Idu dani, ja ih pratim, što bi rekao Aki

Nedelja, 23. januar 2022. godine

Danas smo Nidža i ja bili dve trećine kids free. Starije ćerke kod mojih. Samo o bebi valjalo se postarati. Dan koji je obećavao. Naleteh na film Baumbaherov sindrom. Sporim tokom radnje i setnom atmosferom dodatno me uljuljkao otvarajući pitanje koliko se suštinski bavimo decom i kakvog to traga na njima ostavlja. Sasvim dovoljno da nas dvoje počnemo da se bavimo retrospektivom propusta na tu temu. Želju da se opustim smenjuje tupi osećaj da mi deca nedostaju kad god ih negde zbrinem.

Od naizgled laganog dana začas ispade opskuran.

Pogrešan izbor filma za opuštanje bez dece, a pravi da daš sebi varljiva obećanja da ćeš biti bolja majka.

Mojima sam na kraju dana rekla da, eto, nigde nismo bili, ali sam oprala kosu i glacnula stan. Kako da kažem da je sve što sam radila bilo pretresanje savesti umesto zatrpanih radnih fijoka koje vape za mojim prstima.

Ponedeljak, 24. januar 2022. godine

Volela bih da mi bar jedno jutro krene relaksirajuće. Kao u reklamama za đus gde orna ženska persona protrlja oči, protegne se i njišući iz kuka, odšeta do frižidera da započne dan.

Moja jutarnja rutina ravna je kamikazi. Iz kreveta u veš mašinu, pa u sušaru, pa u sudomašinu. Nidža me često zadirkuje kako se ljutito ophodim prema tim blagodetima modernog doba. Ne znam, čoveče, ali jutra su mi najstresnija. Bebu iz kreveca prebacujem ćerkama ne bi li je malo zavarale.

Moj dan se deli na: „Do ručka” i „posle ručka”. Kad ga zgotovim, ja pevam. A, tek kad mi mama pošalje grašak i palačinke!

Dok zalivam kašiku meda mlakom vodom s limunom, oči mi bode neraskićena jelka. Nemaš više našta da se vadiš, majko troje dece. Podsvesno odlažem ovaj čin jer me uvek učini setnom. Kako bi me samo majka nekada molila da joj poslednjeg dana u godini navrat-nanos okitim jelku! Usred sređivanja kose, noktiju i ostalog što bih redovno ostavljala za pred sam doček, imala bih još i jelku da kitim, što me ni najmanje nije zanimalo. Sve dok i sama nisam postala majka.

Kad pogledam naše još uvek aktuelno drvce, mogu reći da je sve samo ne svedeno: Krcko Oraščić, Deda Mraz, Sneško Belić, kič ptičice, upakovane reklamne bombone, zvončići, personalizovani ukrasi: Gala, Una, Iskra. Stavila sam sve, nek’ preliva. Nek’se svi užici kojih smo ostali uskraćeni usled pandemije, utkaju u ovaj simbol novog početka.

Obrni-okreni, fuzija je ispala magična.

Utorak, 25. januar 2022. godine

U mojoj glavi januar prolazi sporije nego u real time-u. Još uvek nisam podigla praznične slike od Foto Bate. Mozak na porodiljskom mi je kao kaša usled isprekidanog sna.

Uzgred, Iskra danas puni sedam meseci. Otfrknula.

Kod Foto Bate i dalje novogodišnja atmosfera. Cupkam dok Kristina čeprka po materijalu. Pogled mi zastaje na pultu pored koga sam toliko puta popravljala karmin. Pre tri nedelje na njemu sam sređivala Iskru kao kod pedijatra; svuci, obuci, popravi, ali najlepšim povodom – za Deda Mraza. Kada smo tog 30. decembra odavde pokupili sve te silne šalove, rukavice i kape, uputili smo se Njegoševom, pa kraj bioskopa kroz Sokače, nošeni euforijom što ćemo babi i dedama produžiti živote novim kalendarima sa našim originalnim likom. Nešto dalje, na jednom kružnom toku, Deda Mraz se spuštao niz zgradu da uveseli mališane. Ups, mogao je i nas da je bar Nidži radio mozak kad već meni, staramajci, nije. Tako željena kafa u obližnjem kafiću, pa makar i s detetom u krilu, a s ostale dve kako umaču rukave u prosut plazma frape, prevladala je roditeljsku savest. Dobro, de, posle smo gledali spajdermenski poduhvat Deda Mraza preko Vibera.

Ova fotka koju držim u rukama nastala je samo 24 časa pre odlaska starijih ćerki na prvi pidžama doček kod Sofije i Petre, a nešto manje delilo je Nidžu i mene od dnevnog dočeka u „Kokoški” za koji se već par godina unazad brinu Naca i Peča. Mami sam ostavila dohranu za Iskru da bih kulirala, ali sam se, avaj, vraćala kući jer je čupavica vrištala. Sreća pa sam patike ostavila ispod stola pogledima nekolicine ljudi s kojima sam delila prazničnu trpezu. Ako ustreba da se teleportujem. Želeći da budem svuda po malo i svačija kome sam potrebna potpuno, na’vatam muža da odemo do „Voza”. Prethodno promolivši glavu kroz sopstvena vrata ne bih li namirisala bebin plač, ugledam mamu kako klima glavom u znak odobravanja. Izgubismo još par minuta hoćemo li kolima ili taksijem, pa još godinu života na surovom parkingu u Karađorđevoj, od straha, izbegavajući petarde. Kad stigosmo tamo i ugasismo motor i poveselu radio stanicu, začusmo zvuk metle kako vitla po limenkama i polupanim flašama.

„Koliko je to sati? Zar već fajront? Ali mi imamo propusnice”, procedismo.

„Hm, 19:49. Kad ne čitaš Instagram! Sigurno su obavestili”, prebacujem krivicu na muža.

„Što ne čitaš ti?”, umalo se ne posvađasmo. Bar nismo bacili pare na taksi.

Pa, i nije nam bilo loše!

Tog 31. na 1. zaspala sam u 4.15 h. Čitala sam Instagram.

Sreda, 26. januar 2022. godine

Danas mi je laknulo. Neizvesnost da smo se omikronizovali je popustila. Naime, Gala je bila pozvana na rođendan kod drugarice iz boravka. Nisam bila za to, ali mi je rečeno da je rođendan za njih par u stanu. Oduvek sam bolećiva na pozive na rođendane. Ono što je krenulo naopako jeste činjenica da me je prijateljica obavestila o tome, a ne organizatori proslave. Kao, ta žena nema moj broj, ali joj je dat, pa će me pozvati. To se nije desilo i ja sam potpuno zaboravila. U međuvremenu sretnem tu prijateljicu-posrednicu koja mi reče da žena mora da je zaboravila i da poziv sigurno stoji. Uglavnom, dogovor je pao da će ta prijateljica voditi svoju i moju ćerku na rođendan. Kod devojčice koju slabo znam, a majku samo iz viđenja, ruku na srce. To veče stižu poruke na Viber od slavljeničine majke i ja ih na početnom ekranu hvatam nekoliko, ali kad sam pokušala da ih otvorim, očigledno sam nešto pipnula i one su nestale. Samo sam uspela da pročitam da je sve okej i da se lepo igraju. Onako, malo spooky sve to zajedno. Sam taj imaginarni poziv i poruke koje odlaze u etar. Sutradan dobijam srceparajuću poruku od slavljeničine majke da joj je ćerka pozitivna na kovid, da se izvinjava, da je bila u kampu sa kojeg se vratila pred sam rođendan, štaviše, tog dana (!?), ali da je bila dobro, pa nisu otkazivali. Ne može se opisati u kom pravcu je išla prepiska. Besna, s bebom u rukama, ispucavam poruku za porukom, pa u glasovnu uplićem i muža koji se krsti kako je neko mogao da održi rođendan obećavajući da je bezbedno po svim merama u najužem krugu, a da mu je pritom dete tek vraćeno iz kampa. Hej, da ti ne sačekaš bar dan-dva da vidiš da li je zdravo!? I uopšte da planiraš proslavu, a znaš da će ti dete ići gde će ići. Evo, ne znam! Nisam pametna. Gora sam ja što puštam dete.

Nek’ mi je za nauk.

Četvrtak, 27. januar 2022. godine

Na porodiljskom mi Savindan ne predstavlja ništa više do kupovine pereca (još se nisam usudila da ih pravim). Eventualno podsetnik da mi je sutradan rođendan i da sam za dlaku mogla da se zovem Savica ili Savka.

Inače, rado prisustvujem svečanoj Svetosavskoj akademiji. Mnogima najlepši nenastavni dan. Priredba, konferansa, slavski kolač, prilika da se prodefiluje u najlepšem izdanju, stajanje po strani dok ne padnemo s nogu da bi se gostima ustupila mesta, aplauz i svečani ručak.

Radni prosvetarski narod uskraćen je za ovaj omiljeni događaj zbog pandemije. Ništa ne propuštam. Još jedno po podne u nizu. Iskra i ja čekamo Galu s karatea, Unu s baleta.

17.674 zaražena. Moguć atentat na Vučića.

Sneg kopni.

Petak, 28. januar 2022. godine

Danas punim 38. Što da krijem kad sam nesmotreno ostavljala tragove godine proizvodnje svuda; u nazivu imejl adrese, na Fejsu… A nije da mi nije prolazilo kroz glavu da to obrišem.

Iz mobilnog mi iskaču razni GIF-ovi: čupavci iz kutije, baloni, torte i ruže.

Poklon od dragog otvoren iz neizdrža još pre par dana.

Imam zakazano kod Juce. Hoće da mi smućka neku glinu za zdravije teme. Već neko vreme furam frizuru Hane Selimović što igra inspektorku u seriji Besa. Odmorila sam se otkad sam ošišala ono izblanširano perje i vratila svoju boju. Jes’ da mi sede sevaju na sve strane, ali bože moj. Što bi rekla moja drugarica apropo godina kad bistrimo modne kombinacije: „Plašim se da ne izgledam kao tetka, što realno i jesam.” A-ha-ha-ha.

Uveče na trening kod Maje sa sve frizurom opasne inspektorke iz Bese. Posle dve serije mrtvog dizanja, između ostalog, vraćam se u stilu isprepadanog hapšenika. Toliko o rođendanskom glamuru. Kad ne mogu bolje da se organizujem. Nemam ti kad.

Subota, 29. januar 2022. godine

Subotnje jutro asocira me na lagano spremuckanje stana uz muziku. Na porodiljskom nema razlike između vikenda i bilo kog drugog dana. Sve je ravna linija.

Pošto Nidža ne radi, dozvolila sam sebi da ne izlećem iz kreveta. On nije od onih što vole dugo da spavaju. Odmaram oči, što bi rekle babe, i slušam zveket iz kuhinje; ko će jogurt, čaj, mleko.

Neki dan Nidža mi je prosledio link gde piše da očevi u proseku provode 11 minuta sa decom. Pa, ti, Stela, vidi! I vidim i cenim. Znam da to treba češće da mu kažem. Srećna sam što znam bar još dvojicu koji rado provode vreme sa svojom decom: Milča, Mimi… Milča, Mimi. Ponavljam kako bi zvučalo brojnije. Hm, menjaj temu. Gde bismo danas mogli? Obično se potrpamo u auto put Beograda do tetka Nine. Naša maršruta sa polazištem donji Dorćol je sledeća: Knićaninovom kojom su nekad išle tramvajske šine, pa uzbrdo Kneginje Ljubice (gde volimo da svratimo na Milky palačinke) stižemo do Knez Mihailove, pa skrećući levo nastavljamo ulicom Vuka Karadžića sve do Crvenog pevca na Topličinom Vencu.

Najbolji savet koji mi je dala doktorka sa VMA jeste uvođenje šetnje od minimum pola sata u svakodnevnu rutinu. Smatra se lekovitom ako je praktikujete u društvu partnera ruku pod ruku, i to bez dece, kako bi kontinuitet bio nesmetan. Na ovaj način održavate međusobnu bliskost, tako kažu. Moje starije devojčice su već velike, pa mogu da nas prate.

Trebalo je večeras da izađemo sa Tasama na Šajku. Ironično, ovih dana pojačavam Tiesto-a za svoju dušu. (Bože, odlepim na svaku stvar koju izbaci). Kafana nije moja šoljica čaja, ali kada volite svoje prijatelje, zavolite i karirane stolnjake nad kojima im se zacaklene oči najlepše smeju. Iskreno, frka mi je da pitam mamu da mi čuva decu usred omikrona. Kakvi skučeni prostori, pobogu, imamo bebu. Smoriće se Azra, osećam, i žao mi je, ali beba je za sada nepobitan izgovor.

Uzgred, danas je godišnjica smrti kumine mame. Dovoljno da mi odagna svaku pomisao na bilo kakav provod.

Ma, samo da smo živi i zdravi, pa će biti i pesme i vina…

Autorka je supruga, majka tri devojčice, profesor i veliki zaljubljenik u medije