Nedelja, 30. jun 2019. godine
Dobro jutro iz Montenegra uz izlazeće sunce sa plavog horizonta. Budim se, otvaram oči, i kažem: „Anđela, na moru si!” Neverovatno kako jedna rečenica može da pokrene čoveka u sekundi.
Za doručak sira i paradajza, za ručak sladoled, za večeru šta ostane od doručka, i puno vode – jer kad si na moru, hrana je poslednja stvar o kojoj razmišljaš.
Spavanje na plaži je neprocenjiva stvar. Ima nešto u tom mokrom peškiru i pesku, gde ono postaje udobnije od bilo kod kreveta. Danas sam slučajno zaspala, i spavala četiri sata.
Preplivala šesto metara, popila četiri litre vode, dve kafe, završila „Prohujalo s vihorom” peti put, i kupila smokve.
Ponedeljak, 1. jul 2019. godine
Ustajanje, trčanje, kafa, doručak. Baš tim redom.
Odlazim do jednog plažnog bara, zvoni telefon – poslovni predlog. Kako je lepo kada te neko pozove onda kad se najmanje nadaš.
Danas je bilo malo više ljudi na plaži nego inače. Dečiji glasovi orili su se od početka do kraja šetališta. Galebovi i vrapci su samo nadgledali situaciju, i pokušavali da pokupe ono malo ostataka od krofni i kukuruza koje su deca ostavila pored suncobrana.
Kad sam bila mlađa, bilo mi je čudno da čujem ruski ovde, sad se iznenadim kada čujem srpski.
Utorak, 2. jul 2019. godine
Rešeno je.
Pošto sam bila u nedoumici da li da idem na parasejling ili paraglajding, odlučila sam. Kad ne znaš šta hoćeš, ti onda baci novčić i, dok bude bio u vazduhu, videćeš šta priželjkuješ. Paraglajding it is.
Danas sam se srela sa jednom osobom iz Pančeva sa kojom nikada nisam bila nešto preterano bliska, ali smo odmah našle teme za razgovor. Valjda je to zbog slane vode?
Osećaj mira i spokoja ne prestaje da me ispunjava. Dole pesak, gore plavo nebo, a između se lomi more. Ništa više nije potrebno.
Čitam Bodlera.
Ako je verovati pedometru iz Google Play-a, prešla sam 10,6 km.
Sreda, 3. jul 2019. godine
Jutro sviće, tišina, samo se talasi čuju.
Misli su pauzirane od prvog dana. Uživaj u trenutku, jer on je jedini kojeg imaš. Oseti svaki dašak vetra na obrazu, upij sunce kožom, i obrati pažnju na svaki paperjasti oblak iznad sebe. Veruj i budi zahvalan.
Danas je na plažu pristigao jedan prosedi deka sa šestoro unučadi. Petoro skaču i trče toliko da oko ne može da ih uhvati, a ono jedno vrišti ceo dan jer ne sme da uđe u vodu. Taj deka je uspeo sve da ih animira, i tog što se plaši, nauči da pliva. Podsetio me je na mog dedu koji je imao čelične živce i strpljenje za svaku pohvalu. Jedino što nije uspeo da me nauči jeste da igram šah.
Četvrtak, 4. jul 2019. godine
Na moje neverovatno iznenađenje, pocrnela sam. Samo mi je nos malo pogoreo.
Volim da plivam. Volim kad se vidi dno i volim da posmatram kako voda ispod mene menja boju. Danas dok sam posmatrala vodu kod bova, videla sam na dnu ražu. Ili bar mislim da je bila raža. Kada sam izašla iz vode, jedan čovek je izronio morskog ježa. Baš mi ga je bilo žao. Nadam se da će ljudi jednom shvatiti da nije u redu dirati stanovnike mora zarad dokazivanja pred decom.
Veče je mirno, čuje se pesma zrikavaca, i zujanje jednog komarca koji, po svemu sudeći, noćas neće ostati gladan.
Petak, 5. jul 2019. godine
Skokić sa 1800 m, vetar između prstiju, i ono malo kose koja viri iz kacige. Neverovatan osećaj. Adrenalin buja. Možda će zvučati kao kliše, ali sa te visine ne samo što je sve fizički malo, već svaki izazov i svaka briga deluju sićušno do te mere da postaju smešni.
Kažem skokić jer mi je sledeća destinacija Lisičji jarak i skok sa 4000 m.
God bless neurotransmitere. Nema ničeg lepšeg nego kade endorfin i seratonin učine svoje.
Subota, 6. jul 2019. godine
Karen Bliksen je u svojoj knjizi ”Seven Gothic Tales” napisala jednu divnu rečenicu: The cure for anything is salt water – tears, sweat, or the sea / Lek za sve je slana voda – suze, znoj ili more. Zaista se slažem s tim.
Još jedno svitanje na terasi sa pogledom na plažu. Još jedan trenutak apsolutnog mira, vetar još uvek spava, a površina mora postaje sve sjajnija.
Volim jutra. Za mene, ona su nove prilike. Videti nepogledano, reći nedorečeno, i završiti nedovršeno.
Od plaže me deli tačno 91 stepenik.
Videla sam jednog čiku koji likom podseća na Tita. Pomogao mi je da ubodem suncobran u pesak. Fin neki čovek.
Odlazak kući se polako bliži, ali ne dopuštam da to utiče na mene. Želim da sačuvam svaku emociju probuđenu pogledom na pučinu, i da je izvadim iz rukava svaki put kad pomislim na nešto ne tako lepo.
Diši, promatraj, voli, uživaj, prepusti se. Niko to neće raditi umesto tebe. Jer ono jedino što nam na kraju ostane jesmo mi sami.
Autorka je diplomirani dizajner enterijera, voli kuvano i nekuvano povrće, pije litar čaja dnevno, i sreću pronalazi gledajući pozorišne predstave
