Nedelja, 15. avgust 2021. godine – Sumiranje utisaka
Jadna nedelja, većini ljudi omražen dan, jer ipak sutra je ponedeljak. Ja sam još uvek na odmoru, ali taj tupi osećaj da sutra počinje nova sedmica me ne napušta. Možda jer se uskoro dugo očekivani odmor završava. Ali, uživamo u trenutku. Rođaci su napokon uspeli da zakažu krštenje svog sina, pa ćemo malo proslaviti. Okupilo se staro društvo. Odavno nismo ovako bili zajedno. Kada kažem odavno, mislim od prethodne subote kada su se u našem malom kutku grada održavali „Žetelački dani”. Zauzimamo svoja mesta u blagosloveno klimatizovanoj prostoriji i počinjemo, kao čavke, svi u glas da sumiramo utiske od pre nedelju dana. Ko je šta propustio, ko je šta uradio, video. Iako smo sve bliže sredovečnom dobu, mi i dalje držimo da smo mlada generacija organizatora „Žetelačkih dana” u Vojlovici. Realno, dvoje ili troje iz ekipe se zapravo bavi poljoprivredom, ali ne marimo za to, tradicija je tradicija i ako je napustimo, oni koji dolaze posle nas neće naučiti odakle dolazimo i kako su naši preci doterali nas tu gde jesmo. Povorka je, koliko se kroz maglu sunčanice sećamo bila divna, uz muziku, narodne nošnje, pokoju poljoprivrednu mašinu, okićenu klasima pšenice i suncokretima. Živahnim korakom se nekoliko desetina ljudi kretalo usijanim ulicama Vojlovice uz pesmu, hladno pivo i žustre čardaše na svakom ćošku. Iako je prošlo tek nedelju dana, razmišljamo šta može da se uradi bolje sledeće godine, šta može da se doda da bude još zanimljivije svim generacijama. Rad u MKUD „Tamaši Aron” mi je doneo izuzetne prijatelje u život. Znate one koji vas šutnu u zadnjicu kada se ulenjite. Dok smo malo popričali, proveselili se, klopali, eto ga i kraj slavlja. Skupila sam svu hrabrost koju sam mogla i uhvatila se za kvaku da izađem na 35+ stepeni.
Ponedeljak, 16. avgust 2021. godine – Kako pošteno uplašiti ljude oko sebe
Budim se rano ujutru. Neko razvaljuje kapiju. U trenutku sam ukapirala da terijeri pokušavaju da progrizu na drugu stranu. Pošto su prethodno pojeli kablove od interfona, urlam promuklo kroz prozor: „Ko je?”. Prestravljen glas viče „Vodovod”. Eto ti sada. Dan će mi početi tako što ću uplašiti jadnička iz „Vodovoda”. Urlam „Evo samo da zatvorim zveri!”. Oblačim, verovatno muževljevu odeću, jer moja ne znam gde je i mahnito jurcam po dvorištu da uhvatim dva poblesavela kera. Uspeh! Otvaram kapiju i kao što sam i očekivala, prestravljujem jadnog momka. Znate kako u filmovima, dame kada izađu iz kreveta imaju one fenomenalne frizure i blagi blush na licu i niko nikada nije otečen? E sada zamislite suštu suprotnost tome plus urezao mi se gajtan od slušalica preko cele face, pa verovatno izgledam kao Tirion iz Igre prestola sa ožiljkom preko obraza, nosa i čela. Jadan čovek popisa vodu i pobeže, što od „zveri” koje arlauču u letnjoj kuhinji, što od mene.
Ostatak dana nije prošao mnogo bolje, ali je veče donelo iznenadni poziv od kume da me čeka u Bigu da pijemo kafu. Nakon kafe pune leda i mnogo priče, zagrljaji za rastanak, jer iako živimo na nekoliko kilometara razdaljine, nažalost se retko viđamo, ali je bar vreme provedeno zajedno bilo kvalitetno. Šetam po tržnom centru dok čekam da mom mužu neko drugi spremi večeru i vidim u izlogu prelepu haljinu. Mislim se, eto na šta ću potrošiti novac, ali avaj, prodavačice me već gledaju popreko jer je 5 do 10. Setim se ja moje Mone i njenih iskustava u butiku, uz osmeh uputim klimoglav prodavačicama koje mi se zahvalno smeškaju i ostavim šoping za neki drugi dan, kako bih sačuvala živu glavu.
Utorak, 17. avgust 2021. godine – Sitno brojim
Nekada davno, u neka stara vremena, vojnici su govorili „sitno brojim, ne mogu da stojim” ili nešto slično pred kraj vojnog roka. Oni su se radovali. Ja, ne baš. Sutra nazad na posao posle četiri nedelje godišnjeg odmora. Suprug i ja smo se ove godine ugledali na Amere. Oni su kao izmislili staycation, iliti odmor kod kuće. Iako nismo nigde išli, odmor nije bio ništa lošiji zbog toga. Naspavali smo se, provodili vreme sa prijateljima, neke od njih nismo videli skoro deceniju celu i uglavnom uživali u zajedničkim trenucima.
Uz to smo gajili paradajz i ljute papričice. Zavrnuše nas na proleće sa rasadom paradajza, kao, čeri paradajz, ne raste veliki, trt-mrt, kad ono izdžigljao on, viši od mene i to iz saksije. Doduše, nisam ja visoka, ali i to je za jedan paradajz izuzetan uspeh. Danas će biti plodovi biti smazani u nekoj salatici. Nego jel hoće neko da pazari ljute papričice? Ne znam kud ću sa njima. Ne volim mnogo da se hvalim, ali super su uspele.
Sreda, 18. avgust 2021. godine – Povratak na posao
Stvarno ne znam gde mi je pamet bila da uzmem više od četiri nedelje godišnjeg odmora. Sve je to super zvučalo u julu, ali danas mi se plakalo malo kada me je komšijski petao probudio u 6 ujutru. No dobro, plata treba da se zaradi. Stižem na posao, parkiram auto i razmišljam da li mogu da priuštim da uđem i dam otkaz. Kontam ne, ne još. Prilazim ulazu i čujem buku hiltija i raznih drugih bušilica. Aleluja! Dobijamo nove toalete! Previše je bilo razmišljanja o tome da li će cev iznad glave pući i rasuti svoj kanalizacioni sadržaj. Koleginica me obaveštava o svim novostima, šefica takođe. Lepo od njih, ali ne mogu da kažem da sam previše zainteresovana, delom jer još uvek spavam, a delom jer sam upravo došla sa godišnjeg… zamoljavam da ostavimo za drugi put. Priča skreće na temu ko je kakve serije i filmove gledao. E to može. Za to sam uvek budna. Sumiramo Marvelove filmove koje sam ja gledala, Vikinge koje je šefica, Lokija koje smo gledale obe i u dubini duše verujem da smo nas tri najveći fanovi Boga nestašluka. Malo raduckam, malo ćaskamo i kao magijom radno vreme iznenađujuće brzo prolazi i vreme je da se ide kući.
Popodne se vuče kao da je radno vreme na loš dan. Ali stiže blagosloveno hladno veče. Uzimam ćebe, Vatru i krv Džordža R. R. Martina, i moj verni hamer za ispisivanje porodičnih stabala Targerijena, i zavaljujem se u ležaljku na sred dvorišta. Nadam se da će me smrdibube zaobići. Moj moto je da svaka osoba mora sebe da nauči da uživa. To te niko neće naučiti. Ljudi će da te nauče da radiš, ali za uživanje je nekada potrebno da svima kažeš „ne” i uzmeš da radiš ono što ti želiš. Jer kao što kažu u seriji Schitt’s Creek ako ne umeš da budeš srećan sam sa sobom, nikada nećeš biti srećan ni sa drugima.
Četvrtak, 19. avgust 2021. godine – Alavi zmaj
Krajem prošlog veka sam naučila i zavolela da kuvam. Prijatelji i familija su uvek imali isto pitanje. „Što bre Karolina ne napraviš blog?”. Napokon sam poklekla u martu ove godine i napravila profil na Instagramu koji sam potpuno posvetila mojim kulinarskim umećima i nazvala ga @AlaviZmaj. Naravno da sam ga zapostavila za vreme godišnjeg, pa pošto je nova sezona radnog veka počela, rekoh sebi zavrni rukave i radi nešto i po tom pitanju. Mada svi ti ljudi, koji su me punih usta mojih kreacija nagovarali na food photo avanturu, nisu mislili o tome kolika je zavrzlama kuvati, pa uz to obezbediti odgovarajuće osvetljenje pri tom pokušavajući da sprečiš hranu da iskipi/zagori i kameru da upadne u šerpu. Nisam ni ja. Uz to stalno bre jedemo hladne ručkove posle photosession-a. Do neba sam zahvalna na podršci, samo nemam uvek volje za kuhinjskim akrobacijama. Evo javno obećavam, kuvaću uskoro! Kada zahladni.
Petak, 20. avgust 2021. godine – Jel danas petak?
Tri puta sam jutros proveravala da li je stvarno petak. Jeste! Na putu ka poslu, tražeći šta da slušam, na telefonu nalećem na audio knjigu Izvinite što kasnim, nisam želela da dođem Džesike Pan. Pa čoveče! Ova žena opisuje mene. Introvertna sam na kub. Srećom udala sam se za ekstroverta, pa se poprilično savršeno dopunjujemo. Čovek voli ljude više nego palačinke da jede. A ja ne volim palačinke. Godinama smo naučili da poštujemo potrebe onog drugog, za velikim društvom i potpunom izolacijom. Polako i ljudi oko mene počinju da shvataju da nije da ne volim njihovo društvo, već da bih funkcionisala moram da malo posedim sama u kupatilu.
Tako sada, muž sa ekipom, a ja sama, pišem i čekam da se majka javi iz daleke Austrije da malo proćaskamo i da proverim da li je sve stvari spakovala za povratak kući. Otac sprema iznenađenje, koje ne smem da spomenem jer će mama možda ovo pročitati pre nego što se vrati.
Subota, 21. avgust 2021. godine – Blažena jutra
Ako imate dvorište, razumećete. Nema lepšeg osećaja od izlaska u pidžami sa šoljom kafe, dok sunce tek izlazi i vazduh je još uvek svež. Pa te onda napadnu Roxy i Snoopy jer nisu imali celu noć sa kim da se igraju i izblatnjave te i prospu pola kafe. Dođavola. Nije dugo trajao divan trenutak. Svejedno, naši su pa i blatnjavi i opičeni.
Kao prava domaćica, pravim planove šta sve treba da uradim tokom ovog dana, jer nedeljom se, jelte, ne radi. Crveno slovo i šta sve ne. Dok planiram, kontam treba mi papir i olovka, pa još jedna kafa, pa vidi već je podne. Sada se ni ne isplati da počinjem kada mi je pola dana prošlo. Srećom imam sve lepo napismeno za sledeću subotu. Po meni, izuzetno uspešno prepodne.
U tom, zovu Kanađani. Hajdemo na ručak/večeru negde. S obzirom na to da možda prođe još jedna decenija dok se ponovo ne vidimo, doterujemo se ko na sopstvenu svadbu da idemo i odlazimo da napunimo stomake dobrom klopom i srca dobrim razgovorom. Šta smo tamo radili možda saznate nekom drugom prilikom.
Autorka je malo državni službenik, malo povrtar, malo instagram kuvarica, malo urlač na kere, puno Vojvođanka
