Nedelja, 2. januar 2022. godine
Iako je danas nedelja, 2. januar, prisetila bih se poslednjeg dana prošle godine jer mislim da vredi podeliti tu radost sa vama. Dan mi je poprilično rano krenuo, čak previše rano s obzirom na to da me je umor stigao zbog silnih obaveza koje sam završavala nedelju dana pre toga. Bacila sam se pod tuš da me razbudi i sela ispred ogledala da se spremam. Par minuta sam provela samo tako što sam se smejala neverujući da danas stavljam tačku na sve loše što me više neće pratiti.
Popodne sam provela u kafiću „Voz”, gde sam puštala muziku. Nekako sam uvek euforična kada se to dešava, mislim da čak nije ni do samog čina puštanja, već do super provoda, energije i meni dragih ljudi koji su uvek tu da me podrže. Veče sam završila u jednom beogradskom baru gde je muziku vrtela jedna sjajna ekipa koja je svakog puta priredi super provod.
U nekom momentu sam uhvatila sebe sa kezom od uveta do uveta koji nisam mogla da sklonim sa lica i moram priznati, osećaj je bio jedan od lepših u poslednje vreme. Shvatila sam da mi je nedostajalo da se smejem, igram, pričam – da ja budem JA.
I sada, dva dana nakon tog 31. decembra, razmišljam o tome kako je Nova godina napokon došla. Toliko sam je dugo čekala da bi se moglo reći da sam svakog dana lupala recke odbrojavajući do kraja 2021. Iako prošlu godinu nisam potpuno poslala u zaborav, u novi početak sam ušla sa viškom pozitivne energije, na šta sam i više nego ponosna.
Lagala bih ako bih rekla da tu nije postojao ni jedan odsto razočarenja. Mislim da je čak bilo i više od toga, no rekla bih da niko drugi sem mene nije kriv za to. Očekivala sam da će već prvog jutra sve brige nestati i da će se sve okrenuti baš onako kako sam mislila, što se, kao što možete pretpostaviti, nije desilo.
Shvatila sam da će to biti mali koraci koji će me dovesti do onoga očemu razmišljam, pa samim tim vremena za brigu više nema. Baš zbog toga sam popodne provela u parkiću šetajući psa sa sestrom. Ne znam da je dugo bio tako lep dan, šetale smo samo u džemperima kao da je proleće, a mislim da od toga zaista nema ništa lepše. Uvek sam stajala iza toga da sunce zaista može da popravi raspoloženje.
Polako se primaklo veče pa sam odlučila da ni njega ne presedim kod kuće. Otišla sam na piće u jedno od meni interesantnijih mesta u Beogradu, a završila ga, totalno neočekivano, na žurci koja nije bila ništa manje dobra. Polako sam prošetala do kuće i kako sam prešla prag, zaronila sam u krevet i dok sam padala u san, razmišljala sam o tome kako jedva čekam svaki sledeći dan i sve što mi on donosi.
Ponedeljak, 3. januar 2022. godine
Nisam neki ranoranilac, volim svakog jutra da se rastežem po krevetu, ali to se promenilo u zadnja tri dana. Zažto? Naš voljeni pas nam gostuje pa je on, naravno, prioritet.
Jutro započinjem, po mom mišljenju, previše rano. Sat na telefonu pokazuje da još nema ni 9, ali me Aron već uveliko posmatra sa druge strane kreveta, što znači da je vreme za šetnju otkucalo. Navukla sam stvari na sebe i izašla napolje. Uvek sam prvih par minuta šlogirana, ne znam da li sam došla ili pošla, a još manje primećujem koliko je jutro zapravo lepo. Nema nikog na ulicama, sunce se tek probija, a gde god se okrenem – tišina – milina.
Rekla sam sebi da ću se ovaj ponedeljak odmarati, što sam i uradila. Muzika od ranog jutra i neobavezno motanje po stanu. Uvek sam se pitala kako je ljudima koji ne slušaju muziku. Kako im prolaze dani. Kako bilo šta rade. Možda zato što ja ne mogu da zamislim jedan dan bez neke pesme, radija, jutarnjeg džeza ili bilo čega uz čiju pomoć mogu u ritmu da se njišem po stanu ili ulici. Učini mi i odlazak do prodavnice mnogo zanimljivijim, a možda zapravo sama sebi dobrim raspoloženjem utičem na te stvari.
Ostatak dana sam provela u stanu zajedno sa sestrom i njenim dečkom. Kako se kaže – držim sveću – ali toliko dugo već provodimo vreme svi zajedno da mi ništa više ne predstavlja problem, čak mi je zanimljivo postalo da im sedim nad glavom svakog dana.
Ceo dan su mi kroz glavu prolazile razne misli. Te šta je tu moglo drugačije, te šta će biti, te ovo, te ono. Imam naviku da, za moj ukus, previše razmišljam, ali kao novogodišnju rezoluciju sebi sam postavila manje svega što ne treba, i naravno, više onog što treba i što želim.
Ubrzo sam se oslobodila tih misli i veče završila na najbolji mogući način – ušuškana na kauču sa sestrom, jela sam mamin čizkejk i gledala Saru Džesiku Parker u dobro poznatoj seriji Seks i grad.
Utorak, 4. januar 2022. godine
Standarno jutro od kada je Aron na ekskurziji kod nas, budim se, piše da je 9 sati, navlačim prvo što nalazim na svojoj stolici i izlazim u šetnju, samo ovo jutro ima mali obrt. Moj pas već danima tuguje za mamom i tatom, ne znam kako mu se ne dopada kod nas, ali od sve te tuge ga je zaboleo stomak. Mi, šta ćemo, tog jutra smo, nakon neuspele šetnje otišle u nabavku da bismo mu spremile klopu koju bi zapravo hteo da jede.
Dani mi ne prolaze interesantno kao što sam mislila da će, pa često mislim o tome kako će svako ko krene da čita moj dnevnik stati već posle prvog dana. Možda je to okej, možda tako i treba da bude, a možda i grešim.
Ono što me uvek oraspoloži je, kao što sam već negde pomenula, muzika. Preko gramofona puštam pesmu My Sweet Lord od Džordža Harisona i moj dan je već mnogo bolji. Nisam stigla ni da dođem sebi, a na red je već došla Aronova popodnevna šetnja. Rekla bih da sam u nekom love-hate odnosu sa istom jer, iako Aron nije star, šeta kao da mu je 100 godina. Šetnje mogu da traju i po dva sata, a mi za to vreme nekad jedva odmaknemo dve ulice.
Danas je malo drugačije. Mislim da smo se nekako telepatski razumeli i dogovorili da odemo do najbližeg parkića i sednemo na klupu koja se nalazi direktno na suncu. Ja sa slušalicama u ušima i muzikom pojačanom do kraja, a on, na klupi pored mene, posmatra cice.
Uveče je došao kraj njegovoj ekskurziji, a videlo se da je nama više žao zbog njegovog odlaska nego njemu. Mislim da je zaboravio ko smo na samom izlasku iz stana. U međuvremenu smo saznale da smo zbog bolesti nama bliskih ljudi prinuđene da pomerimo odlazak kod deke za Božić. Stvari izgleda još uvek nisu odlučile da sarađuju sa nama, ali tešimo se i tešimo deku da ćemo u svakom slučaju što pre doći i održati našu tradiciju.
Šta je bolje od podizanja raspoloženja nego ŠOPING. Iako sebe ničim nismo počastile, svaka avantura, kao vožnja tramvajem kroz Beograd je dobrodošla. Veče sam završila na uobičajan način, uvijena u ćebe gledajući Seks i grad.
Sreda, 5. januar 2022. godine
Tek na kraju dana shvatam da me pamćenje ne služi baš, ili je samo problem u tome što ne obraćam pažnju? U svakom slučaju, obe stvari su podjednako loše.
Dan sam započela i previše kasno. Volim da spavam, da se valjam po krevetu, ali kada shvatim da je skoro podne, svakog dana sebi kažem kako ću sutra ustati ranije, biti spremnija za dan ili šta god da me čeka, ali to se retko desi. Srećom, iako sam se digla na noge kasno, mislim da sam iskoristila dan baš onako kako je trebalo.
Zapravo ne znam ni kako je trebalo, samo znam da sam ga provela sa sestrom. U stvari svaki dan provodim sa njom pošto živimo zajedno, samo su neki dani posebniji. Krenule smo u nabavku nekih mackalica za njeno lice, jer je uvek bila obožavatelj kozmetike. Nisam od neke pomoći, ali tu i tamo je nasmejem, pročešljamo silne teme i zapravo nikad ne bude loše.
Nekada me izluđuje,a kada bude čitala ovo sigurno će reći kako i ja nju dovodim do ludila, možda čak i više. Nisam za džabe mlađa sestra, ali na kraju dana shvatim da ne bih bila ni pola osobe koja jesam da nje nema. Nakon kratke kupovine sele smo da popijemo kafu, onu najveću, kod nas u komšiluku. Verovatno ne zvuči specijalno kao što sam ga ja doživela, ali ako mi dan počne sa kafom, na suncu i smejanjem do suza sa sestrom, mislim da nikome drugom i ne mora biti specijalno.
Često razmišljam, kao i tog jutra, i ceo dan, da li ću ikad naći nekog, a da to nisu drugarice, sa kim ću moći da se smejem kao sa sestrom, kome ću biti interesantna i bitna kao sestri, ali možda samo nije vreme da mislim o tome, jer do tad imam nju.
Ako sam nešto naučila prošle godine to je da ne žurim. Ne žurim na autobus, drugi će doći, ne žurim u veze, prijateljstva, ne žurim u spremanju hrane, spremanju za grad ili bilo šta, jer na kraju krajeva, kako je došlo tako će i otići, a sve što treba da je tu, ostaće ovde.
Nakon kafe kupile smo mali, skromni badnjak i napunile frižider svime što nam treba za post. Nikad nisam volela post, jer uvek baš tog dana dobijem želju da pojedem sladoled ili bilo šta što ne bih smela, tako da smo se potrudile da sve što ne bi smelo da se konzumira sklonimo ili prosto pojedemo dan ranije. Srećom, frižider nam nije bio prepun stvari pa nam nije teško palo.
Ne znam kad je pre palo veče, ali odlučila sam da sebi priredim spa tretman uz čašu vina i naravno – seriju. Moje misli za danas staju ovde, a ja punog stomaka, spremna za sutra, odlazim na spavanje.
Četvrtak, 6. januar 2022. godine
Imam naviku da dnevnik pišem svako veče umesto da zapisujem stvari tokom dana, a to dovodi do toga da uveče ne znam odakle da krenem, ne znam ni gde da stanem kasnije. Shvatila sam četvrtog dana da moram da pregledam pravila pisanja. Aha, okej, nisam premašila broj reči, ali sada kontam da mi fali naslov. Imam još par dana da smislim uvodnu i odjavnu špicu svog dnevnika. Nadam se da će se pojaviti neka zanimljiva ideja, u suprotnom, imam problem.
Ustajem, zamislite, potpuno neočekivano, previše kasno. Ne stižem ni da doručkujem, a već moram da spremam onaj famozni posni ručak. Klasika, pali se muzika i tek tada sve može da krene. Umivam se ledenom vodom da bih došla sebi jer, ako to ne uradim, narednih 30 minuta nisam u stanju da razgovaram sa ljudima.
Kada imate puno planova vreme ide brže, to je nepisano pravilo. Danas je naš DJ radio stanica Nostalgia. Moram da ih pohvalim što se odabira muzike tiče, sasvim slučajno je, na moju sreću, prva pesma, pesma najdražeg Đoleta Balaševića.
Sestra i ja smo počele sa spremanjem klope već u 12h, a ja brže bolje stavljam svoju opremu za seckanje crnog luka(naočare za sunce). U međuvremenu nam se pridužio sestrin dečko, takođe vrlo neočekivano. Šalim se, ja se više brinem ako nas ne poseti par dana za redom nego moja sestra. Ono što nismo očekivale su zakasneli novogodišnji pokloni od mame i tate. Mama ih je upakovala u najlepši papir i napisala naša imena da slučajno ne pobrkamo poklone. Odmah me je to raznežilo, mama je uvek znala šta da nam uzme, kako da upakuje, da nas obraduje, prosto – mama.
U momentu kako podiže slušalicu, obe zahvaljujemo na razmenjenim poklonimo i sve je to lepo, ali mislim se kada bih samo mogla da ih zagrlim, no, moram se još malo strpeti. Šteta je ako ne podelim svoj poklon sa vama. Dobile smo rukavice, one koje imaju dva dela, za palac i ostale prste. Heklane, tople, prosto savršene.
Ručka ima toliko da smo bez problema mogle ceo komšiluk da pozovemo na klopu. U strahu da ne bude premalo hrane, mi smo preterale, srećom kuća je puna gurmana pa samim tim dajem nam fore dva dana da opustošimo sve što je spremljeno.
Posle dužeg vremena, danas sam se čula sa jednom od mojih najbližih drugarica, Kaćom. Imale smo naviku da se zovemo svaki dan. Da delimo svaki momenat svakog dana, nebitno da li je dobar ili loš, i ja sam to izgubila, prošle godine. Na svu sreću ona mi nikada nije zamerila to, a ja sam joj na tome beskrajno zahvalna. Naši razgvori nisu dugi, ali se kaže sve što treba. Kako smo, kako nam prolaze dani, kako nedostajemo jedna drugoj i naravno, koliko se volimo.
Danas idem na moje prvo paljenje badnjaka. Okupila se gomila ljudi, svi se grejemo oko vatre i lagala bih ako bih rekla da se nisam osećala lepo, ali priznajem da bih radije bila u svom gradu. Mom malom Pančevu, gde poznajem ljude, gde je cela atmosfera intimnija, bliskija. Ubrzo smo se, nakon celog dešavanja, uputili kući. Na putu do iste odlučili smo da je savršeno vreme za kuvano vino, i to belo.
Poslednje dve ili tri godine kuvam vino za sebe i svoje i ne bih da se hvalim, ali odlično mi ide. Otvorili smo kutiju posnih kolača i počeli da pijuckamo vino. To je u nekom momentu preraslo u karaoke veče uz Balaševića, Čolu, Tomu i mnoge druge. Shvatila sam da je mikrofon, koji sam dobila za svoj 21. rođendan, zaslužio svojih zlatnih pet minuta. Ili dva sata, pre bih rekla.
Ne znam da pevam, nikad nisam umela, ali da volim da pevam na sav glas, obožavam. Baš u momentu kada me zanosi muzika čuli smo se sa mamom i tatom, zatim sa dekom, i sa svima podelili dobro raspoloženje. Shvatam da najviše volim kada taj dobar osećaj dođe niotkuda. Bez siljenja, bez natezanja, nego iz sitnice, iz dobre pesme? Društva? Ili prosto kuvanog vina.
Pišem ovo slušajući Adele, dok razmišljam da li veče završiti za par minuta, spremna za krevet ili bih čak mogla da posetim ponoćnu liturgiju. Nisam sigurna, nikad nisam bila dobra u donošenju odluka, ali šta god da bude, biće ispravno.
Petak, 7. januar 2022. godine
Update: bila, videla i pobegla kući. Sada sam bar ubeđena da je Pančevo mesto gde treba provesti praznike. No, PONOVO ustajem prekasno, ne smem ni da kažem koliko je sati. Samo ću reći da sam se probudila taman na vreme za spremanje ručka. Kako sam otvorila oči počinjem sebi da gunđam o tome koliko obaveza oko fakulteta imam, ali moje biće prosto odbija da ih završava. Sama sebi dajem produženi odmor.
Današnja pesma (ali i pesma kojom proteklih nedelju dana započinjem jutro) za početak dana je pesma Toda Rundgrena, Hello it’s me.Umesto da uz ovu pesmu ispijam kafu na terasi, morala sam da ljuštim krompir za ručak, ali verujem da moja sestra ima pravo, ko mi je kriv kad ustajem u podne.
Od ranog jutra krenula je prepirka Vladimira, dečka moje sestre, i mene i trajala je, pa, sve do momenta kada sam uzela da pišem dnevnik. Srećom, koliko god mi nekad išao na živce, priznajem da mi već posle par dana njegovog odsustva nedostaje neko sa kim ću se svađati.
Sve troje smo se uključili u spremanje, srećom, mrsnog ručka, u čemu smo više uživali Vladimir i ja. Nevena je uvek više volela da degustira nego da sprema, što meni lično ne smeta jer sam uvek volela da spremam hranu. Zamišljam sebe jednog dana u velikoj kuhinji, potpuno opremljenoj, kako izmišljam recepte i punim ljudima stomake. Dok razmišljam o ovome jedem četvrtu orasnicu i samo se pitam hoću li povući kočnicu što se klopanja tiče. Ljudi obično sebe počaste vikendom, a ja sebe častim od 1. januara.
Neočekivano su nas posetili mama, tata i Aron, moj pas koji je pre par dana jedva čekao da pobegne odavde. Još uvek u pidžamama, sestra i ja smo sišle dole da ih vidimo posle dve nedelje. Iako je susret na ulici trajao dosta kratko, osetila sam se ispunjeno. Zaista ništa nije lepše nego kada smo svi na okupu, naoružani dobrim raspoloženjem koje želimo da podelimo, makar to bilo i na par minuta.
Na aplikaciji za vremensku prognozu je pisalo da je danas poslednji ovako sunčan dan pa smo shvatili da ne bi valjalo provesti ga kod kuće. Isto to sunce me je dosta prevarilo jer su rukavice bile jedina topla stvar na meni. Skuvali smo kafu i krenuli od tačke „25. maj”, pa sve do Brankovog mosta. Ne znam koliko nam je trebalo, znam samo da se ne bih žalila i da je trajalo pet sati, iako sam se smrzla.
Šetalište je prepuno, valjda su svi odlučili da iskoriste ovaj dan, nismo se samo mi setili. Da ne bismo kružili, popeli smo se do Božićnog marketa kako bih ja sebe počastila trdelnikom, a onda nas je put odveo na Kalemegdan. Ujutru, popodne, uveče; zimi ili leti; Kalemegdan mi je omiljeno mesto. Uvek je puno ljudi, uvek se nešto dešava. Leti je puno mladih, svi sede na zidiću, slušaju muziku i piju pivo, a zimi, malo je drugačije, ali ništa manje lepo. Uhvatili smo početak zalaska sunca i ispratili ga sve do naše početne tačke.
Jeste da sam praktično, kako bi se reklo, treći točak, ali ja sam onaj srećni točak. Zapala sam u odličnu ekipu. Mislim da za vreme te šetnje niko nije prestao da priča ili da se smeje, ili da deli savete jedno drugom. Zapravo više mene savetuju, ja sam ta koja razmišlja na glas, ali kako se bliži kraj mom dnevniku, moram posebno da naglasim koliko sam srećna u krugu njih dvoje. Uz svu brigu koju imaju, slobodno mogu reći da su mi oni među najboljim prijateljima.
Na putu do kuće smo odlučili da je vozikanje po gradu odlična ideja. To sam volela od malena. Volela sam da me tata vozi non-stop, nebitno da li je jedna ulica u kojoj ide napred-nazad, bitno je bilo da ja gledam kroz prozor zamišljeno i da ne postoji briga u tom momentu. Godinama kasnije, ništa se nije promenilo. Popodne je završeno pevanjem u kolima, na repertoaru je trenutno pesma Kung Fu Fighting od Karla Daglasa. Pevušim još uvek dok ulazim u stan, a trešnjica na vrhu je vreo tuš. Da sam želela da isplaniram dan, ne bi bio ovako dobar.
Subota, 8. januar 2022. godine
Ne znam kada je pre prošlo sedam dana. Imala sam tremu kada sam krenula da pišem, a sad mi je žao da se rastanem sa ovim dnevnikom. Iako ne traje dugo, postala mi je rutina, potreba da opišem svoj dan, misli ili osecaćnja, na kraju krajeva da prosto ne držim sve u sebi.
Nisam sve baš uradila onako kako sam zamišljala, a sigurna sam u to da sam još manje poštovala ono kako je trebalo, mada ne mislim da zapravo postoji dobar način za pisanje dnevnika. Okrivljujem to što sam amater, malo i tremu, strah od toga da li će se dopasti onima koji budu ovo čitali, na kraju krajeva strah me je same sebe. Šta ako na samom kraju shvatim da su moji dani zapravo jako dosadni, ili ih ja tako prikazujem, ali došao je kraj, a ja, iako nisam najzadovoljnija, potapšaću sebe po ramenu i završiti ovaj poslednji dan kako treba.
Iz nekog razloga sinoć sam izuzetno loše spavala. Nije ni da sam celu noć provela u nekim dubokim mislima, prosto me je svaki zvuk iritirao, te svetlo koje ulazi u moju sobu, malo mi je hladno, a onda pretoplo. Na sve to sam i sanjala one snove zbog kojih sutradan imate potrebu da uključite gugl i tražite njihova značenja jer vam apsolutno ništa nije jasno.
Na sve to, jutro započinjem nešto ranije nego inače, ali uopšte ne osetim umor, kao da sam cele noći spavala spokojno. Imala sam ideju da mi današnji dan bude neka velika avantura o kojoj ću pisati, kraj u velikom stilu. Pa, nije se to desilo, ispostavilo se da će danas biti jedan vrlo neutralan dan.
Ustala sam osrednjeg raspoloženja, upakovala se u toplu odeću i krenula do grada sa sestrom. Imala sam plan da sebe počastim nekim patikama koje sam gledala po internetu, ali se ispostavilo da ih verovatno nikada više neće biti. Nije to najgora stvar na svetu, naravno, ali sat vremena sam zvocala o tome kako je to prosto nemoguće i kako to baš sada kada sam ja želela sebi da ih uzmem. Neveni je sve to bilo jako smešno pa se nije trudila mnogo da me uteši.
Lek za sve je kafa. Sele smo u izlog jednog kafea i ispijale najveći kapućino koji imaju tu. Ni tu nisam prestajala da se čudim tome kako neke stvari tek tako nestanu, ali više se nije radilo samo o patikama. Krenula je cela moja filozofija u glavi, koju ne iznosim često na svetlost dana, o tome zašto je nešto baš sad, a ne onda i zašto ne kada hoćemo, nego onda kada najmanje mislimo o tome. Šta treba i kada treba, i šta ako?
Nisam se dugo zadržala na tome jer mi je razgovor sa sestrom više prijao. Tačno kako smo nas dve platile račun i odlučile da krenemo kući, ponovo je počela da pada kiša ili sneg, nešto između toga. Srećom one mamine rukavice su igrale bitnu ulogu sada s obzirom na to da smo šetale do kuće, a napolju više nije bilo onako lepo vreme kao drugih dana.
Bacile smo se u potragu testa za koronu koji bismo same koristile kod kuće (mere zaštite zbog planiranog odlaska kod deke u ponedeljak). Izgleda da je ceo Beograd odlučio da se testira kod kuće ovih dana pošto su skoro sve, sem jedne, apoteke bile ispražnjene. Srećom, ta jedna nas je snabdela sa tri testa koja smo, po povratku kući, odradile. Osećala sam se kao da znam šta da radim dok sam sebi čačkala po mozgu onim štapićem, ali ono što je najbitnije je to da su rezultati izašli kao negativni. Odlazak kod dede it is.
Odjavljujem današnji dan uz gledanje moje serije, na kauču, sa sestrom dok klopamo kineze, a da ne zaboravim, pesma ovog dana je numera Leona Bridžesa, Don’t Worry. U skladu sa vremenom i raspoloženjem.
Autorka je dvadesetjednogodišnja koja je još uvek u potrazi za svojim JA, ali ne odustaje
