Za početak, hvala Živkoviću, što sam na miru uz zanzibarsku kafu „sabrala” utiske i emocije i napisala beleške (što, inače, ne bih uradila) o ovih uzbudljivih sedam dana u mom životu.
Nedelja, 23. februar 2020. godine
Pre tačno sedam dana sam tačno u 8 sati krenula u obilazak Stoun Town-a .
Ovaj grad se veoma malo promenio u poslednjih dve stotine godina i predstavlja kulturni centar Zanzibara. Prvi utisak o ovom gradu: bezbroj isprepletenih, uskih ulica, pijaca na kojima je uvek metež, bezbroj džamija i velikih arapskih kuća.
U 19. veku bio je centar trgovine začinima i robovima.
Krajem 19. veka Britanci, najkraćim ratom u istoriji, učinili su Zanzibar svojim protektoratom. Rat je trajao samo 40 minuta i zapisan je u Ginisovoj knjizi rekorda.
Ispred Anglikanske katedrale nalaze se ćelije u kojima su bili zatočeni robovi. Naime, robovi iz cele Afrike dovođeni su na Zanzibar, držani u ovim ćelijama i prodavani na pijaci. Najviša cena dobijala se za muškarce koji su mogli obavljati teške fizičke poslove i za mlade, lepe žene, koje su postajale konkubine. Zbog svega ovog i još mnogo zdanja, UNESCO je zaštitio ovaj grad kao jedan od stotinu najznačajnih na svetu.
Inače, ovo je grad u kojem je rođen čuveni Farok Bulsara, tj. Fredi Merkjuri, osnivač grupe Queen.
Po veri su muslimani (95 odsto), a ostatak čine hindusi i hrišćani.
Utisak sa njihove pijace: svi su uglavnom bosi, po betonu su prosuti gambori, jastozi, račići, tuna, s jedne strane. S druge strane su banane, kokos, papaja, marakuja, pomorandže i ostalo voće.
Sve deluje tako siromašno, pravi oksimoron, jastog prosut na betonu. Ako se cenkaš, možeš ga uzeti za koji dolar. Inače je prosečna plata oko 30, 40 dolara mesečno. Pa, vi vidite.
Celokupan utisak grada: materijalna beda i duhovna sreća idu ruku pod ruku zajedno.
Ponedeljak, 24. februar 2020. godine
Pre nedelju dana vraćam se iz grada ka hotelu i tu van grada nestaje svaki vid civilizacije.
Ljudi žive između drveća, u kućama napravljenim od kamena i blata, sa otvorima za prozore bez stakala i zemljanim podovima. Nalik našim štalama. Struje nema, kao ni telefona. Njihov dan počinje izlaskom Sunca i završava se njegovim zalaskom. Svako selo je kao pleme koji ima svog poglavicu. Ako se desi neki nesporazum između komšijama, obavezni su da se obrate poglavici. Hrane se isključivo onim što uberu i onim što ulove u moru.
Svi su bosi i srećni. Hakuna matata.
Zaključujem: nauči da budeš srećna i radosna uprkos okolnostima.
Utorak, 25. februar 2020. godine
Prošlog utorka u 8 sati ujutro krenula sam ka Prison Islandu, čujem da ga turisti zovu Zatvorsko ostrvo ili Ostrvo kornjača. Ovo egzotično ostrvo je poznato po svojim stanovnicima – džinovskim kornjačama. Najinteresantnije je što na oklopu svake kornjače piše njena starost, najstarija ima 194 godine. Ja sam hranila jednu gospođu kornjaču koja ima 133 godine. Čast mi je. 🙂
Naziv Zatvorsko ostrvo dobilo je zbog zatvorskog kompleksa u kojem su bili zatočeni robovi. Objekti su pretvoreni u muzej i hotel i podsećaju na mračnu prošlost.
Sreda, 26. februar 2020. godine
Prethodna sreda je bila specijalan dan. Dan za obilazak škole! U mojoj glavi se vrte slike iz filma Moja Afrika sa Meril Strip u glavnoj ulozi kako osniva školu u kućici od slame.
Iz Srbije sam ponela sveske, školski pribor, igračke, slatkiše za tu decu. I jako sam uzbuđena.
Kad smo ušli u školi, ništa bolje nisu izgledale učionice nego u filmu. Deca su najiskrenija, željna novih poznanstava. Čini mi se da dece ima najviše, što statistika potvrđuje. Samo 2,5 odsto stanovništva doživi 65 godinu života. Inače, muškarcima je dozvoljeno da imaju do četiri žene i u proseku imaju oko desetoro dece. Upravo zato Zanzibar ima neverovatno mnogo škola. Svako dete mora da ima bar desetogodišnje obrazovanje koje je besplatno. Sve škole sponzorišu UAE i Saudijska Arabija. U školi se nose uniforme. Interesantno je da je od sportova veoma popularan fudbal. Često se mogu videti grupe dečaka kako se rekreiraju na taj način.
Zvanični jezik je svahili koji se govori u celoj istočnoj Africi. Većina stanovnika govori i engleski, koji se uči u školi kao drugi jezik.
Najjači utisak: odrasli nisu deci dorasli!
Četvrtak, 27. februar 2020. godine
Četvrtak prošle nedelje bio je dan za predviđen za upoznavanje farme začina i druženje sa majmunima u Džozani šumi.
Znazibar je poznat po začinima, u vazduhu se oseća miris cimeta, vanile, kafe. Njihovi crni ljudi su pravi domaćini, probali smo sve vrste kafe. Meni najukusnije bila je kafa sa kardamonom.
Takođe, Zanzibar je najveći proizvođač karanfilića na svetu.
Od domaćina sam dobila zadatak da probam različite začine i pogađam koji su. Najveći šok mi je što je biber jedan jedini i ne postoje vrste, crveni, crni, beli, zeleni, već suština je u vremenu sušenja, pa u zavinosti od trajanja sušenja dobijamo raznovrsnost bibera.
Srušili su mi i iluziju da ananas raste na drveću. Ne, već u zemlji na stablu visokom oko 30 cm. Postoje i dve vrste banana finger banana – mala, kratka i veoma slatka i elephant banana koja je dužine kao što su banane koje mi u Srbiji nabavljamo i kiselkastog su ukusa.
Zatim, tu je različito tropsko voće kao što je Jackn Fruit, Star Fruit, koje ne možemo prevesti na naš jezik, ali je preukusno.
Biljka koja je od životnog značaja jeste kokosova palma. Domaćini su se spretno i brzo popeli na palmu isped nas da bi nam ubrali plodove i zatim ih poslužili. Najveći spektakl je što su pentrajući se po palmi pevali njihovu nezaobilaznu himnu „Hakuna matata”. Za kraj degustacije, dobila sam nakit od palminog lišća: ogrlicu, narkvicu, prsten, krunu i tašnu.
Dalje na centralnom delu ostrva, na oko 5.000 hektara nalazi se Džozani šuma (Jozani Forest) nacionalni park Zanzibara. Godine 1952. Vlada je zaštitila ovu šumu i proglasila nacionalni rezervatom. Izgleda veličanstveno, sa najrazličitijim drvećem, palmama, mangom, crvenim mahagonijm i drugim biljem. Ona je prirodno stanište za red colobus majmune, kojih na svetu ima samo ovde. Užasno su zabavni, umalo nisam ostala bez kamere, jer je jedan od njih pokušao da je uzme.
Utisak: Obala crnih ljudi (prevod značenja reči Zanzibar) zaista poseduje umeće življenja! U prevozu se prepuštam Erihu Fromu i njegovim „koracima prema bivanju” koje čovek može da preduzme kako bi naučio umeće postojanja. Hakuna Matata.
Petak, 28. februar 2020. godine
Pre ravno dve nedelje:
Vreme: 4 sata ujutro.
Mesto: Zanzibar, Tanzanija, tačnije njihov aerodrom.
Napokon! Dugo iščekivano jutro.
Prvo što što me je snašlo jeste temperaturni šok – iz zimske jakne u vrelo leto.
Drugi šok bio je prevoz do hotela, vozilo koje izgleda kao da je ispalo iz prošlog veka i na koje sam čekala sat vremena, jer je vozač pomešao dane i bio siguran da baš danas ne radi. No, kad je shvatio da ipak treba da radi, prvo što je rekao kad je došao bilo je „Hakuna matata”.
Odmah sam mu sve oprostila, jer sam samo dan pre polaska sa decom iz Glumionice gledala novog „Kralja Lavova” i svi smo horski u bioskopskoj sali pevali Hakuna matata.
Hakuna мatata potiče iz svahili jezika, a označava život bez brige – prošlost je prošla, budućnost je daleko, jedino što imaš jeste ovaj trenutak sada, pa pobogu zašto se nervirati? Hakuna мatata je jednostavno afričko načelo. Po njoj žive pripadnici kenijskog i tanzanskog plemena Masaji. I, važna stvar, danas je moj dan – rođendan, kroz osmeh sam mu vratila „Hakuna matata”.
Ostatk dana sam potrošila na prilagođavanje i meditaciju.
Subota, 29. februar 2020. godine
Pre 14 dana:
U 7 sati ujutro: Dobro jutro živote!
Već sam na plaži. Najfiniji beli pesak, palme, al’ cvrc, mora ni na vidiku. Dakle, zbog velike plime i oseke Indijski okean dolazi tek oko 14 sati, obaveštava me Muhamed (zaposlen u hotelu u kom sam odsela, neverovatno ljubazan i nasmejan).
Nije mi pravo, ali vraćam se na Kralja Lavova i rečenicu „priroda je u savršenoj ravnoteži”. U pola misli prekida me Muhamed nezaobilaznim „Hakuna Matata” uz nove vedre reči „pole, pole”, što saznajem da znači polako, polako. Pa da. Gde žurim? Reči su došle u pravom trenutku. Preispitujem se. Shvatam da inače u životu žurim (u mestu), onda se brzini javlja strah: izgubiću sebe u raljama života i odlučujem da „pole, pole” usvojim kao trenutni životno moto.
Oko 15 sati – okean je došao! Strpljen spasen.
Galeriju Simoninih fotografija iz Zanzibara možete videti ovde.
