Nedelja, 12. decembar 2021. godine
Pada sneg, prekrio je breg i sokak ceo sad je beo! Prvi sneg ove zime, senzacija za decu, a i za ponekog odraslog. Pravo iz kreveta na prozor, da se porodično divimo zimskoj idili, Ana (3), Sonja (još malo pa 2) i ja. Oduvek sam volela kad padne sneg, jer na tako divan način pokrije razrovarene, usrane i/ili neasfaltirane ulice. Još kad se utaba staza, možeš sasvim lepo da se istripuješ da lokalne vlasti rade svoj posao. E sad, ako si vozač, za tebe beg od surove stvarnosti ne postoji. Postoji samo kolaps u saobraćaju i odsustvo saobraćajaca u odsudnom trenutku, dakle, ništa novo, jbgca. Ali zato, ako si dete, tvojoj sreći nema kraja! Danas sam uspela i da izigravam haskija i vučem malo svoje devojčice na sankama po ulici 🙂 Bacanje po mokrim smetovima i bezuspešni pokušaji da se formira grudva u tim malenim ručicama, kao i uspešni pokušaji da se sneg strpa u usta, kad ja ne gledam. Kad smo ušle unutra, skontala sam da nam svima treba nova zimska obuća. Ali, mokre noge su mala cena za snežne čarolije.
Ipak, svake nedelje ujutru, ne mogu, a da se ne setim starog buvljaka. Pre nego što sam se udala, živela sam na Bavaništanskom putu, bivša Paje Marganovića, u šreh od Hipodroma. Poslednjih desetak godina se buvljak toliko razbokorio, da je uveliko prešišao i kasarnu. Da se odmah razumemo, nemam ništa protiv starog buvljaka, čak sam ga i volela, dok je bio u ograđenom prostoru kod Hipodroma, jer me je deda često tamo vodio, kao klinku, pa posle ponekad i na konjske trke. Ali, od kada se izmakao kontroli i svim ljudima koji žive u radijusu njegovog delovanja zagorčao živote nedeljom prepodne, sve moje simpatije iščezle su kao predizborna obećanja. Evo kako izgleda prosečno nedeljno jutro u mom rodnom kraju: budi te vesela graja ljudi, besne sirene sirotih vozača, koji očajnički pokušavaju da se probiju kroz more ljudi, koji kao stado krava šetkaju po putu i razgledaju robu, a svaka improvizovana tezga im izgleda kao potencijalna garaža, u kojoj su Del Boj i Rodni našli čuveni džepni sat. Tim ljudima se promeni svest o stvarnosti do te mere, da saobraćajni propisi, koji su tu radi svačije bezbednosti, uzgred budi rečeno, za njih prestaju da važe. Šta više, oni kao da se kontaju da hodaju po magistralnom putu, a ne po livadi. Ne daj bože da hoćeš kolima negde da kreneš, jer ti je prilaz blokiran, a prodavci neraspoloženi za saradnju. Sve ovo što sam opisala, omogućila je i nastavlja da omogućava, niko drugi do GRADSKA VLAST. Nebrojeno puta smo pokušavali da se žalimo upravi grada na ovaj problem, ali oni se prave da on ne postoji. Jednom su pokušali da izmeste buvljak i kada je to, isključivo zbog njihovog nemanja kohonesa da se uhvate u koštac sa problemom i istraju do kraja i uprkos otporu „buvljačara”, propalo, ladno su odustali i sada se nedeljom prave mrtvi. Alo, rođaci, dokle?!
Ali, onda sledi nedeljni ručak i ružne misli se odagnaju do sledeće zgode. Od kada znam za sebe, nedelja je bila dan da se usidri cela porodica, barem na popodne, oko trpezarijskog stola. Njegovo veličanstvo, Nedeljni ručak, za nas, lale, ima posebno značenje. Supa se kuva o velikom loncu, mora da bude mešana (juneća i pileća), da se ne žali na celeru, koji joj daje najbolji šmek na svetu. Zakuvava se isključivo sa domaćim rezancima, tu nema prečice. Sledi rinflajš, jedne nedelje crveni sos (od paradajza), jedne nedelje beli sos (od mirođije). A za veliko finale, pečeno ili pohovano meso i krompir. Kolači nisu opcioni, i koliko god da se najedeš, imaš mesta barem za par komada. Moje devojke preskaču rinflajš, jer još uvek nemaju pojma šta valja. Da se one pitaju, špagete bolonjeze bi se jele svakog dana. Ostatak dana nekako se uvek svede na igranje, keks i mleko i spremanje za krevet.
Ponedeljak, 13. decembar 2021. godine
Veoma tužan dan. Sahrana bliske osobe. Kao što to obično biva, uvek se nađe neka retardacija da ti dodatno sipa so na ranu u i onako izuzetno stresnoj i bolnoj situaciji. So je ovog puta bila činjenica da ni smrt ne možemo opušteno i dostojanstveno da priuštimo. Pored svih neminovnih izdataka (parcela, sanduk, kapela, itd.), trn u oku je svaki put, pa i ovaj, popa. Zamišljam strah iskreno religioznog čoveka, da njegova familija neće moći da iskešira 200 evra za angažovanje pope, da mu otpremi dušu na onaj svet. Trebalo bi da je svaki oblik prodavanja oproštajnica, i ostalih vidova karata za raj, prevaziđen odavno. Ali, nije. Popa nam je lepo zahtevao da pare stavimo u koverat, nikako da mu ne donosimo na ruke. Možda se uplašio da ćemo mu, nakon pevanja, zalepiti na čelo, nemam pojma. Uglavnom, iz poštovanja prema pokojnici, koja je bila pravoslavna vernica, pare su u koverti predate, sačuvale su se čiste ruke popi. Dogmatizam i renesansa… Mrzim ovaj ponedeljak.
Utorak, 14. decembar 2021. godine
Znate ono kad se probudite u ujutru sveži i odmorni, spremni na sve izazove, koje dan može da vam donese, potpuno sigurni da će se sve odigrati u vašu korist, kada je cvrkut ptica muzika, a bušilice za beton Telekoma Satisfaction Beni Benasija? E, ne znam ni ja. Probudila sam se pre svih i, umesto da ustanem i popijem kafu kao čovek, na miru, ležala sam i gledala u novogodišnju dekoraciju na lusteru, koja stoji tu od prošle godine. Čudne misli su mi se motale po glavi. Dugo sam se pitala na koga me podseća naš, jbg, predsednik Vučić. A onda me je opalilo po sred čela – pa, na mene, ali sa 13 godina, kada je pubertet počeo da me vozi kao Acu Lukasa triput prekršten albanski koks. Ne, ozbiljno, na stranu ta nesrećna činjenica da smo i El jbg Presidente i ja rođeni 5. marta, doduše on 15 godinica ranije, sličnost je zaista zapanjujuća, kako sa mnom, tako i sa svakim tinejdžerom podivljalih hormona, koji misli da sve najbolje zna, uprkos bolno očiglednom nedostatku iskustva i koji menja priču kako vetar duva, da bi spasao gluteus od roditeljske kazne. Kao kad je mislio da može sve da nas istripuje da su rudnici litijuma eco friendly i pravi potez za prosperitet Srbije, pa se pravio da ne vidi proteste, pa kada je video da ljudi neće da prestanu, sazvao konferenciju za medije i pravio se frapiran podacima o devastirajućem uticaju rudnika na životnu sredinu.
Stavrno teške misli od ranog jutra, ali su verovatno i neminovne. Pa, mora ova dugogodišnja frustracija da se ispolji na neki način. Ili ovo, ili da se pretvorim jednog dana u bubašvabu. Sva sreća, budi se moja trogodišnja devojčica i spašava me uzaludnog besa nad sudbinom (ne verujem u sudbinu, ali pod njom podrazumevam splet čitavog niza okolnosti, koje su nas odvele u ovu čarobnu situaciju) ljudi u našoj zlosrećnoj, prelepoj Srbiji. Ali zato, kod mene na mikro nivou, ljubavi koliko hoćeš – dve ćerke i, povremeno, muž, a i dve kerice. Počinje dan!
Sreda, 15. decembar 2021. godine
Od kada je počela ova prokleta pandemija, kao da sam postala dodatno svesna koliko sam srećna što još uvek imam baku u svom životu. Moja baja je jedna lucidna, vedra i duhovita osmesetčevorogodišnjakinja. Družimo se dva-tri puta nedeljno Ana, Sonja, ona i ja. Tako je i danas. Zna se čime nas dočekuje, ali opet je svaki put senzacija – umesto hleba i soli, s vrata se jedu Smarties bombonice! Njeni razgovori sa praunukama su ludilo, jer je ona nagluva, i pored slušnog aparata, a Sonja još uvek ne priča baš mnogo. Ana im vadi prosek. Ali, nekako se na kraju uvek sporazumeju, možda zato što im ja izigravam često prevodioca. Baja se pre 60-ak godina preselila iz Čente u Pančevo, sa mojom mamom dok je bila beba, i tadašnjim mužem, maminim ocem. Od nje sam nasledila ljubav prema kulinarstvu i genetski materijal, koji je bio u hibernaciji dok se Ana nije rodila. Zahvaljujući njoj i mami, kristalno mi je jasno za šta su sve žene sposobne, bez obzira na to čemu te uči ovo naše zatucano društvo, na čelu koga je vladajuća partija, koja u 21.veku oslobađa silovatelje uprkos audio priznanju, u kome nije dovoljno da se raskrinka podvođenje maloletnica od političara, gmaza Palme (izvinjavam se gmazovima), da bi se ti političari uhapsili i lišili vlasti, koja podstiče natalitet tako što stavlja trudnice i nove mame u očajan položaj, naknadama ispod svakog nivoa i zakonskog minimalca. Raspisuje i poternice za novinarkama, koje izveštavaju sa ekoloških protesta. Škk???
Kao i svaki put, ne idemo kući, dok baja ne izređa moje omiljene poštapalice, koje slušam celog života, a još uvek većini ne znam poreklo: „Bože dragi i Božiću, kad će Uskrs doći”, „Pali, pali, moj pištolju mali” (baja uporno negira bilo kakvu perverznu konotaciju), „Sve u redu k’o u Beču, a u Beču revolucija”. Trio fantastiko. Poseta njoj mi prekrati vreme i vrhunac je dana.
Četvrtak, 16. decembar 2021. godine
Ovaj dan mi je prošao u potpuno nezanimljivo, barem što se spoljnog sveta tiče. Od jutra do mraka ispunjen brigom i igrom oko devojčica.
Petak, 17. decembar 2021. godine
Došao je i taj dugo očekivani petak! Sa nestrpljenjem smo ga Ana i ja iščekivale cele nedelje, jer konačno idemo kod Nade i Branislave. Ana i Nada su najbolje drugarice iz vrtića. Skontale su se u jaslicama i međusobno se obožavaju. Kada se Nada prebacila u drugi vrtić, bila sam rešena da nekako nastave da se druže. Preko vrtićke vajber grupe (najgore pošasti na svetu, potvrdiće svaki roditelj i vaspitač), saznala sam ime Nadine mame i našla je na fejsu, da vidim da li je normalna, da li imamo zajedničke prijatelje i tako to, što već interesuje sajber progonitelje. Bila sam spremna da se žrtvujem i blejim i sa najgorim retardima (mada sam potajno računala na to da neko ko je rodio divnu Nadu ne može da bude loš), da bi Ana i Nada mogle da nastave da se druže. Ko bi i mogao da me krivi – svako ko vidi njih dve zajedno, uradio bi isto. Ta iskrena dečija ljubav mora svakog da razgali. Ali, na moje oduševljenje, ispostavilo se da je Branislava jedna velika carica, sa kojom sam se bez po’ muke skontala. Obe smo išle u gimnaziju, obe studirale nesrećnu ekonomiju. Ona se i družila sa mojim bratom, a u njegov sud o ljudima ne sumnjam.
Nismo se videle dugo, pa je susret bio senzacija. Devojke su bile u elementu, igrale su se, pevale, skakale, otimale o igračke, i tako u krug. Branislava i ja smo kafenisale i razmenjivale taktike za vaspitavanje, koje naravno ne pale. Jedva čekamo opet <3
Subota, 18. decembar 2021. godine
Šta reći za dan pred Svetog Nikolu? Pravim kolače, i spremam moju trenerku za prežderavanje, po ugledu na Džoija Tribijanija iz Prijatelja. Svako ko me zna, reći će da sam nepokolebljivi ateista i biće u pravu. Moralo bi nešto opasno dobro da se desi, pa da ja promenim mišljenje na temu više sile ukoričene u Bibliju, ili bilo koji drugi verski spis. Ali, volim određene aspekte tradicije i rado ih poštujem. Jedna od njih je Sveti Nikola. To je, zapravo slava bajinog oca, Mite Štetina, ponosnog Titovog komuniste, jataka partizana, predsednika mesne zajednice Čenta. Kao i svaki komunista, deda Mita nije prihvatao religiju. Međutim, kako je bio velika faca i gospodin, svakog 19. decembra, pronalazio bi izgovor da ceo dan bude van kuće, i na taj način prećutno podržavao svoje žene (njegovu mamu, majkicu – svoju ženu, a moju prabaku, baju i njenu sestru) da obeleže slavu inkognito, za svoju dušu. Danas, slavu slavi moja baja, kad nje ne bude, preuzeće moja mama, a ja posle nje. Nadam se da će i moje devojčice nastaviti ovu tradiciju i u krugu porodice, obeležavati ovaj dan, u čast svih žena, zahvaljujući čijoj ljubavi i one danas postoje.
Autorka je: „Pero je moćnije od mača, ako je mač jako tup, a pero jako oštro”.
