Nedelja, 13. oktobar 2019. godine
Pravi sam majstor da sebi upropastim dan. Umesto da kao sav normalan svet nedeljom konzumiram neki lak sadržaj i lenčarim, pustio sam ujutru na Youtube-u Kesićevu emisiju „24 minuta”. Nisam stigao da je odgledam u petak pa reko’ hajde da na odloženo vidim šta sam propustio. Ispostavilo se da je to bila pogrešna odluka. Duboko me je potresao deo emisije koji prikazuje kako radnici fabrike Namenska u Lučanima aplaudiraju direktoru te fabrike dok porodica nastradalog momka, zbog čije je smrti pokrenuto suđenje, grca u bolu i očaju. Prvo sam bio tužan gledajući njihove suze, a zatim besan zbog neviđenog sipanja soli na ranu porodici i to od ljudi koje dobro poznaju. Reči oca nastradalog momka – „Sve čovek do čoveka, sve karakter do karaktera”, proganjale su me ceo dan. Pitao sam se da li smo zaista tako nisko pali da više obraza nemamo. Ti ljudi koji su aplaudirali svakako ga nemaju.
Ugasio sam kompjuter i praktično ostatak dana čekao vreme da odem da igram fudbal. Sport je za mene veliki ventil, ne preskačem nijedan termin za fucu i košarku. Plus druženje sa drugarima u tim prilikama… Beg od svakodnevice.
Ponedeljak, 14. oktobar 2019. godine
Idem na posao u Beograd i kao i obično sam sam u kolima. Gledam druge automobile oko sebe na putu, uglavnom PA tablice. Ali ono što je posebno uočljivo jeste da je u većini njih samo jedna osoba. Otprilike se može reći da od deset automobila u osam je samo vozač, dok su u svega dva vozila nalazi više putnika. Razmišljam koliko je to besmisleno, zbog neisplativosti, gužve, ekologije… Ali potpuno je jasno zbog čega je tako. Naša gradska vlast nesposobna je da već dugi niz godina reši pitanje prevoza, prvenstveno mislim na voz PA-BG.
Verujem da bi mnogi od nas iz automobila prešli u vozove. Brzo se stigne, a izbegneš nerviranje zbog zastoja na putu. Čitao bih knjigu, dremao, gledao nešto na telefonu. Imao bih ispunjenih dvadesetak minuta na početku dana. Ali kod nas ništa nije normalno, pa tako ni to da se koristi napravljena pruga. O nesposobnosti da se ATP dovede u red neću trošiti reči. Ljudi se u autobuse guraju kao sardine. Zbog toga oni koji imaju mogućnost idu kolima, sami. A možda ne bi da su okolnosti normalne.
Ostatak dana uobičajan, kuća-pos’o. Taksisti su nas naterali da zatvorimo prozore u firmi jer su besomučno trubili sirenama tokom protesta. Ogroman broj mojih kolega je tog dana instalirao aplikaciju zbog koje su se ovi bunili.
Utorak, 15. oktobar 2019. godine
Namučio sam se da pronađem parking u Bg-u i kasnim na posao na planiranje kvartala. Sada već ozbilno razmišljam da kupim električni trotinet kako bih se brže kretao po Beogradu od momenta kada parkiram vozilo pa do kancelarije. Lepo ga izvučem iz gepeka i odvezem sebe par autobuskih stanica na dva točka (budući da moram tako da parkiram pošto smo u centru grada a tu parkinga nema, izuzev u garažama koje su preskupe za ceo dan). Sve manje mi se čini da je trotinet hipsterski simbol, već da je zaista rešenje za prevoz po gradu.
U drugom delu radnog dana učestovao sam sa kolegama na osmišljavanju marketing kampanje za jedan od naših sajtova koji se bavi onlajn prodajom guma. Volim takve sastanke jer na njima ide od maštanja do realnosti, a negde na sredini iznedre se sjajne ideje koje se kasnije sprovedu u delo. U Infostudu, firmi u kojoj radim, pravilo da nema glupih ideja stvarno nije floskula. Valjali smo se od smeha zbog nekih predloga. One najbolje naravno ne bi mogle da se prikazuju na televiziji, ili mnogo koštaju, a mi ipak nismo Holivud.
Veče sam proveo gledajući dokumenarac „The Inventor: Out For Blood In Silicon Valley”. Preporučujem ga.
Sreda, 16. oktobar 2019. godine
Posle još jednog radnog dana našao sam se sa drugarima na terminu za basket. I pre nego što smo uspeli da se smestimo u svlačionicu drugar nas u hodu pita „Jeste li gledali Kesića u subotu? Ono u Lučanima posebno…. E zato ja brate moj palim odavde.”
Trglo me je to što sam čuo od njega jer znam da se sprema da ode. U Nemačku. A nije prvi iz društva. Već je nekoliko njih otišlo, čak i oni koji su ovde živeli dobro. I otići će ih još. Pogađa me pomisao da ostajem sa sve manje prijatelja. Njihovi odlasci utiču i na moje samopouzdanje. „Da li sam ja lud kada ne idem kao i svi ostali? Zar sam nesposoban da nađem posao preko?” itd. Povremeno razmišljam na taj nači iako zapravo još uvek nisam ništa ni pokušao po tom pitanju. Ali logično je da se čovek zapita da li greši što ostaje dok drugi idu. Moji prijatelji, kao i većina iz ovog novog talasa iseljenika, odlaze zbog nepravde na svakom koraku, nemogućnosti da se stvari završavaju pošteno, potkupljivosti i urušenog sistema vrednosti. I u pravu su. Za razliku do ranije, sada se manje odlazi zbog ekonomskih prilika. Ljudi su navikli da žive skromno. I u siromaštvu se može biti dostojanstven. Ali se na nepravdu niko ne može navići.
Četvrtak, 17. oktobar 2019. godine
Sa porodicom sam predveče prošetao po gradu. Poveli smo i naša dva psa. Uvek me obuzme osećaj razočarenja kada vidim koliko nam je grad prljav i oronuo. Naše Pančevo je u suštini lepo, ali zapušteno. Kao da se niko ne brine o njemu, kao da nema domaćina. I vidim po društvenim mrežama da svi to primećuju i isto se pitaju – „zašto”? Ima naravno objašnjenja, ali da se ne raspisujem sad… Samo znam da me već nervira da dok šetam nekim evropskim gradovima maštam da će moj grad, i moja zemlja, jednoga dana biti tako uređeni.
Dan sam završio uz neki bezazleni film iz osamdesetih koji se emitovao na TV-u. Prijaju mi filmovi i muzika iz tog perioda. Razmišljam često da li je razlog za to to što su osamdesete bile period mog detinjstva, ili zato što to nije bilo vreme izobilja kao danas, već si bio željan filmova i muzike. Biće da je i jedno i drugo. Posle je usledilo vreme video rekordera, i sve drugo što nas je dovelo do toga da imamo pun kompjuter filmova i serija, pune police knjiga, a nismo sigurni da ćemo ih ikada sve pogledati i pročitati.
Petak, 18. oktobar 2019. godine
Uvek se radujem petku, kao i većina ljudi, pa sam obećao sebi da ću po dolasku sa posla obaviti sve što imam po kući i onda se zavaliti i čitati dok mi se ne prispava. Završio sam to veče čitanje knjige „Umetnost pobede”. Napisao ju je Fil Najt, osnivač kompanije „Nike”. Interesovalo me je kako je nastala ta sportska imperija. Iako se ne može reći da bolje štivo skoro nisam čitao, na zanimljiv način ipak je predstavljen put ovog čoveka, od jednog entuzijaste i zaljubljenika u patike, do kompanije koja danas vredi milijarde dolara.
Posebno mi je jedna stvar bila zanimljiva. Kompanija „Nike” konačno je prestigla svoje konkurente onoga momenta kada je odlučila da pravi patike sa vazdušnim đonom. Imala je sluha za naučnike zanesenjake koji su joj se obratili i predstavili taj patent. Rešili su da probaju sa njima i isplatilo im se. Stvar je u tome što su se ti naučnici sa istom idejom prvo obratili Adidasu, tada apsolutnom vladaru u svetu sportske opreme, ali su ih ovi odbili smatrajući da vazdušni đon nema budućnost. Kako su se samo prevarili.
Subota, 19. oktobar 2019. godine
Savršen dan. Sa porodicom sam obišao pre podne izložbu slika Ljube Popovića u Galeriji SANU u Beogradu. Ne mogu da kažem da dobro poznajem slikarstvo, niti da je njegov nadrealizam moj prvi izbor, ali bez sumnje bio je veliki umetnik i neobična ličnost. U galeriji se prikazuje i film o njemu. Gledao sam ga jedno desetak minuta i non-stop se pitao kakva je osećanja on nosio u sebi kada je stvarao tako neobična dela.
Nakon galerije, dok je još sijalo miholjsko sunce, otisnuli smo se našom barkom na Dunav. To mi je definitivno najveća radost. Kupio sam čamac i pre nego što sam rešio neka važnija životna pitanja koja se rešavaju novcem. Kažu ljudi da boravak na vodi odmara i dušu i mozak. U pravu su. Nigde ne osećam takav mir i spokoj nego na vodi, okružen šumom. Pančevo je imalo sreće da leži na dve reke, Tamišu i Dunavu.
Predveče sam sa drugarima opet igrao basket. Ovoga puta nismo pričali ni o Kesiću, ni o odlasku iz Srbije… Držali smo se loptanja.
Autor je Pančevac koji vodi sektor za komunikacije u kompaniji Infostud. U slobodno vreme izbor su mu reke, svirke, sport…
