Hvala Nemanji što me je podsetio na postojanje rubrike „Sedam dana u životu…” i preporučio me Živkoviću. Konačno i ja svoje muke s nekim da podelim…
Nedelja, 8. avgust 2021. godine – Offline
Krajičkom oka uspevam da vidim vreme na satu. Nije ni osam. Razdanilo se.
Noćima me muči želudac. Teturam se po Nikolinoj vikendici i pokušavam da se setim gde sam ostavila Nolpazu. Sledeće buđenje zakazano je za deset.
Dan je apsolutno rezervisan za „Offline”.
Momci pripremaju roštilj, žene salate. Podela posla je, ipak, najvažnija.
Za to vreme, malena Sofija, Nikolina sestričina, odvlači nam svima pažnju povremeno se valjajući u pesku. Bebeći život je zakon, mislim.
Nedeljom samo lake teme i dobro društvo, kad se može.
Jurišamo ka Pančevu, Stefan se žali što mora prejeden da vozi. Stižemo kod mojih. Helena (moja sestrica po tati) nas dočekuje na stepeništu uz uzvik „evo ga seka Anja i Stefana!”
Još uvek nije dokučila rodove srpskog. Porasla je, samim tim i otežala i jedva uspevam da je nosim, pa zadatak rado prebacujem Stefanu. Odužiću se supom.
Ubrzo nas savladava kolektivni umor i shvatamo da je vreme da pođemo kući i pripremimo se za pakleni (u svakom smislu) ponedeljak.
Za večerom konstruktivna rasprava je li supa sa knedlama ili noklicama. Pobedu ne odnosi niko, ali Stefan, kao „stari Pančevac”, iskusno zatvara temu. Sledi sedeljka i prepričavanje vikend dogodovština sa mamom. Takmičimo se ko će prvi zauzeti kupatilo i lančano odlazimo na spavanje…
Ponedeljak, 9. avgust 2021. godine – Sastanak
Uzročno-posledično, konačno sam odspavala čvrstim devojačkim snom.
Nijedna kafa nije kao mamina. Tvrdim i potpisujem sa nepunih dvadeset ”i pet. Jutarnje ćutanje je podrazumevano svim ukućanima, na sreću.
Stižem na posao brže no obično, izgleda da su Stupovi vozači nešto spretniji od „naših” (čast izuzecima). Otkad je ATP ustupio mesto PAN-u, ništa se promenilo nije.
Na poslu zatičem kolegu Raleta, odmah ga napadajući sa pitanjima i podpitanjima, u neverici sa koliko zadovoljstva i strpljenja ume da prenese informacije.
Nakon uzastopnih odbijanja kroz slušalicu, iznova shvatam da sam zaista sićušna u piramidi od koje se sastoji naša kompanija.
Pančevo, kornet jagoda, tuš, hitanje ka gradu. Sastajem se sa Bogdankom (jedna od sestara koja ponosno stoji iza plesnog studija „Lana”) i koleginicom Milicom. Teku pripreme za novu školsku godinu. Dakle, potrebno je povratiti gipkost tela i vijuga…
Utorak, 10. avgust 2021. godine – Bajkino ćebe
Osetila sam neku mrzovolju pri samom ustajanju, ali sam se junački održala na nogama.
Čini se prijatno, gotovo prohladno, a iza oblaka vreba približnih četrdeset celzijusa. U tramvajima se zaređaše kontrolori. Izgledalo je kao da se zabavljaju…
Oko podneva, uviđam da dan ne ide po planu. Moj suvi perfekcionizam nije zadovoljen. Telo me neumorno opominje da mu je potreban odmor i da je vreme da ubrzo pođemo kući.
Klima i ćebe. Majka je poklonila/bacila svu staru ćebad pri rađanju jednog skorijeg proleća, pa je Bajka svojoj unuci kupila ćebence, za bebe. Hvala Bajki, živela svaka baba!
Neki dan se uz Nedeljnik dobijala knjižica Zoran Đinđić i nedovršena država. Bez obzira na to što je nisam nužno namenila sebi, odlučujem pametno da iskoristim lenjost, pa se upuštam u malo istraživanje.
U našem domu, tokom mog odrastanja, gotovo se nikada nije vodila priča o politici. Jedino čega se sećam je muk ukućana tog 12. marta.
„Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami!”
Od svih kvalitetnih i smislenih Zoranovih izjava, uhvatila sam se za naizgled najjednostavniju, a najsloženiju, pa se zapitah koliki je procenat nas samosvestan.
Dan završavam čašom primitiva. Stefan pije preostalo, da se ne baci, jelte…
Sreda, 11. avgust 2021. godine – Sloboda na lancu
Džaba rad od kuće. Radiš, radiš, pa vidiš čestice prašine na jutarnjem suncu, pa prljave šolje… Pa pomisliš kako je danas savršen dan za sve ono nakupljano što nije došlo na red. I kreneš postepeno.
Već je pet, ’bem ti vreme. Čekam majku i Stefana da pijemo kafu. Tursku, razume se. Dva prsta soca. Stefan ne pije kafu, ali nam (ne)rado pravi društvo. Ponekad pravi i kafu.
Razmišljam kako sam zrela za šišanje i proklinjem naš stan bez ventilacije ili prozora u kupatilu. Spremna za dvadeset, izlećemo iz stana, pravac Sofijin rođendan. Sa domaćinima i Apt i njegova lepša i jača polovina. Prvi put otkad ga znam da nije okasnio. Kreće sprdnja. Muzika sve jača, svetla sve slabija. Tu je i Toza, Stefan ga je prisvojio i ne pušta. Na momente mi ga je žao, znam Stefana na osmoj šljivi…
Belo vino. Stiže i Tamara, silno sam se obradovala. Dugujemo jedna drugoj „kafu” već duže vreme.
Sledeće čega se sećam je „Stefane, preuzmi mikrofon.”
E, pa, Sonja, kako je Stanko uvek zove, srećan ti jubilarni. Živela!
Četvrtak, 12. avgust 2021. godine – Žene i/ili devojke
Koja čaša vina više, glasna muzika, manje od pet sati sna i eto ti na! Ne možeš doći sebi. Šta li će biti kad zađem u tridesete… Vidim po Stefanu.
Zajedničkim snagama idemo u dan, On i ja. On s palačinkom oko vrata, ja u ’aljini. Izgledamo pristojno. Majku vozimo na posao i nastavljamo u smeru ka Beogradu.
Danas je važan dan za Stefana. I biće ih još… Pitam se da li sam dovoljno prisutna.
Čekam sestru da uplati putno osiguranje, pa da pođem kući. U subotu putuje za Liku. Prvi put nakon dužeg vremena osećam zrno zavisti…
Nakon što su me pri ulasku u autobus ispreskakala dva neandertalca ženskog roda, pozivam majku da vidim kako joj protiče dan. Nadam se da će posao završiti u predviđeno vreme, pa da zbrčkamo neku čorbicu za okrep.
Žensko predvečerje. Jeja najavila izostanak, pišemo opravdani. Sele se u zadnji čas setila da mora da odvoza noćnu vožnju, te će i ona kasniti. Žene k’o žene. A i samoj mi je lakše da se satnica pomeri. Ne znam kako sve obaveze i užitke smestiti u jedan dan. A čeka me i pakovanje. I Helena. I nedostajanje tate… I poseta Đaši i Milanu i njihovom novom ljubimcu, g. Fiat-u.
Petak, 13. avgust 2021. godine – Egzotik iz Kragujevca
Stefan nas pušta da odspavamo sat duže i obema prinosi kafu u krevet.
Pravac Leposavić.
Stajemo kod pekare „Smiljanić” u nadi da ćemo se omrsiti slanim kiflicama, ali avaj. Navaljujem na majku da škicnemo šta ima na pijaci, mislim, kad smo već tu. Uzimamo Bajki neki cvet kojem nisam zapamtila ime, nešto egzotično, kaže ženica s pijace da je stigao iz Kragujevca rano jutros.
S obzirom na život u stanu i zarobljeništvo terase, gotovo sve biljke završile su kod Bajke na rehabilitaciji i tamo ostale.
Od malena sam se radovala posetama Leposaviću.
Za one koji ne znaju, Leposavić je najsevernija opština na Kosovu, odmah iza administrativnog prelaza Jarinje. Da nije bilo avgustovske kolone ’95; verujem da ga nikada ne bismo otkrili.
Kad smo već kod kolona, nadomak tvrđave Maglič nailazimo na sveže prevrnut automobil. Verovatno su odroni učinili svoje… Kome na dušu?!
U nastavku puta, sa Nemanjom, bratom od tetke, putem društvenih mreža razmenjujem mišljenja o hrišćanstvu, monaštvu, a ista tema prenosi se i na moje saputnike…
Autobus bez registarskih tablica na prikolici vuče ferari. Dobro došli na Kosovo!
Pire krompir, punjene paprike, voćni kolač koji smo svi izbegli zarad još slaniša. Isključenja vode na dnevnom nivou. Ratni raspored za predstojeće dane. I na kraju, kratkotrajni, ali neplanski provod sa mojom Jockom i njenim dragim. Laku noć, svete.
Subota, 14. avgust 2021. godine – Ja’njetina
U Leposaviću je vremenska razlika. U prevodu, ustajemo ranije nego što je slučaj kod kuće.
Oko sedmice se uveliko ispila prva kafa. Za drugu se nema vremena jer je isplaniran odlazak do Kosovske Mitrovice.
Kupujem muškobanjastu teksas jaknu za petnaestak evra. Tokom tumaranja uličicama, nailazim na sve one stvari koje se preprodaju kod nas za duplo veće pare. Naravno da psujem.
U povratku kupujemo vruća leba (čet’r’ čak!) i polazimo „kući“.
Potajno se nadam da će mi Ljube (ujnin rođeni brat, jedan od tri, moj majstor frizer u kojeg se kunem) odgovoriti na poruku i da ću uspeti da se dočepam višesatnog termina za remont. Preko mi je potreban. Ko me je sreo skoro i ima dobro oko, zna o čemu govorim.
Moj deda, mamin otac, školovan je i domaćin čovek. Dobro, možda je Bajka više domaćin. Bilo kako bilo, deda je, u dogovoru sa Stefanom i ujakom Milošem (iliti Minjom, kako ga samo ja od malena zovem) organizovao pravu pravcatu gozbu danas. Nas par odabranih ljudi, vrti se jagnje, sluša se narodna muzika, služi se rakija, eventualno pivo – za rashladiti se. Sve mi se čini kako dan odmiče, biće ovde i pevanja…
Pred sam kraj večeri, uspevam da se iskradem sa „malim” Mihailom i obrnem krug skuterom. Tata, ne brini, nisam ja upravljala vozilom.
Autorka je večiti zaljubljenik u sitnice. Poštovalac umetnosti, duduk za sport. Pre svega, Dođoš. Daj mi jednostavnost da je zakomplikujem svojim odlukama
