, edukativno. U sali potpuni mrak – mogu bez stida da plačem i uzdišem nad tužnom sudbinom Kamij Klodel i da se divim glumačkom umeću Izabel Ađani. Film koji sedne na dušu istovremeno je i pritiskajući i milujući. Veče završavam đuskom u „Pogonu”. Glavu da razbistrim a telo da opustim.
Sreda, 4. april 2018. godine
Dan obeležen razgovorom s divnim čovekom i još boljim umetnikom. Pada kiša, vreme poznatije kao najlepše je ostati kod kuće, ali nije mi teško i ne želim da zavisim od vremenkih uslova. Svako ko čini suprotno, ima manjak motivacije i inspiracije. Iako imam mnogo toga da (mu) kažem, puštam njega da vodi razgovor. I to teče (redak oblik komunikacije). Teme su nepregledne, digresije ogromne, retko šta dovršeno, mnogo toga dotaknuto: istorija porodice, bivše ljubavi, književnost, eseji, prevodi, muzika, sport, ljudi sada, ljudi pre, samopouzdanje/stidljivost, pivo, ludilo, simpatičnost, pornići, fakulteti, filozofije, foliranti. Ipak, kranji utisak je obilje i prelivanje. Razgovor s pametnim i duhovitim muškarcem danas je zlato, ili to samo ja nemam sreće.
Hvala ti, kišo, za mokre asfalte. Za bare. Što si pala. Što si stala.
Četvrtak, 5. april 2018. godine
Izložba o životu Uroša Predića u Galeriji SANU. Nisam prezadovoljna izložbom, očekivala sam više njegovih dela. Gledam Kosovku devojku – zaista oduzima dah. Dopada mi se i njegov autoportret – baš je lepo potrefio sebe. Ipak, srećna sam što sam pre nekoliko godina videla još dve njegove slike u okviru izložbe koja je takođe bila u ovoj galeriji – sto godina srpskog slikarstva. Deo po deo – i nakupi se tu lepote. Obilazim knjižare, mirišem nova izdanja, ulazim u antikvarnice, tražim jednu knjigu – niko je nema. Dobijam na poklon majicu Luda ko struja – savršeno mi stoji. Skidam na ulici majicu koju nosim na sebi, oblačim ovu drugu. Shvatam, utom, da nikada nisam bila u Muzeju savremene umetnosti. Sramota me. Renoviran je. Dopada mi se spolja. Viče svojom arhitekturom – savremenost. Zamišljam, dok šetam unutar njega, kako sam u nekom filmu i sedim po ćoškovima, degustiram umetnost, gledam u ljude kako posmatraju slike. Doduše, radim to iako nisam u filmu. Muzej ima pet spratova. Što viši sprat – to se umetnost bliži sadašnjosti, a udaljava od dopadanja. Možda ja ne razumem takvu umetnost, ali mi je drago da neko u tome ipak vidi nešto i ima potrebu da stvara to nešto. A onda i da izlaže. Treba biti hrabar. Pogled na obalu prekoputa je prelep i velika je privilegija biti kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Napadaju me, dok gledam u Kalemegdan, slike iz istorije i književnosti. Ne znam mnogo, ne znam činjenice, ali osećam ga i umem da mu se divim.
Prijateljica me zove na ručak. Ćaskamo, uz ćevape i crveno vino. Pretresamo sve što nam padne na pamet, ali razgovor polako zamire kako se stomaci pune. Prijatelja je tako malo, koliko smo sami i sebi i drugima uopšte prijatelji, razmišljam dok varim. Znam da želim da budem bolji prijatelj. Da imam strpljenja za njih, kao i za ovaj naš mali grad.
Petak, 6. april 2018. godine
Veliki petak. Veliki umor. Nemam snage da ustanem iz kreveta. Osim za prvu jutarnju kafu, koja je uvek sama sebi dovoljan razlog. Danas mi je jedini plan da ocrtam jedno jaje temperama, kao i svake godine, i da nam ono bude čuvar kuće. Plan još uvek nisam ostvarila, iako se polako spušta noć. Ima vremena, čini mi se. Znam da nema.
Nekada mislim da život nije ništa drugo nego pogrešna interpretacija, promašeno tumačenje. Nezadovoljstvo se skuplja u kapcima, umor u podočnjacima. Teško je biti oko. Ono što vidi, nikada nije ono što jeste. Ne postoji prava strana, svi su krivi. Znam da niko nije.
Subota, 7. april 2018. godine
Porodični ručak u gradu. Okupljanje pred Uskrs, prilika da se ispričamo (svi u glas) i ismejemo.
Ova nedelja je bila lepa i izazovna. Moram priznati da mi je bilo interesantno, ali na momente i teško da razmišljam u ovoj dnevničkoj formi. Izdvojiti ono što je bitno a onda i predstaviti bez previše informacija, nepatetično, uobličeno. Nadam se da sam, makar delom, uspela i da nisam bila previše lična. To niko ne voli, čak ni Dnevnik. Jedna nedelja je dovoljno dugačak period da čovek shvati dosta o sebi, ako se prepusti, da izgrli svoj grad i rukama i nogama, da razdvoji bitno od nebitnog, da se nauživa u umetnosti, da oseti na svojoj koži i proleće i leto i sunce i kišu. I da voli sve to. Da nauči da voli sve to. Čik to probajte neki put.* (*Goran Gocić, Poslednja stanica Britanija)
