Nedelja, 21. novembar 2021. godine
Noćas je Mili prvi put spavala na krevetu kod mojih nogu evo za skoro dva meseca koliko je kod mene. Naravno, oko 5 ujutru kada je odlučila da je baš zabavno da lovi moja stopala ispod jorgana, izbačena je iz sobe, i ja se sledeći put budim u 7.30. Razmišljam kako sam se baš uspavala danas.
Umesto standardno mirnog prizora u dnevnoj sobi zatičem vodu kako se sliva sa stočića, natapa knjige i papire u donjem nivou, i ponire u baru na parketu. Glasno mitingujem po stanu da Milijana može da zapamti ovu noć i kako se vraćamo na stari poredak po kome joj je zabranjen ulazak u spavaću sobu i da je jedna nezahvalnica! Ja sam prema njoj dobra, a vidi nju šta radi!
Sledi 15 minuta meditacije. Današnja tema: Istina. Dok sedim u tišini pitam se kako da osetim istinu? Kroz glavu mi prolaze neke bivše situacije u kojima je istina bilo koliko i učesnika. I sve naše istine su bile drugačije, a sve su bile stvarne i istinske. Prolazi me mrzovolja. Nije trebalo da ostavim punu čašu na stolu.
Dan je nastavio da se odmotava onako kao prava nedelja, lenjo, bez velikih dešavanja. Ručak kod mojih, pa kolač sa suvim grožđem i marcipanom uz čaj. Uzimam Smrtni ishod atletskih povreda baš da vidim da li vredi koliko je hvale. Ne trepćem i dva sata kasnije zatvaram pročitanu knjigu, duboko udahnem mir koji me okružuje i još jednom pomislim kako sam srećna.
Već za koji sat veselo skakućem po kući planirajući preko telefona svoje sledeće putovanje u Niš, i na Staru, i kada u SPA, a kada na neku čuku, i da li će biti snega, a da! I skijanje! Moje uzbuđenje grubo prekida Telenor zaključkom da je sat vremena razgovora sasvim dovoljno. Ponovo pozivam dok u glavi već otvaram torbu i krećem da pakujem pantalone, cipele, štapove, kupaći sve do termosa i kese sa kafama, čajem i plastičnim kašičicama od trilećea.
Ponedeljak, 22. novembar 2021. godine
Odavno ne navijam sat za posao. Budim se u rasponu od 5 do 7, kako kad. I tako ceo život. Sećam se kad sam živela sa roditeljima pa vikendom gledam u plafon do 8 da ih ne budim i mislim kako jedva čekam dan kada ću moći da ustajem kada ja hoću. Snovi se ipak ostvaruju.
Danas rad od kuće. Kolega javlja da je bolestan, pomera sastanak za četvrtak, super. Znači samo još dva sastanka. Na prvom šef priča o tome kako je njegova dvanaestogodišnja ćerka veliki fan Harija Potera i kako je za vikend gledala filmski maraton prva četiri dela. Komentarišem da i ja tako zamišljam idealnu subotu u mojoj Hari Poter pidžami. Kupljenoj zimus. I dodajem da Hari Poter uopšte nije za decu. On potvrđuje,kaže „da da, pa piše u uglu 12+” bez imalo ironije. Stranci su to.
Posle radnog vremena žurim da stignem kod mojih na kafu. Kako me vide na vratima tata kreće ka kuhinji gde već čeka pripremljena džezva, slaže šoljice po poslužavniku, a mama je zadužena za prijem i neobavezni razgovor kako ide dan i šta sam jela. Nijedna kafa nema takav ukus kao ta, koju pijem kao što je i baka nekad – i dalje vrelu.
Ponedeljak veče je vreme za jogu. Već malo posle 6 moram da krenem, jer računam na standardnu gužvu na putu do Beograda, zatim desetak minuta traženja parkinga po Dorćolu, a onda i šetnju do studija uskim uličicama. Onda 2,5 sata svesnog disanja, razdvajanja pršljenova, izduživanja mišića, borbe sa sobom da svaki put radiš kao da je prvi, prisutno, da nađeš meru opterećenja svog tela, jer ako preteraš naiđeš na otpor, u suprotnom ne napreduješ. Ushićenje kada se nađem u nekoj asani koju do juče nisam mogla, taj osećaj da me je telo pustilo, da se predalo. Za kraj joga nidra i sitne kapi kiše koje skakuću po krovnim prozorima dok telo tone u podlogu.
Utorak, 23. novembar 2021. godine
Mili oko 2 ujutru odlučuje da šeta po krevetu. Da, opet sam je pustila. Ona i ne bi bila ovde da nije sa samo mesec dana života ispod svih zaštitnih slojeva naciljala moju plišanu dušicu koju je zatim i lako porobila. Duboko u sebi se divim tom instinktu. Treba znati i priznati da si pobeđen.
Vruće je pa otvaram prozor. Inače tiho i usnulo naselje se ori od laveža pasa. Prestaće. Neće, zatvaram prozor. Uzimam telefon da vidim koliko je sati. Velika greška. Šta mi treba… Gore tex jakna, da vidimo na internetu. Nađem, i nastavljam da spavam. Skačem u 8.15 preumorna i sa upalom leđnih mišića.
Planirani dan rada od kuće prekida neplanirani nestanak struje u zgradi. Iako za internet mogu da se snađem nisam sigurna koliko će mi izdržati baterija na laptopu. Na sreću negde usput sam naučila da nepredviđene okolnosti uglavnom doživljavam kao smernice pa u skladu sa tim rešavam da je danas taj dan kada će Mili na revakcinu i zatim se zajedno prebacujemo kod mojih do kraja mog radnog vremena. Koliko god puta da izgovorim, da ako se sa mačkom igraš tako da te lovi ne možeš očekivati da će posle hteti da se mazi sa tobom, oba roditelja su uporna u svojoj nameri da je zabave, a da zatim komentarišu kako eto obe imamo nezgodne ljubimce koje ne može čovek ni da pomazi.
Lepa mi javlja da budem kod nje u 8 i da donesem vino. Google translate u mojoj glavi to prevodi kao: donesi vino, i sir i one pitice od lisnatog testa sa vorčesterom, a možda i pola mere projica. Ako ostane biće za doručak.
Hrana je za mene nešto posebno intimno, i to je uvek bio moj način da pokažem naklonost. Od toga da u neobaveznim razgovorima sa posebnom pažnjom osluškujem šta neko voli da jede kako bih to napravila ili kupila, do nekada i 40 bureka iz Pančeva koje nosim na posao, dok se u kolima 45 minuta komešaju mirisi parfema i dimljene kolenice.
Sreda, 24. novembar 2021. godine
Danas je dan za rad iz kancelarije. U svakom razgovoru o staroj i novoj normalnosti u poslu kažem kako mi prija da odem u kancelariju s vremena na vreme, da se našminkam i obučem nešto što ne spada u odeću za po kući i da mi nedostaje smeh na sastancima kao zvučni efekat, a ne samo slovima hahahaha. Kada sam pre šest godina počela da radim ovaj posao, imala sam strah od letenja avionom i strah od lifta. I nisam volela prodaju. Kancelarija mi je na desetom spratu zgrade, a kompanija se bavi održavanjem aviona, i radim u prodaji. Ironija života sa dobrim ishodom.
Na izlasku iz stana pogled u improvizovano ogledalo: o temi poslovne odeće mogla sam i bolje… razmišljam kako se lako taj trend udobnosti useli u orman i odjednom više ne možeš da zamisliš da te nešto steže, stiska, žulja i čudom se čudim u čemu sam čitave dane provodila pre samo godinu dana.
Vožnja do Novog Beograda preko tri mosta, dobro ako ne računamo ovu našu prevodnicu dva mosta i centra Beograda, meni nikad nije teško padala. Ima nešto u toj gunguli što mi prija, volim da pronalazim alternativne rute da stignem brže, da izbegnem stajanje, da gledam lica ljudi u kolima, ljude koji vode usnulu decu za ručice, ljude koji žure ulicama ili one koji stoje na stanicama čekajući krcate autobuse. Volim da slušam radio u kolima jer ne znam koja je naredna pesma pa se obradujem nekom zaboravljenom hitu. Naravno, umesto da sve ovo ispričam, na pitanja kolega kako sam putovala i da li ima gužve uglavnom odvratim Standardno, a u njihovim očima vidim saosećanje što jadna ja putujem čak iz Pančeva.
Nema ništa specifično u vezi srede. U povratku kući svraćam na par mesta u gradu i opet uz radio i u svojim mislima se vraćam u moje Pančevo i na onu poznatu domaću kafu.
Obožavam da zaspim u dnevnoj sobi ispred televizora. Omamljujuća toplina novogodišnje rasvete, koju sam ažurno postavila već sad kako bi mi praznična romantika potrajala što duže, ostvaruje se u svojoj nameni. Na TV-u kanal Epic Drama i divne priče iz života uglavnom buntovnih plemića.
Četvrtak, 25. novembar 2021. godine
Kada duva košava u mom stanu zna da bude hladnije nego inače. Imam osećaj da duva kroz zidove, a tome samo doprinose zvuci promaje koji dolaze iz hodnika zgrade i okolnih stanova, na koje sam ja i navikla, ali ko ih čuje prvi put kaže da je kao u nekim filmovima sa ukletim kućama.
Nakon jutarnje rutine počinjem svoj radni dan. Mili izbezumljeno traži mesto u kući gde bi se sakrila od nepodnošljive buke bušenja zidova, koju ne mogu da lociram tačno odakle dolazi pa se samo nadam da će prestati dok mi počne sastanak.
Po ranijem dogovoru oko 13h krećem za Beograd, i nastavljam svoj radni dan u kafeteriji na Vračaru.
Dok čekam završavam jedan sastanak, drugi odlažem za kasnije – ipak mi treba vremena da procesuiram sve što sam čula na ovom. Iako znam da će sve doći na svoje mesto za koji mesec užasava me to početno bauljanje u nepoznatom. Uvek su mi se čudili kako svaki put kada promenim posao ja kažem da sam na početku. Kako neko sa toliko godina može sebe iznova da doživljava kao početnika? Ako se makar jedan parametar razlikuje svako novo iskustvo ima priliku da neometano ispisuje svoje stranice. Moje bivstvovanje na ovoj planeti je zapravo jedan konačni niz početaka.
Stižem kući i podgrevam restoranske ostatke ćuretine sa mlincima koje juče nisam uspela da pojedem. I dalje ima fantastičan ukus. Pola čaše vina upotpunjuje doživljaj i tu definitivno odlučujem da neću voziti na trening.
Jogu radim od kuće, meni danas vrlo korisna opcija jer ne bih stigla da se vratim u Beograd. Iako sam na ivici da sam preumorna i da se možda ne uključim, u 7 po inerciji krećem da nameštam prostirku. Nekad je i dobro ne razmišljati previše.
Petak, 25. novembar 2021. godine
Još jedno oblačno vetrovito jutro. Ustajem onako, odmorna ali ne preterano raspoložena. Danima valjam tako neko osećanje nit’ tamo nit’ ovamo. Ni do kraja da padnem ni da poletim; i sve mi smeta i ništa mi ne smeta; i svašta mi treba i sve imam. I tako u međuprostoru uspem nekako samoj sebi da dosadim, što je obično stanje najbliže izlazu.
Kako je kiša počela svoj lagani spust kao da je sa njom pala i sva moja teskoba. Očekujući jedan spor radni dan planiram usput da pozavršavam još nešto po kući i na sebi. Nakon par sastanaka otvaram svoj program i krećem da radim i tri sata kasnije shvatam da nisam jela, da nisam ništa uradila po kući, da nisam ustala sa stolice i da je rezultat izvanredan. Kao svesna žrtva uslovnog refleksa proglašavam da sada vikend može da počne.
Poslednjih mesec dana kako su nas napustili neki nama dragi ljudi, i miris nemoći se uvukao među nas doživljaj vikenda kao da je utihnuo. Jedino kada se potpuno izmestim iz svoje svakodnevice opet prodišem.
Do sledećeg pakovanja, bez pritiska, puštam sebe da petkom uveče samo ništa. Ali ono što je sigurno jeste da će nam biti potrebno vreme da ponovo počnemo da se osećamo svoji, i da celim bićem bez straha i zadrške osećamo i doživljavamo.
Subota, 27. novembar 2021. godine
Subota me budi u 5:50. Pomireno se nasmejem sebi, kad sav normalan svet koristi da spava ja se budim ranije nego ikad. Puštam Mili u sobu i nastavljam još sat vremena u polusnu, isprva uz umirujući zvuk predenja i toplinu njenog telašca, a zatim i sa jednim okom otvorenim da skočim kada se najdraža okomi na jedinu biljku koju sam uspela da sačuvam u kući.
U nedostatku ozbiljnijih planova, a uz idealne vremenske uslove, odlučujem da se posvetim kućnim radovima, pa koliko budem imala volje. Taj dan koji odredim uglavnom koristim za detaljno bavljenje nekim stvarima koje inače ne stignem ili bar ne sa tolikom pažnjom: detaljno glancanje čizama ili pranje odeće koja ne sme u mašinu, ili četkanje veštačke trave na terasi. Ja sam veliki zagovornik segmentiranih radnji – efekat je odmah vidljiv, a samo trajanje takvo da se u slučaju da iskrsne neka zabava može završiti vrlo brzo. Ona naredna može da se počne, a i ne mora, zavisno od toga kako se razvija dan.
Posle ručka reših da odem u teretanu. Iako nikad nisam bila ljubitelj takvog treniranja jer me mrzi da razmišljam o serijama i šta sam kad radila, nego volim da isključim mozak i ponavljam kao papagaj. Međutim, nedavno primetim kako mi određene grupe mišića ne reaguju na jogu i kako bih mogla možda da uvedem još nešto. Dva sata kasnije oduševljeno kupujem Fit pass i već planiram raspored treninga od sledeće nedelje.
Ova subota će vidim da se završi sa dva andola i to vrlo brzo.
Autorka je analitičarka zaposlena u avijaciji, sa glavom u oblacima, nogama u ravnici, a srcem na planini
