Subota, 11. januar 2025. godine
Atmosfera na fakultetu je, jednom rečju, praznična. Da ste student, otvarajući velika drvena vrata zgrade tehničkih fakulteta, prvo što vidite su dve mermerne Sfinge koje „čuvaju” stepenice na ulazu iz predvorja. Ispod ovih statula, stoje zalepljeni transparenti „Zahtevi nisu ispunjeni”, a pored njih, za stolom sa kutijom za donacije, stražare i studenti zaduženi za proveravanje indeksa odnosno studentskih kartica ljudi koji žele da uđu u samo zdanje fakulteta, predano obavljajući dužnost za koju su se prijavili.
Penjući se pored Sfingi, unutra u vas gleda veliki transparent sa sprata Građevinskog fakulteta, oglasne table oblepljene motivacionim porukama, smešnim slikama, i satirično aranžiranim isečcima naslova iz štampanih medija. Posle praznika, mnogo kolega se vratilo u Beograd, i u toku su društvene igre, stoni tenis se igra na improvizovanoj podlozi sačinjenoj od dva dugačka stola, ispred pekare u okviru fakulteta se igraju društvene igre, u sali 61 studenti koji gaje ljubav prema likovnim umetnostima crtaju transparente, dok naša „menza” u sali 57 radi punom parom. Osmesi i dobro raspoloženje su sveprisutni nakon jučerašnjeg protesta na Mostarskoj petlji. Izgleda da su svi zadovoljni zbog puta koji smo uspeli da raskrčimo.
Na ličnom nivou, omiljeni deo cele afere je, sada već ozloglašeni – plenum. Iako ume biti zamorno, te se debata oko najsitnijih, i na oko nebitnih detalja može razvlačiti satima, oko srca mi je toplo kada vidim amfiteatar „Nikola Tesla” pun mladih ljudi, koji se međusobno uvažavaju i slušaju, uprkos žustrim neslaganjima oko nekih tačaka dnevnog reda. To je ta „demokratija”, o kojoj smo toliko razglabali decenijama unazad da je izgubila ikakvo opipljivo značenje u društvenoj svesti. Plenum je demokratija na delu i on nam pokazuje da demokratija nije floskula, već dostižan cilj, koji ide ruku u ruku sa najlepšom stvari na svetu – slobodom. Sloboda, koju smo uzeli u svoje ruke, ipak nije besplatna; ona sa sobom nosi odgovornost – da se slušamo, čujemo, poštujemo. Shvatanje i prihvatanje da možemo biti protivnici, u ovom ili onom pogledu, bez da gledamo na protivnike kao neprijatelje. I ako ste među populacijom studenata koji prisustvuju plenumima, znate da je ovo ponekad visoka cena, ali je svi plaćaju svesni da je u slozi naš spas.
Nedelja, 12. januar 2025. godine
Svakog dana, bez izuzetka, tehnički fakulteti zajedno sa Pravnim blokiraju neku raskrsnicu u okolini Malog Tašmajdana na 15 minuta – ili Beogradsku, kod Pravnog, Bulevar kod Vuka, ili Kraljice Marije i Ruzveltove. I tako već mesec dana. Indekse nismo proveravali do skoro, ali usled pojave nepoznatih ljudi koji izazivaju probleme u zgradi, odlučeno je da je neophodno sa time početi. Posle protestne blokade ulice veliki broj redara mora da trči do ulaza, da bismo efikasno proverili indekse ljudima koji žele da uđu. Poznate face se propuštaju, da ne bismo gubili vreme i terali kolege da čekaju na zimi. Pravila postoje – ali ih se ne držimo k’o pijani plota, razumejući duh u kojem su doneta, i načela koja su namenjena da brane.
Prvih dana nam je falilo redara. Već neko vreme to nije problem. Danas je na 15-minutnom ćutanju bilo manje ljudi nego inače – to je normalno i očekivano, zbog protesta koji će kasnije biti održan ispred Ustavnog suda.
Ponedeljak, 13. januar 2025. godine
Pitanje brojeva, iako za nas nije ključno – ne može se izbeći. Koliko nas se skupilo? Koliko ljudi nas podržava? Koliko dugo će sve ovo trajati? Menza u prizemlju, sali 57 – nakon petnaestominutne ćutnje postaje centar društvenog života na fakultetu u narednih sat vremena. Vremenske prilike su nas služile tokom prvih mesec dana, ali sada ako nosite transparent bez rukavica – ruke vam se smrzavaju i umor brzo savladava. Zato se oslanjamo na proverenu studentsku hranu – vruću supu od nudli, koje kuvamo vodom iz kuvala u velikim plastičnim posudama.
Tetkice zaposlene na fakultetu su tu, ali sada imaju više posla nego ikada. Na plenumu je bilo reči o održavanju higijene, i osetio sam se posramljeno što ne pomažem više. Nekako se podrazumevalo da svako treba počistiti prljavo za sobom, u menzi i van nje, ali kada neki to ne poštuju, ostali ne smeju da ne preuzmu odgovornost. Ako „to nije u mojoj nadležnosti” postane mantra kojom izbegavamo da pokupimo prljave čaše i bacimo prazne tetrapake u kantu – kako onda da spočitavamo sistemu koji radi po istom principu?
I tako, da od našeg fakulteta, naše institucije, ne bismo napravili svinjac – odlučeno je da se primenjuje sledeće: Ko nered vidi, njegova je odgovornost da počisti. Nit luk jeo, nit luk mirisao – ali menzu čistio.
Utorak, 14. januar 2025. godine
Hoćemo li ikada išta uspeti da uradimo? Srpska Nova nas je dočekala vešću o upadu „nepoznatih” osoba na Pravni fakultet i prebijanju nekoliko studentkinja i studenata. Nepoznatih je pod znacima navoda jer je identitet pojedinaca ne znamo, ali njihov kolektivni identitet je vrlo lako zaključiti.
Šok, prezir, i očaj prema stanju u društvu. Sačuvaj nas Bože od onih koji se bore za pristojnost i učtivost tukući devojke i vandalizujući institucije visokog obrazovanja. Jesu li ih poslali, ili su to samo slučajni prolaznici?
Da li je to u ovom trenutku bitno? Meni nije. Istim aršinom treba meriti i hadžiju i bosonoga. Ali oničiji je posao „da nas štite” – mislim da bi trebalo da istraže ko je ovde čiji plaćenik, i koliko ga plaćaju da radi to što radi. Imam li poverenja da će se to desiti?
Sudeći prema videu na kojem jedan od napadača lagano priča sa pandurom kao da mu je teča – ne.
Sreda, 15. januar 2025. godine
Koliko se ja divim ovim mojim kolegama. Koliko mi je lepo kada ih vidim, kada ih otpozdravim, kada razgovaram sa njima – o karijeri, protestima, predmetima, ili porodičnim temama, osećam toplinu i bliskost kakvu nisam bio svestan da mogu imati prema ljudima koji su mi maltene stranci.
Mislim da više nismo samo kolege, i ne možemo to ni biti. Mi smo sada pleme. Pleme koje čuva oganj, kao naši pra-pra preci, koji su u pećini čučali spremajući se za napad sabljozubih tigrova, vukova, hijena. Danas se može reći da je ova straža od manje egzistencijalne važnosti za vrstu homo sapiens, ali je nekako i bitnija. Problem je što danas sabljozubi nose ljudsku kožu i hodaju na zadnjim nogama. Moramo ih prepoznati i ukloniti, ali bez nasilja. Naša pozicija je, jednom rečju apsurdna. Mazimo one koji nas biju, čuvamo ih od nas samih. I trpljenjem ovog apsurda, mi se zajedno izdižemo iznad društvenih okolnosti koje uče da je prevara, laž, i muljavina nešto što radi.
Mi znamo da to nikada, ikada, u istoriji sveta – nije radilo. I svaki režim, ekonomski ili politički, baziran na prevarama se bez izuzetka, na kraju, slomio – naravno, sa najgorim posledicama po malog čoveka.
Mi smo pleme koje je povezano idejom jačom od krvi; jedemo i igramo društvene igre zajedno, kuvamo i čistimo, smejemo se do suza da ne bi plakali.
Četvrtak, 16. januar 2025. godine
Vrisak!
Slika Edvarda Munka. To je moje mentalno stanje. Sonja, brucoškinja Pravnog fakulteta, pokošena kolima. Zločinac pobegao sa lica mesta. Identifikovan vlasnik. Uhlebljeni šljam – upravnik zgrade. Vozač neko drugi. Ne zna se ko. Koja je njihova veza? Nikada nećemo znati. Jedan ili dva pijuna žrtvovana na krvavom oltaru ovog prostačkog, užeglog, nedostojnog režima. Koji jede svoju decu. Decu koja se ne sećaju vremena kada oni nisu bili na vlasti.
Hvala Bogu i svetom Petru, povređena devojka je ostala pri svesti. Kod povreda glave je najopasniji gubitak svesti. U pičku materinu čoveče bre JEBOTE!
Moja slika, sad već „ozloglašena”, visi na zidovima nekoliko fakulteta. „Sedi ne nasedaj”. „Um caruje”.
„Jedi govna!” – Dragan Nikolić.
Moja filozofija je pacifizam, protivim se svakoj vrsti nasilja. Ali filozofija ne vredi ništa u poređenju sa glavom na ramenima.
A to je upravo ono što čekaju, prokleti da su. Ruke im se osušile, hleb im se ogadio.
Ako vam se plače, niste jedini. Ako biste nekome da iščupate grkljan zubima – niste jedini.
Petak, 17. januar 2025. godine
Bilo je dojava da će nas gađati vodenim topovima. Bilo je vatrogasnih kamiona. Bilo je marica. Bilo je i nas. Naoružani samo reflektivnim markerima, hitali smo pred masu, da bismo obezbedili RTS od ubačenih elemenata. Od onih koji bi da okaljaju našu borbu. Koji nisu deo nje. Koji su deo problema.
Bili smo spremni da nas biju štanglama, da nas gaze, da puštaju pse, da nas kupaju ledenom vodom i gađaju gumenim mecima. Ništa od navedenog se nije desilo.
Šta reći… Bilo je hladno. Ipak, toliko ljudi je došlo, da je svaki kvadratni metar bio popunjen tako da se tek ima mesta za disanje. Od crkve Svetog Marka do Skupštine, od Bulevara kralja Aleksandra do Džordža Vašingtona. Redari su napravili živi zid, čuvajući radnike RTS-a na terasi, i brinući da masa ljudi ne izazove pad stepenica, koje su pod sanacijom.
Bez šale, i bez preterivanja, stepenice se tresu sa svakim ljudskim korakom, a spoj stepenica i terase je bio prekriven dukt-trakom kada sam došao tamo. Smejem se, da ne bih plakao.
Gledajući snimke iz vazduha i reportaže, tek tada sam shvatio veličinu ovog protesta. Ispod stubova terase RTS-a se ne vidi bog zna koliko, ali snimci su potvrdili ono što su uši mogle da čuju.
Autor je student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Pančevac i rodoljub
