Iz koraka u korak, srce jače pumpa

Subota, 8. februar 2025. godine

Od momenta kada sam otvorio oči, samo jedna stvar mi je na umu. Šetnja do Kragujevca. Uveliko sam već doneo odluku da ću koračati, ali je sada došlo vreme da se organizuje taj poduhvat.

Nisam bio sam u ovoj suludoj ideji. Uz mene su stajale još tri blesave glave, moji dobri prijatelji – Aleksandar Katić, Luka Gligorić i Dimitrije Jankulov. Nas četvorica smo imali dogovor da se ne prijavimo za šetnju kao delegati naših matičnih fakulteta, koji imaju obezbeđen zajednički smeštaj, već da krenemo u svojstvu „neprijavljenih šetača” koji bi morali da samostalno organizuju sopstveni krov nad glavom. Ovakav rizik smo preuzeli da ne bismo oduzimali mesta kolegama koje smeštaj nisu uspele da nađu. Ispostaviće se da je to jedan od pametnijih poteza.

Usledio je porodični ručak, tokom kojeg sam većinski razgovarao sa svojom sestrom o – pogodite čemu. Mislim da je ovaj razgovor značio najviše meni i mojoj majci, ali iz totalno različitih razloga. Sestra me je ispitivala o svemu i svačemu vezano za šetnju, a ja sam, slušajući svoje odgovore, uvideo koliko sam odlučan i spreman, što mi je dalo dodatni vetar u leđa. S druge strane, čini mi se da je podrška koju mi je sestra dala, mojoj majci ulilo poverenje, te nekom magijom konačno odagnalo njen strah.

Potom sam otvorio knjigu iz imunologije, kako bih pročitao jednu lekciju i dao sebi iluziju o produktivnosti, dok mi je koncentracija bila usmerena u sve izuzev rečenica na tim stranicama.

Pre spavanja sam otišao na trening i na putu do teretane ostavio cveće svojoj devojci Maji, da bih je bar malo utešio nakon što joj je temperatura od 39.2 stala na put u želji da nam se pridruži u šetnji.

Nedelja, 9. februar 2025. godine

Pošto sam se uspavao, nisam imao vremena ni za doručak pre nego što sam se uputio na blokadu Gazele. Nakon šetnje preko Gazele tokom hladnog februarskog dana, uputili smo se prema kafiću koji se nalazi u blizini Hrama Svetog Save. To je bio prvi put da smo se nas četvorica našli da bismo uživo diskutovali o logistici šetnje.

U kafiću smo sedeli neposredno ispred ulaznih vrata, pa je sa svakim novim posetiocem ulazio i oštar fijuk vetra, veoma hladnog, podsećajući moje gole zglobove da je trebalo da obujem dugačke čarape. Ali je grejao razgovor u kome se osećala atmosfera snažne želje da uspemo u našoj misiji. Međutim, s vremena na vreme, moglo se čuti kako se toj snažnoj želji iz prikrajka ruga strah od nepoznatog. Strah je govorio kako smo našli smeštaj za samo dve od četiri noći. Strah je govorio kako i dalje ne znamo koja je adekvatna obuća za ovu šetnju. Strah je govorio kako i dalje ne znamo zasigurno da ćemo moći da ubacimo glomazne torbe sa šatorima i vrećama za spavanje u kombije, kao što to mogu „prijavljeni šetači”… Naša snaga je bila u tome što mu nismo dopustili da nadvlada želju.

Kada smo te večeri dočekali maratonce, koji su trčali iz Kragujevca da bi nam uručili pozivnicu za dolazak u njihov grad, bilo nam je jasno da ćemo se zasigurno sresti na Sretenje.

Ponedeljak, 10. februar 2025. godine

Dan pred polazak. Uputio sam se prema fakultetu kako bih prisustvovao plenumu, na kojem je jedna od tačaka dnevnog reda bila šetnja do Kragujevca. Mnoge kolege su apelovale da ne hodamo, zbog reljefa, kilometraže, žuljeva i mnogih drugih opasnosti sa kojima ćemo se sresti, ali u tom trenutku odustajanje nije bila opcija.

U međuvremenu sam shvatio da neću biti u Pančevu kada bude došao Dan zaljubljenih. Ušao sam u najbližu cvećaru i kupio lale za Maju. Uposlio sam mamu da joj ih odnese kad dođe pravo vreme, znajući u potpunosti da će do tada lale biti u katastrofalnom stanju, ali sam, takođe, znao da će Maja ceniti to što su kupljene pre mog polaska.

Svako u mom okruženju je dao svoj doprinos i na sebi svojstven način pokušao da mi olakša. Kada bismo svakodnevno bili ujedinjeni onako kako umemo da budemo kada nastupi neka kriza, ne znam gde bi nam kraj bio.

Bio bi ovo veoma dugačak tekst kada bih nabrajao šta mi je svako podario za ovo hodočašće, ali moram navesti par primera. Od brata sam dobio prenosivu bateriju koja će mi omogućiti da podelim sreću sa svima na video pozivu po stizanju do odrednice nakon čitavog dana hodanja. Od sestre sam dobio štapove za planinarenje i ogromnu torbu. Od tate sam dobio savršene patike za ovakvu egzibiciju, on i dalje ne zna da mu ih verovatno neću vratiti. Od mame sam dobio brdo hrane koja je savršena za ovakav pohod, i koja mi je davala energiju od prvog do poslednjeg dana. Od kuma sam dobio zimsku vreću za spavanje. On je spomenuo da ne želi da mu vraćam vreću dok ne budu bili ispunjeni zahtevi. Nešto mi govori da neće samo tatine patike ostati kod mene…

Utorak, 11. februar, 2025. godine: Farmaceutski fakultet – Sopot; 37km, 48.560 koraka

Nisam imao mnogo sati sna u prethodnoj noći, ali sam se probudio naspavan. Na moju sestru je pala odgovornost prevoženja nas četvorice do Farmaceutskog fakulteta, sa kog je planiran polazak.

Naravno, ni manje ni više, nego pre nego što smo uspeli da napravimo makar jedan korak prema Kragujevcu, Sale Katić je uspeo da izgubi svoju torbu i vreću za spavanje. Malo smo se smejali, a malo nam i nije bilo smešno. Naravno, to ga nije sprečilo da krene. U međuvremenu je dobio telefonski poziv da je torba pronađena i stavljena u kombi, pošto je upravo iz ovih razloga postojala direktiva da svi šetači na svojim torbama napišu ime i prezime, fakultet sa kojeg su i broj telefona. Za vrećom za spavanje bila je, međutim, još uvek raspisana poternica.

Neposredno uoči polaska, slikali smo se da bismo imali sliku „pre”, u nadi da će nastati i slika „posle”, sa kojom ćemo moći da je uporedimo. Dok su nas fotografisali, već sam mogao da osetim da će ova slika biti jedna od onih omiljenih fotografija koje iza sebe imaju lepu priču.

Konačno, ušli smo u kolonu i započeli sa koračanjem. Prva stvar koju sam video bio je, svima već dobro poznat, transparent, „Mašinci protiv mašinerije”. Mašinci su odlučili da ga ponesu, uprkos njegovoj težini, i nepraštajućoj aerodinamici, na dugačak i vetrovit put, tako da nemojte dovoditi istrajnost studenata u pitanje. U studentskim krugovima se veruje da prolazak ispod tog transparenta daje sedam godina sreće. Mislim da sam za ova četiri dana hodanja uspeo sebi da osiguram doživotnu sreću.

Ispred Farmacije nam se pridružila i prijateljica Mite Jankulova, Tijana, koja je nakon četiri dana hodanja i nama trojici postala dobra drugarica. Bila je osuđena na slušanje svih naših glupih fora, a i dalje nisam siguran da li je to dobro ili loše. Znam samo da nas je vrlo hrabro pratila čak i u momentima kada smo dobijali nalete energije i trčali umesto da hodamo u koloni, i na tome joj skidam kapu.

Već u prvom kilometru, ljudi su nas čekali ispred svojih kuća i pored puta, i davali su nam svoju podršku. Na to nikada ne možete da se naviknete, i nikada neće izgubiti na značaju. Upravo ovo je empirijski dokaz da rečenica „moj glas ne može ništa da promeni” predstavlja veliku nebulozu. Svaki čovek koji je izdvojio svoje vreme da izađe iz komfora svog doma i stoji na paklenoj hladnoći samo kako bi mahnuo studentima, koji su pešačili, učinio je tu šetnju makar za promil lakšom.

Ubrzo, usledila je prva pauza. Postojao je detaljan plan svih pauza i deonica našeg puta, ali ova pauza nije bila po tom planu, samo smo poštovali kodeks ponašanja prema kojem živimo već mesecima, odnosno, gde god da smo se našli i šta god da smo radili, od 11:52 smo 15 minuta stajali u tišini.

Tokom hodanja dobio sam poziv od sestre, koja mi je rekla da je uspela da nađe smeštaj u Čumiću, odnosno za naše treće noćenje. Da biste shvatili koliko je to impresivno, samo imajte u vidu da na Booking-u, Čumić ne postoji kao opcija za traženje smeštaja, jer je u pitanju selo koje prema poslednjem popisu ima 1.254 stanovnika. Ubrzo nakon toga, čuo sam se i sa majkom koja mi je prenela da je teča uspeo da nađe smeštaj u Aranđelovcu, odnosno za naše drugo noćenje. Izgleda da sreća prati hrabre, jer smo odjednom imali smeštaj za sva četiri dana.

Pošto pišem dnevnik o svojoj protekloj nedelji, koji bi po pravilu trebalo da bude makar nešto kraći od romana, neću pisati o svakoj pauzi i mestu u kojem smo bili dočekani. Međutim, ono što ću odmah napomenuti jeste da ne postoji mesto kroz koje smo prošli, a da se nismo osećali kao da nas je ugostila sopstvena porodica, i to nije preterivanje. Sama činjenica da nismo smršali nimalo nakon ovog putovanja govori o tome koliko hrane je bilo na svakoj mogućoj pauzi. Takođe, za četiri dana se nijednom nije desilo da sam okusio bilo šta što nije bilo vanserijski ukusno. Ukus nije presudni faktor kada si izrazito gladan, ali to samo govori koliko su se ljudi trudili za nas.

Pre ulaska u Sopot, napravili smo pauzu u Ralji. Ona je posebna, zato što smo osim tone hrane, na ovoj pauzi imali priliku da vidimo i Pecu. Nadam se da smo mu napravili nezaboravnu uspomenu, pošto je doživeo da se cela Ralja orila zbog skandiranja njegovog imena.

Po stizanju u Sopot smo uzeli svoje torbe, i otišli u smeštaj. Te večeri su nas ugostili u kafiću „Slatko ćoše”, sa spremljenom večerom. Sada mogu sa svoje liste želja da precrtam „Spavati u kafiću”. Veliko hvala svim ljudima koji su učinili kafić najudobnijim mestom na svetu te večeri.

Sreda, 12. februar 2025. godine: Sopot – Aranđelovac; 41.3km, 56.591 korak

Štapove za planinarenje koje sam dobio od sestre sam na početku ovog dana držao vezane za ranac, ukrštene na leđima, kao što nindža kornjača Leonardo drži svoje mačeve. Dok smo izlazili iz Sopota, dva saputnika su me zamolila da im pozajmim štapove, na šta sam naravno pristao, pošto ih nisam koristio. Pošto smo se igrom slučaja razišli, štapove nisam video do sledećeg dana.

Najčešće smo koračali zauzimajući samo desnu traku, i to je omogućilo interakciju sa ljudima čija su vozila zaustavljena u suprotnoj traci. Smatram da bi trebalo da se sprovede naučno istraživanje, koje bi dalo odgovor na pitanje „Koliko energije dobije student nakon što čuje trubu podrške iz kamiona?”. Bez greške bi se čuli uzvici i osetilo oduševljenje svakom takvom prilikom, a verujte da ih je bilo mnogo.

Pošto se jedan od barjaktara umorio, imao sam privilegiju da nosim srpsku zastavu na ulasku u Mladenovac. Levom rukom sam je držao visoko, a desnom rukom sam se pozdravljao sa svima koji su napravili koridor, i to je osećaj koji nikada neću zaboraviti. Svaka pauza je imala neku svoju emociju, ali Mladenovac je bio poseban. Ljudi su plačući držali ćebad i grlili studente koji prolaze, a težina njihovih pogleda, kada se sretnete oči u oči, mogla se meriti u kilogramima. Kada šetate kroz koridor, nemate mnogo vremena da pričate sa ljudima, ali imate i više nego dovoljno da im pružite zagrljaj, u kojem se osećaju sve potrebne reči. Jedna od rečenica koje ću poneti sa sobom sa ove putešestvije je „Vi ste nam vratili nadu u život”. Nakon što čujete tako nešto, više nikada ne budete isti.

Usledila je duža pauza u Mladenovcu. Do tada smo već navikli da sedimo po travi, betonu ili bilo kom drugom tlu, bilo ono mokro ili suvo. Tijana, Mita, Sale, Luka i ja smo našli sebi mesto na livadi i seli na travu kako bismo se odmorili. Nije prošao minut dok nisu doleteli ljudi sa ćebadima da nam makar malo omekšaju podlogu, a potom se desio najbolji dokaz da su nas ljudi tretirali kao svoje. Ugledali smo baku kako hoda kroz masu ljudi, i ide prema nama. Samo je pokazala prstom na Luku, i rekla: „Ovaj nije jeo”. Naravno, kao svaka srpska baka, ona je imala ispravan senzor koji služi da se pobrine da niko ne bude gladan. Luka je odmah nakon toga uzeo čorbu.

Pre nego što smo krenuli dalje, upoznao sam i jednog momka koji se zove Ognjen. On me je snažno zagrlio crvenim ćebetom koje sam poneo sa sobom i sačuvao, uprkos tome što mi je ranac već bio skoro pun. Paradoksalno, to ćebe je činilo ranac lakšim, jer je predstavljalo simbol podrške svih ljudi koji su stali uz nas. Imali smo lep razgovor, u kojem mi je rekao da me je primetio čak i u Sopotu, dan ranije. Nekim čudom, uprkos prelepoj gužvi koja je nastala u Kragujevcu, uspeli smo da se sretnemo i na Sretenje.

Sreda nam jeste predstavljala najtežu deonicu, ali kada vam čovek pored puta baci kosku i kaže „Pravac u Orašac, da vas vidi Karađorđe!”, nemate puno izbora osim da nastavite da hodate. Tako je i bilo, stigli smo u Orašac gde nas je dočekala statua Vožda Karađorđa i hor koji peva „Vostani Serbije”, što je iz mene izvuklo emocije koje još uvek nisam ni uspeo da identifikujem. Padavine te večeri nisu olakšale put, ali na neki čudan način, pokisle i ledene rol viršlice koje nam je spremila baka iz Orašca, bile su ukusnije od svega. Celo selo je odjekivalo uzvikom „Ustanak!”, i to, rekao bih, ne prvi put u istoriji.

Sećate se kada sam spomenuo količinu energije koju student dobije nakon što čuje trubu kamiona? Zamislite tek kako je kada uspemo da dozovemo voz, koji nam uzvrati svojom sirenom. Euforija.

Kada dođe noć, i kada upalimo lampice koje su nam vezane oko glava, najbolje se osetio „kolektivni mentalitet čopora” koji smo stvorili u toku ove šetnje. Činilo se da svi upadnemo u trans, i da bismo mogli da hodamo još danima ako bi trebalo. Tada dođe vreme za pesmu, i usklike. Nema lepšeg osećaja nego kada započnete pesmu ili usklik koji potom nastavi čitava grupa. Ratne pesme su nam pomagale da kanališemo energiju naših predaka, koji nas sa visina, nadam se, ponosno gledaju kako marširamo za slobodu.

Stigli smo u Aranđelovac. Zaleđene uzbrdice i nizbrdice su iza nas, a ispred nas se ponovo nalazi koridor, ovoga puta sa bakljama i vatrometom. Za razliku od Mladenovca, u kojem se osećalo kolektivno oslobađanje, u Aranđelovcu se u vazduhu osetila pobeda, i ta energija je bila zarazna.

Nakon što smo došli do kombija u koji smo stavili naše torbe jutros, svi su svoje torbe zatekli na mestima gde su ih i ostavili, osim mene. Žena koja je vozila taj kombi sa stvarima je koristila isti i kako bi prevozila ranjenike koji nisu mogli da nastave put. Pošto je takvih bilo sve više, bila je primorana da isprazni kombi kako bi što više ljudi moglo u njega da stane, i igrom slučaja je moju torbu pomešala sa vrećom za spavanje, te je završila u njenom apartmanu. Na putu ka apartmanu sam razgovarao sa njom, i tek tada stvorio realnu sliku o tome koliko ranjenih ljudi ima, i koliko su posla imali studenti Više zdravstvene škole, koji su sanirali povrede ranjenim saputnicima. Siguran sam da šetnju nisu nastavljali samo oni koji to fizički nisu mogli, i da nijedan kolega nije odustao tek tako.

U Aranđelovcu nas je udomila porodica Krejović, koja je uspela da učini najhladniju noć putovanja toplijom, i bukvalno i metaforično, i na tome smo im beskrajno zahvalni.

Četvrtak, 13. februar 2025. godine: Aranđelovac – Čumić; 33.2km, 47.078 koraka

Kada smo kretali iz Aranđelovca, ugledao sam saputnike kojima sam juče pozajmio štapove. Prišao sam im, prvobitno sa namerom da ih uzmem natrag, ali pre nego što sam imao priliku da bilo šta kažem, od srca su mi se zahvalili i rekli „Ovaj štap je postao deo mene” i „Meni je život spasao”. Bilo mi je zadovoljstvo da ostanu kod njih, te smo razmenili brojeve telefona, kako bi mi ih vratili po dolasku u Kragujevac. U imeniku sada imam dva nova kontakta, „Luka štap” i „Mihajlo štap”, a ja sam za njih „Stefan štap”. Tako smo voleli i da pozdravljamo jedni druge kada se vidimo na pauzama, svaki put sve srećniji.

Stigli smo u „ustaničku” Topolu, gde nas je dočekala još jedna statua Vožda Karađorđa, i transparent na kojem piše „Vi ste deca Karađorđa”. Osetio sam tada „malog Stefana” koji je išao na takmičenja iz istorije u osnovnoj školi kako vileni negde duboko. Na ovoj pauzi sam proveo više vremena šetajući nego odmarajući, jer me je vukla želja da vidim što više lepote koju nudi ovaj grad.

Na putu od Topole do Gornje Trnave pao je mrak. Sećate se kada sam spomenuo količinu energije koju student dobije kada mu je upućena sirena voza..? Zamislite tek kako je kada uspemo da dozovemo helikopter… U daljini smo videli dva helikoptera u formaciji, i odmah se setili da upalimo bliceve na telefonima. Jedan od njih je potom upalio svoj ogromni reflektor, za šta bih poverovao da je slučajnost i dobar tajming, da ga nije ugasio u momentu kada je preleteo preko studentske pešadije. Brod je ostao jedini vid transporta koji nismo uspeli da dozovemo, i to samo zato što se nismo kretali pored obale.

Na putu između Gornje Trnave i Čumića najavljen je veliki broj rupa, a svaka rupa predstavlja potencijalnu povredu ukoliko neko nezgodno u nju zagazi. Studentski čopor je to rešavao tako što je lampama vezanim oko glave osvetljavao put, i ko god na rupu naiđe, u obavezi je da na sav glas vikne „rupa!”, i da ispred iste stane, dok ne dođe sledeći student koji će ga zameniti u toj dužnosti kako bi prethodni nastavio da korača.

Po dolasku u Čumić usledio je još jedan snažan doček sa vatrometom, muzikom i moćnom energijom. Osećaj mi govori da bih bio ugošćen podjednako lepo ako bih došao u Čumić i kroz pet godina i predstavio se kao student koji je ovde svojevremeno koračao na putu do Kragujevca.

Kao i svakog dana, po stizanju otišli smo po svoje torbe koje smo stavili u kombi. Ovog puta je Miti nedostajala torba, ali sada nam je već bilo smešno, jer smo shvatili da je nepisano pravilo da mora postojati makar jedna zagubljena torba dnevno, i da će sigurno biti pronađena. Možda je njemu bilo malo manje smešno.

Nakon što je Mita našao torbu, upoznali smo se sa Darkom, koji nam nije samo poverio svoje imanje, i osigurao nam krov nad glavom, već nas je častio i šansom da razgovaramo sa njim, i da ga bolje upoznamo. Govorio nam je o istoriji sela, o Šumadiji i o životu generalno. U jednom trenutku izgovorio je rečenicu „Ko god nije hteo da proda veru za večeru” došao je u Šumadiju, i to se tokom ovog putovanja zaista osetilo. Svako mesto u kojem smo bili odiše pravim srpstvom, koje se prenosi sa kolena na koleno. Nažalost, moj vokabular nije dovoljan da bih adekvatno opisao kakav je čovek Darko, ali kada bih probao, svaka reč bi bila u superlativu.

Petak, 14. februar 2025. godine: Čumić – Kragujevac; 18.9km, 34.670 koraka

Poslednji dan šetnje. Večeras stižemo u Kragujevac, i svesni smo da nas čeka lepo vreme i kratka deonica bez mnogo promena u elevaciji. Darko je ujutru došao da nas obiđe i da nas preveze da ne bismo vukli kabaste torbe pešaka, i u međuvremenu nam je skuvao čaj od žalfije ili šumadijski čaj (kuvanu rakiju), po porudžbini.

Pomešane emocije sam imao dok sam koračao ovog dana. Bio sam srećan, jer sam znao da ćemo stići u Kragujevac i da ćemo uspeti u našoj misiji, ali je jedan manji deo mene bio tužan, jer se večeras ovo magično putovanje završava. Takođe sam znao da je Maja ozdravila i da će nas dočekati večeras, i da će sa njom biti Lana, naša dobra drugarica i Mitina devojka. Želeo sam da se potrudim da ih vidimo u gužvi, tako da sam bio posebno fokusiran na sva lica koja smo pronalazili.

Ulaz u Kragujevac je bio neopisiv. Kako smo se približavali centru, prolazili smo pored nekoliko hiljada ljudi koji su bili uplakani, srećni, uzbuđeni, ili ponosni. Jedno nam je svima tada bilo zajedničko – bili smo van sebe. Svi! Upijali smo energiju tih ljudi i nismo štedeli na bacanju koski i zagrljajima. Ti zagrljaji su uvek bili snažni i iskreni, gotovo kao da smo pravili neko energetsko polje koje je amplifikovalo emocije i energiju u svakoj interakciji. Najsnažnije su bile smežurane ruke starijih ljudi, i sićušne ruke dece koje su nas bodrile. Bilo je nemoguće zadržati suze ako ste dozvolili sebi da se udubite u te divne poglede. Neki su plakali od sreće, a na nekim licima se videlo da plaču zato što im je konačno dokazano da nije sve izgubljeno i da vredi boriti se za ovaj narod. Ubrzo smo naišli i na Maju i Lanu. Tada zvanično ulazim u ekstazu.

Hodajući crvenim tepihom prvi put u životu, dobijam pitanje od reportera N1, „Kako se osećate, ima li umora?”, na šta odgovaram, praktično vrišteći „Fenomenalno, nema umora, ostavili smo ga u Beogradu!”. I dalje ne znam odakle mi ideja da to kažem, valjda je iz srca došlo. Prolazimo pored opštine i završavamo šetnju finalnim činom – slikom koja će služiti kao pandan onoj ispred Farmaceutskog fakulteta, samo što sada imamo malo veću kilometražu pod tabanima.

Te večeri skućila nas je divna Glorija, koju nažalost nismo uspeli da upoznamo ovom prilikom, jer je stigla u Kragujevac u subotu nakon što smo mi već krenuli natrag u Pančevo. Međutim, i razgovori telefonom bili su više nego dovoljni da se uverimo u njenu istinsku dobrotu, te ne sumnjam da će nam se putevi spojiti pre ili kasnije.

Subota, 15. februar 2025. godine – Sretenje

„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Kragujevcu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu”.

Stigao je i dan na koji smo se okupili u neposrednoj blizini Geografskog centra Srbije. Tolika koncentracija ljubavi, sreće i pozitive bila je posebna, jedinstvena Kragujevcu na celoj kugli zemaljskoj.

Sreo sam prijatelje, i porodicu, ali vođen emocijama od svih prethodnih dana, nisam mogao da se otrgnem utisku da su svi ljudi koji su koračali ulicama Kragujevca bili jedna velika familija.

Nije nam smetalo što je bilo hladno, grejali smo se kafom, (šumadijskim) čajem, supom i ljubavlju. Bio je ovo istorijski dan, koji je na kratko ponovo učinio Kragujevac prestonicom Srbije.

Pre povratka u Pančevo, morali smo da se oprostimo sa Darkom, koji u Kragujevcu ima svoju galeriju. On je za Tijanu, Luku, Mitu, Saleta i mene pripremio svima po jednu sliku, sa posebnom posvetom, koja će nam, siguran sam, zauzimati počasno mesto u kućama.