Nedelja, 13. jun 2021. godine
Tek otvaram oči, a već bolno sam svesna da je vikendu kraj i da kreće nova radna nedelja. Znam i da će ona brzo proći, zbog čega se osećam kao da sam u mašini iz koje više ne mogu da izađem. Imam 26 godina i budući da se vreme odrastanja pomerilo ka tridesetima, u odnosu na vreme u kojem su bili mladi moji roditelji, tek sada se susrećem sa situacijom da moji prijatelji i ja pronalazimo prve poslove. Nedavno me je prijatelj pitao kako se osećam u vezi saznanja da sada kada smo počeli da radimo nećemo prestati da radimo, praktično do penzije, ako ne i duže. I zaključili smo da je osećaj vrlo čudan. Treba vremena priviknuti se na to da sada i ako dođu dani kada nam se ne radi, kao što je to bilo u studentskim danima, više ne možemo samo da odustanemo za taj dan i provedemo ga sklupčani na kauču gledajući cele sezone serija.
Već neko vreme ne uspevam da se odmorim. Završim petkom sa poslom i onda slobodno vreme do ponedeljka provedem u tumaranju. Zato sam zahvalna što ovog nedeljnog jutra uspevam da spavam do podne. Jutro provodim u jednostavnosti pravljenja doručka sa dragim ljudima, ispijanju kafe u miru i gledanju epizode Solar Opposites-a.
Napolju je već par dana jak vetar, prijatno je, ali primitivni delić mene oseti mini epizodu PTSD-ja svaki put kada je vetar tako jak. Transportuje me u jedan letnji dan kada me je usred mira rešavanja ukrštenih reči na bazenu udario vetrom nošeni leteći suncobran. Fizički ožiljak je izbledeo, ali psihički opstaje i nakon svih tih godina.
Dok ovo pišem, iz dnevne sobe dopire glas komentatora tenisa. Nisam neki ljubitelj i poznavalac sporta generalno, pa tako ni tenisa, ali mi je drago što takvi događaji mogu da se održavaju. Pretpostavljam da mnogim ljudima to znači, kao izvor zabave, ali i u smislu da u ovom vremenu daje osećaj da se život normalno odvija, kao da ćemo pre ili kasnije biti dobro i slobodniji nego što smo trenutno.
Ponedeljak, 14. jun 2021. godine
I danas, kao i obično, u 4 sam iz moje drage kancelarije ušla direktno u kuhinju. Nedostatak kretanja koje bi postojalo da moram fizički da se vratim kući s posla se oseća. Zato gledam da se aktiviram čim završim. Sestra i ja krećemo da bućkamo neko eksperimentalno jelo koje se sastoji od mesa od juče, grilovanog povrća i nekakvog poslednjeg krika Lidl kuhinje u obliku dehidrirane kesice sa hranom. Zvuči opskurno, ali zapravo je sasvim pristojno.
Za ručkom smo popili po koju čašicu, da obeležimo godišnjicu smrti mog deke. Nisam mogla da odem na groblje, ali ritual te vrste mi nije ni potreban da bih osećala povezanost sa njim. Osetim je svaki put kada se prisetim svega onoga što ga je činilo sjajnim čovekom. Nije bilo tog nastupa hora u „Vasinoj” ili kakve druge priredbe koju bi on propustio. Svakog drugog dana je, dok su roditelji radili, dolazio na poniki da nas pokupi iz zabavišta. Vidim ga u karakternim crtama svoje majke i tetki.
U pokušaju da se pokrenem i poradim na kondiciji, nabavila sam vijaču. Jako mi je teško da krenem da vežbam sama, zbog čega je ideja da sestra i ja preskačemo zajedno. Uspevamo da se uskladimo mnogo ređe nego što bih želela, ali kada se nađemo odradimo sat vremena preskakanja u intervalima od tridesetak sekundi, prožetih intervalima od po nekoliko minuta vođenja diskusije o ličnim dramama koje su u tom trenutku aktuelne. Prvi put kad smo se našle, potcenila sam to koliko malo kondicije imam. Svakih 15 sekundi sam morala da posedim na klupici kako se ne bih onesvestila od zabrinjavajućeg lupanja srca.
Utorak, 15. jun 2021. godine
Budi me alarm u 7 i 35. Što je sramotno izneti u javnost s obzirom na to da mi radno vreme počinje od 8. Već sedam meseci radim u institutu koji se bavi izdavanjem naučnih časopisa. Jednako toliko imam problem sa spavanjem. Kao da mi je san postao pet puta lakši. Budim se u bunilu na najmanji šum, spremna za borbu. Navijem pet alarma, čisto za svaki slučaj, ali se svakog jutra, bez izuzetka, probudim par minuta pre nego što će se alarm upaliti.
Kada pomislim da od kada sam krenula da radim, nisam nogom kročila u kancelariju, osim oko sređivanja nekih papira, shvatam koliko je to neobično. Moja takozvana kancelarija je trenutno spavaća soba mojih roditelja. To znači da svakog jutra skuvam kafu ocu penzioneru i sebi, probudim ga i praktično isteram iz sopstvene sobe i krenem da radim.
Zbog prirode posla svakoga dana komuniciram preko skajpa sa raznim ljudima, uglavnom preko poruka. Mnoge od njih, neke koji su mi bili mentori po par meseci, videla sam preko video poziva svega dvaput. Ono što sam iz cele situacija izvukla je to koliko je ljudski mozak prilagodljiv. I kada nedostaju neke informacije, on će se svojski potruditi da ono malo siće što ima pretoči u celinu. Pa tako prepoznajem ljude koji se češće javljaju po smislu za humor koji nam je blizak, znam ko je fin i spreman da pomogne.
Ono što se izvesno pomalja u budućnosti je povratak u kancelarije. Ne mogu ni da zamislim kako će to izgledati, konačno izaći malo iz brižljivo građene rutine i povezati skajp imena sa stvarnim ljudima. Ali sve više mi deluje kao da je to ono što mi je potrebno. Nekih dana se osećam kao Golum koji sedi pogrbljen u zamračenoj sobi i ronda kroz naučne podatke.
Sreda, 16. jun 2021. godine
Razmišljam o prilici koju sam dobila da vodim ovaj dnevnik. Shvatam da zapravo od kada sam završila srednju školu nisam pisala nešto što će drugi ljudi imati prilike da čitaju. S druge strane, ovo se čini kao sjajna prilika da se otvorim prema svetu i radim na sebi.
Nakon posla odlazim da prošetam psa kejom u nadi da ću uhvatiti malo dnevnog svetla i podstaći lučenje serotonina. Samo što nailazim na sunce koje nemilosrdno prži lice i čini još tužnijom činjenicu da imamo reku, ali da ne možemo u njoj da uživamo tokom leta. Ima nekad ponekog hrabrog kupača, najčešće starijih ljudi i dece, ali nisam sigurna da bih se neko vreme osećala čisto kada bih se kupala u Tamišu. Možda se jednog dana stvore uslovi.
Poslednjih nedelju dana je obeleženo invazijom komaraca. To je postala tema koja se ne može izbeći. Naoružam se autanom i dugačkom odećom i usudim se da izađem napolje, ali ni to ne pomaže dovoljno. Ovi novi, poboljšani komarci ne mare za hemijska sredstva i lični prostor i bore se za malo krvi.
Četvrtak, 17. jun 2021. godine
Danas je na poslu bio težak dan. Sudbina mi je udelila sve neke teške radove. Naizmenično radim i kukam sama sebi, ali kada završim, osećam se mnogo ispunjenije nego kada je dan lagan.
Završila sam psihologiju i nekih dana me muči to što sam godinu dana bezuspešno tražila posao u struci. Mislim da nam, od kada počnemo da se školujemo, svi u glavu ubacuju istu ideju: ako si poslušan, imaš dobre ocene i završiš fakultet, imaćeš posao i dobar život. U očekivanju tog pravolinijskog napretka, suočen sa time kako stvari funkcionišu u ovom društvu, čoveku ne preostaje ništa drugo do da se razočara i napravi plan B. Što sam i uradila.
Kako bih pustila mozak na ispašu puštam Youtube. Zapanjuje me koliko je danas čoveku dostupno stvari koje olakšavaju disocijaciju. Mogu dani da prođu, a da uspešno izbegavam svoje misli. Dovoljno je da upadnem u univerzum neke serije, knjige ili TikTok-a. Gledam video Cody Ko-a, u kom komentariše emisije koje su snimane o ljudima u Americi koji se spremaju za ekstremne scenarije, takozvani ‘doomsday preppers-i’. U jednoj od epizoda, žena se sprema za pandemiju. Verovatno sada leži u gomili maski i smeje se svima koji joj nisu verovali.
Petak, 18. jun 2021. godine
Trudim se da ne osvešćujem čudnovatost sveta u kome sada živimo, sveta u kom je stvarnost i dalje prožeta opasnošću od korone. Sinoć sam bila sa društvom u gradu i bilo je krcato, krug je bio pun ljudi različitih generacija, svi željni iste stvari, da ostvare konekciju koje smo preko godinu dana kolektivno lišeni. I drago mi je što sve izgleda prividno okej, kao da teče normalno, ali moja hipohondrija mi ne dopušta da se opustim koliko bih želela. Mislim da će mi biti potrebno vreme da se naviknem da izlaženje, ćaskanje i sve što uz to ide.
Petak je na poslu po pravilu najnaporniji dan. Marfijev zakon je posebno jak i, naravno, ostajem duže na poslu kako bih sve završila.
Prepala sam se dok sam šetala Vilija. Ovih dana postoji jedan ogroman čopor u svakom naselju. Ponekad mi iskoče niotkuda i uhvati me panika. Sestra kaže da ima plan evakuacije u takvim situacijama. Uvek se nalazi blizu kola na koja može da se popne. Sa sve psom.
Subota, 19. jun 2021. godine
Ustajem u 7 i 35 jer mozgu treba vremena da se privikne da je vikend. Razmišljam da posetim dvogodišnju sestričinu. Do nje nismo imali malu bebu u porodici. Neverovatno mi je koliko je pametna i koliko sve upija, manire, reči, navike. Sestra ju je naučila da me zove Boka Koka, što mi donosi mnogo radosti. Uloga tetke mi se dopada.
Krećem u akciju pravljenja ručka. Ceo taj ritual odlaženja u prodavnicu, osmišljanja i same izvedbe me opušta.
Vagam da li je borba sa komarcima vredna piva popijenog u parku. Vikendi prebrzo prolaze.
Autorka teksta je rođena Margićanka, diplomirani psiholog i ambiciozni gledatelj serija svih žanrova. U slobodno vreme bavi se odgajanjem terijera Vilija, pokušajem gajenja avokada u kućnim uslovima i obožavanjem dela i lika Džejmija Olivera
