Nedelja, 29. oktobar 2017. godine
Kao i svake godine i ove godine sam zaboravio da je ovo ona nedelja kada je pomeranje vremena i treba mi par minuta da se saberem i malo modifikujem jutarnji raspored. Od malena sam ranoranilac te mi nakon jednočasovne đšetnje sa mojim „azilantom” Čakijem (n.n. rase) ostaje još dosta vremena da pozavršavam nedovršene stvari od juče dok se moji ukućani ne probude. Uz miris sveže kafe (Cafe&Factory) koja je preplavila ceo stan budim i ostatak moje bande. Puštamo snimke sinoćnog koncerta Nika Kejva,a moj stariji sin Vanja, koji je bio jedini predstavnik familije na koncertu, prenosi nam utiske. Ja sam ga gledao poslednji put u Budimpešti, i pamtim taj koncert kao jedan od nezaboravnih. Kasnije odlazim na pijacu i srećem Nestora koji me obaveštava da je njegov zet, a moj stari drugar Dule Knežević, svojevremeno jedan od najboljih gitarista Pančeva koji živi u Izraelu, ponosni otac devetoro dece. DEVETORO! Ova informacija mi ulepšava dan. Zamišljam tu porodičnu gužvu i setim se da smo svojevremeno čitajući tada omiljenog nam Selindžera uživali u njegovim iščašenim atmosferama velikih porodica. Možda je Duletu atmosferu još tada zapratio…
Popodne nam na ručak u goste dolazi jedna draga nemačko-danska kombinacija kumova sa dve male šmizle. Biće u Pančevu cele nedelje i radujemo se svakom minutu druženja. Uz dobru klopu, dečju graju, iskreni razgovor i smeh prolazi nam ostatak dana, a da nismo primetili da je nekakvo nevreme protutnjalo gradom. To saznajemo tek sutradan.
Ponedeljak, 30. oktobar 2017. godine
Otkako sam skoro svojevoljno napustio državni posao, ponedeljak mi nema isto značenje. Sad ga nekako doživljavam svečanije, kao neki početak, jer sam i ja ponovo na nekom početku. Tako i ove nedelje pravim popis prioriteta i koraka koji slede i zaključujem da su mi gosti ipak prioritet i svu energiju ove nedelje usmeriću ka njima. Jedino što još moram da završim je i veliko spremanje kuće koje sam započeo istovremeno kada sam i odlučio da napravim veliko spremanje u životu. Pošto sam rešio da iz života izbacim lošu energiju, strategije, lične interese iznad opštih, partokratiju i sve ono negativno koje prati naš javni sektor već ooodavnooo, tako sam za danas rešio da iz podruma, tavana i svih skrovišta u kući izbacim sve nepotrebne stvari. Čudo je šta čovek sve može da proceni vrednim čuvanja. Pošto je kuća u kojoj živim u vlasništvu naše porodice preko 120 godina svašta se pronađe. Uz kratku dilemu da li da ih potencijalno sačuvam za buvljak, ipak sve izbacujem iz kuće. Možda sam obradovao nekog istraživača kontejnera.
Popodne nastavljamo juče započeto druženje sa Milanom i Rikke. Iako se dotičemo i politike, brzo se vraćamo onome što nas veseli – muzici, anegdotama, sećanjima na lude vožnje u Evropa parku, sreći što upoznajemo dva nova mala bića.
Utorak, 31. oktobar 2017. godine
Jedan ritual praktikujem još od prvih samostalnih putovanja. Nakon što dođem u neki novi grad obavezno prvo jutro ustanem pre svih,izađem napolje i posmatram grad kako se budi. To su nezaboravne scene, Amsterdam i bicikli. Italijanski trgovi koji se pretvaraju u pijace, Barselona bez ljudi… Po navici to radim gotovo svakog dana u ranim satima i u Pančevu. Tada se nažalost jasnije vide i nedostaci, pa danas uočavam novu škrabotinu na Domu zdravlja. Jedno su kreativni grafiti koji ulepšavaju prostore i grad a drugo su ove škrabotine po fasadama. Pošto sam radeći u Turističkoj organizaciji ispitivao razne posetioce o tome šta im najviše smeta u našem gradu, gotovo jedini odgovor je bio, škrabotine po fasadama u samom centru grada. I od tada imam posebno negativan odnos prema njima. Svojevremeno sam na sastanku Odbora za vanredne situacije grada pitao predstavnike MUP-a da li oni mogu nešto da urade da se to ruženje grada prekine, jer po rukopisu i stilu se uočavalo da je to delo par pojedinaca. Rečeno je da oni uglavnom znaju ko su počinioci ali da je zakonska regulativa takva da moraju počinioca da uhvate na delu tj. nedovoljan je video zapis sa sigurnosnih kamera. Pitam se zašto na ulice nikada nismo vratili pozorničku službu, koja je nekada uspešno radila. Komunalna policija očigledno nije neko rešenje, a mi ostajemo nemi posmatrači novih ruženja.
Danas nam je bio dimničari sad je sve spremno za grejnu sezonu. Iako se grejemo uglavnom na struju, miris drva je nezamenljiv. Ostatak dana provodim za kompom u pripremi temelja za moj novi biznis početak. Izdvajam kontakte, kontaktiram saradnike, istražujem, učim… Prija mi.
Sreda, 1. novembar 2017. godine
Danas sam jutro opet proveo sa gostima, u šetnji i u uživanju u ovakvo lepom vremenu. Kasnije smo otišli na izložbu naše drage Nataše Šarić koja je u okviru Nedelje mode napravljena u njenom novom ateljeu. Atelje je bombona, na super lokaciji, ugao Knez Mihajlove i Vuka Karadžića, funkcionalan i prostran. Za ovu izložbu su ga Nataša i njen Rade tako dobro spremili da smo se podjednako oduševljavali i ambijentom i Natašinom postavkom. Još je sve i lepo upotpunjeno super muzikom koju je napravio naš mlađi sin Mateja, tako da smo na sve bili ekstra ponosni. Natašu pratimo od njenih početaka i van svih zakona fizike ona multiplicira energiju iz godine u godinu. Bila je lepa gužva i puno lepog sveta, sve u svemu jako uspešno Natašino veče i svi se zadovoljni vraćamo u Pančevo.
Četvrtak, 2. novembar 2017. godine
Nalazim se sa Saletom Stanojlovićem na kafi. Sale zavređuje posebnu pažnju ove nedelje jer je nakon prijavljivanja za idejno rešenje za spomenik Zoranu Đinđiću, ušao u izbor šest radova koje je grad Beograd izdvojio i otkupio. Objašnjava mi kako je ovim spomenikom hteo da objedini jedan ideal demokratije, studentskih protesta na raskrsnici raznoraznih kulturnih uticaja. Oduševljen sam i po meni je čak bolja priča nego već izdvojena strela. Vredi videti… Sa Saletom sarađujem desetak godina, pravio nam je mnoga rešenja za promociju grada. Kad god smo se prijavljivali na neki konkurs sa njegovim jedinstvenim mapama i instalacijama dobijali smo nagrade. Ponekad pomislim da nema ni jednog vrednog događaja bez nekog Pančevca. Mnogo je talentovanih ljjudi u ovom gradu koji je, čini se, oduvek negde između i koji čeka nekog dobrog domaćina da zasija onako kako treba. Čekajući domaćina…
Popodne provedem ceo sat u beogradskoj gužvi vozeći starijeg Vanju na bus za Vranje gde odlazi radi proba s bendom sa kojim svira već tri godine. Tokom razgovora zadovoljno pomislim kako su i on i mlađi Mateja jedni od najboljih osoba koje znam. A znam ih…
Petak, 3. novembar 2017. godine
Već dugo se dogovaram sa Culetom iz Regionalnog centra za talente da se vidimo i danas se viđamo na brzinu. Cule je moj prijatelj i saradnik sa kojim sam se uvek dogovarao oko posla u proseku za manje od minuta. Sve smo se razumeli jer smo imali istu želju da pomognemo tamo gde možemo, a da ne odmažemo gde ne možemo, i iskreno smo se radovali svačijem zasluženom uspehu. Centar je sa Culetom, uz Arhiv, najkvalitetniji brend Pančeva, i zavređuju veću podršku.
Popodnevna oproštajna večera sa dragim gostima uz Stašu, Miću i Nenu u Borneu je prošla baš, baš kako treba.
Subota, 4. novembar 2017. godine
Čaki i ja dan dočekujemo na Tamišu u magli i nestvarnoj tišini. Uživamo, ali ne mogu da se uvek kad je ovakvo vreme, ne setim moje divne prerano otišle drugarice Božice koja je jedne jeseni kao učiteljica zadala učenicima pismeni rad na temu jesen. Uz informaciju da ko završi zadatak može da ide kući jedan mali Rom brzinski je napisao pesmu i trk iz razreda. Pesma je glasila „ Gusti oktobar, kiša lije, mama obuci mi đemper, hladno mi je”. Dobio je pet minus i mesto u jednoj anegdoti. Ovog gustog novembarskog dana ispraćamo drage goste i, izgleda, zatvaramo ovogodišnju sezonu dolazaka naših mnogobrojnih prijatelja i rođaka koji žive negde preko.
Bar do Božića…
Autor pomaže gde može, ne odmaže kad ne može i raduje se iskreno svakom zasluženom uspehu
