Nedelja, 15. decembar 2024. godine – Uputstvo za upotrebu
Nedelja. Dan za odmor. Ne! Nedelja je dan kada spremam kuću. Još ništa od revolucionarnog raspoloženja. Nedelja je miran dan.
Treba da pišem dnevnik, a nikada to nisam radila, ni kao devojčica. Pišem dnevnik, ali nema revolucionarnog duha. Doduše, probudim se sa revolucionarnom idejom da ću spremiti i orman, i špajz, i kuhinju, i kupatilo, ali oko 14h revolucionarni duh mi je u blagom opadanju jer sam zaglavljena u ormanu, ništa od stvari ne bacam jer su mi previše drage. Revolucija u stanu svodi se na pomahnitalo prevrtanje papira kako bih našla uputstvo za upotrebu usisavača. Pokvario se. Moj divni, lepi usisivač sa lampicama koje osvetljavaju put. I opet ne put ka revoluciji, samo obično đubre na podu, mrve, pseće dlake, poneki susam otpao sa kifle, kim nije, jer ga porodično preziremo. Ranije bih satima nedeljom pričala sa bakom, sad je nema, pa sama sa sobom bogoradim jer I DALJE NEMA UPUTSTVA. Revolucionarni duh pred kraj dana potpuno je opao, rušilački nagon usmeren je jedino mojoj antistrukturi u ličnoj papiroligiji koju čine uputstva, garancije stare sedamnaest godina, računi iz 2013. Iju! Odakle polemike i članci ovde?
Mrak je pao, deca legla, njima čitamo Harija, ja sam još dva i po reda sebi pročitala Karakaša i zaspala.
Ponedeljak, 16. decembar 2024. godine – Banatski špijun
Revolucionarni duh na nuli. Jedino želim da popijem kafu. Krećem u školu treba đaci da rade kontrolne. Pomeranja nema. Ali…… oni žele da iskažu svoj bunt i svoj revolucionarni duh, da pokažu stav. Sećam se svog uzbuđenja sa osamnaest godina kada mi odrasli dopuste da kažem šta mislim. Toliko pametna, kao oni sada, nisam bila. Jasni su, tačni, iskreni i neiskvareni. Smeju mi se kada im na probama Dramskog kluba na sve njihove ideje govorim: „može, ma može”. I naravno da može jer nijedan predlog nije glup. Duhoviti su, a to je najvažnije.
I izrazili su stav, a ja sam samo tu da ih čuvam.
Najednom, pojavljuje se:
SKANDALOZNO: PROFESORI ORGANIZOVALI DECU DA MISLE, ŠOK. (foto, video) Ali nema autora. Pitam se, da li je to ono što govori Rolan Bart u svom eseju „Smrt autora”, zalaganje za odsustvo autora na svim poljima, odgovornost za pripovedanje nikada ne uzima jedna osoba, depersonalizovani pripovedač. Ali nije, izgleda da ipak nije po Bartu.
Ima nekog prateksta u ovome, idemo dalje u analizu. Kafkijanska atmosfera jeste, u nekom smo procesu, ali kakvom, ko vodi proces?
A đaci i dalje izražavaju svoj stav. Toliko pitanja za analizu, interpretacija je mnogo. Ali, ipak vraćamo se na Duška Kovačevića. Odabrane drame. Ima svega, ima i svih likova, ima i Radovana, i Ilija, i Danica, i Teja, i Labana. Volela bih samo da pobrojavanjem svih ovih ljudi nisam nekome napravila problem. Loše bih se osetila kada bih čula da je izašao novi članak: ŠOKANTNO, MEĐU GRAĐANIMA KOJI MIRNO PROTESTUJU IZVESNI RADOVAN TREĆI PRETI UBISTVOM VILOTIĆU.
Da ne napravim čoveku problem.
Utorak, 17. decembar 2024. godine – Prvi pismeni zadatak
Kad pišemo pismeni najvažnije je da je dobro stilski uobličeno, pravopisno tačno, misao dobro vođena, tema jasno argumentovana. Danas je osvanuo novi nepotpisani pismeni. Nit strukture, nit dobro argumentovane teme, nit gramatički ispravno, o stilu ne mogu ni da pričam, sve treba preoblikovati. Nema promišljanja o društvenim pitanjima, moralno osakaćeno. Ali nepotpisan, opet odsustvo autora. Ne, nemoguće da je ovo naš učenik, oni pišu mnogo bolje, dok čitam neke radove umem i da se zaplačem. Šta je pisac ovde hteo reći? Opet ulazim u analizu, ali bezuspešno. Sve vreme razmišljam o đacima koji su opisani u tim polupismenim tekstovima. Znam ih dobro i znam koliko su fini i pametni. Neko ih je nepromišljeno, u svom bezumlju stavio na mesta koja im ne pripadaju. Opet razmišljam o Dramskom klubu. Imamo tri pravila: 1. dobronamernost; 2. ne osuđujemo; 3. ocene i učenje važniji su od predstave.
Više ne moram ni da im ponavljam, sve znaju sami i kad se desi da neko iskoči iz ovih pravila, sami se podsete.
Sreda, 18. decembar 2024. godine – QUOD NON EST IN ACTIS NON EST IN MUNDO
Dolazim do škole da bih uzela neke zaboravljene kontrolne I-4, pa brzo da ih pregledam i vraćam se u školu. Parkiram se iza jer mi je pas u autu. Koleginica Tanja izlazi sa hrpom papira u ruci i daje mi ih, stavljam ih na prednje sedište. Tanja odlazi do Maksija, a kolega dolazi da se javi. Posle se on vraća u školu, a Tanja ulazi sa mnom u kola da je odvezem kući. Primećujemo dva čoveka obučena u sivo, to se sad nosi. I oni vide nas i mi njih. Ali sada je jasno da smo osumnjičeni i jasno nam je da će verovatno izaći novi članak.
Šta ako mi oduzmu papire sa prednjeg sedišta, šta ako mi ne vrate do večeras, I-4 neće imati zaključene ocene. Šta ako na svoj način protumače sve što tu piše, a piše svašta. Piše i gde je Isus razapet, i puno informacija ima prikupljenih o Aristotelu i Homeru, i da je Odisej bio najmudriji od svih Grka, da ne govorim o ustrojstvu bogova. Najviše me brine što su puno pisali o Antigoninom protivljenju tebanskoj vlasti.
Onda, sa kakvim kesama se to Tanja vratila. Ja imam te informacije, kupila je hleb ‘Sava’ i malo smo se i sporečkale oko stepena gnjecavosti tog istog hleba. Sumnja potom pada na kolegu koji je prišao da se javi. Šta li je hteo?
Četvrtak, 19. decembar 2024. godine – Sveti Nikola
Nema članka, više nisam državni neprijatelj i osobito me to raduje. Izgleda da i urednik portala koji objavljuje tekstove o nama slavi slavu pa je danas mirno.
I dalje podržavam sve koji izražavaju svoje mišljenje. Nedavno smo radili prosvetiteljstvo i prvo što smo uradili citirali smo Voltera: „Ne slažem se sa rečima koje si izgovorio, ali ću uvek braniti tvoje pravo da ih izgovaraš”.
Malo ih je u školi, kao i svake godine za slavu.
Uveče idemo kod moje tetke. Svi smo uzbuđeni, ceo dan čekamo da odemo. Upoređujem slike od prethodnih godina, pronalazim svoju od 19. 12. 2002. Setno gledam i svoj imidž i frizuru i stav malog buntovnika koji misli da ceo svet može da promeni. Sada sedim i jedem, onda mi padne pritisak i opet ništa od revolucionarnih ideja. Sada su tu moje male sestre tinejdžerke, sad one znaju da mogu da menjaju svet. I ja ih podržavam.
Petak, 20. decembar 2024. godine – Virman
Nema nastave, otići ćemo do raskrsnice, vratićemo se u školu, a ja ću imati sa đacima probu novogodišnje predstave.
Svi su već otišli, mi ostajemo da probamo. I opet mi je jasno koliko to sumnjivo deluje. Okupljamo se u malim grupama i razmenjujemo informacije o Deda Mrazu. Ove godine ćemo odigrati predstavu u školi „Mara Mandić”. Svi su presrećni jer svake godine žele da odigraju humanitarnu predstavu, ali ne možemo da realizujemo zbog raznoraznih birokratskih, meni potpuno nejasnih, poteškoća. Kako da se izvršavaju uplate, kako da se to proknjiži, pominju se i neke nerazumljive reči ekonomske provenijencije, a ja klimam glavom i pravim se da baš dobro vladam izrazima kao što su ‘likvidnost’, ‘euribor’ ili čak ‘bankovni račun’.
Bogu hvala pa umem da namestim baš dobar izraz lica, niko posumnjao ne bi da sam potpuna neznalica. Nevolja je kad ja takve reči treba da prenesem đacima, ali ove godine to ne moram da radim jer smo našli način da idemo u školu „Mara Mandić”.
Subota, 21. decembar 2024. godine – Subotom samo lagane teme
Treba da završim pisanje dnevnika.
A treba i spremiti kuću. Usisivač i dalje ne radi.
Kumići su nam tu, deca se igraju, a ja pišem.
Koncentraciju mi prekida dečje izletanje iz sobe, poneka lomljava, pas koji žvaće gumenu svinju koja svakim žvakom grokne.
Tabloidi ne rade subotom i to je dobro. Pa imaju i oni dušu.
Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti
