Nedelja, 15. april 2018. godine
(Utorak, 7. 03. 2017. po starom), popodne/uveče
Svetlo, prozori, slavine, šporet, zaključavanje, trk. Voz je skoro prazan. Ulaze kasnije neki mitingaši. Mnogo zastava istočnih zemalja. Radovi na jednom tornju Kölnerdoma. Francuski baget, cigareta u boksu oivičenom žutom farbom. Presedanje. Poštovani putnici, trenutno stojimo usred negde jer su nestali signalni kablovi na jednom delu pruge. Izvinjavamo se zbog zastoja. Tek sam krenuo, a osećam se kao da sam već stigao na krajnje odredište. Susret sa dragom dijasporom. Šta ima u Domicilu (klub na svetskoj džez mapi, prim. aut.)? Ja ne bih da glavim. Letim sutra rano. „Zemo” za šankom je dobio neku rakiju, pa možda možeš da provališ od čega je. Loza je. I to dobra. Od „vina”. Metroom u hotel. Imam rezervisano. Našao sam Vas preko interneta. Znate onaj sajt? Ma nemojte više taj internet. Daću Vam istu cenu idućeg puta, samo zovnite. Dajte mi molim Vas šifru za wi-fi, kad smo već kod toga. Da apdejtujem aplikacije. Danas nisam stigao, a bojim se da ne zastare do sutra. Idem pre doručka, tako da ću ostaviti ključ u sandučetu i – do sledećeg puta.
Ponedeljak, 16. april 2018. godine
(Sreda, 8. 03. 2017. po starom), ujutru
Na aerodrom vozi 440, sada 490, ali su promenili stajalište. Za budalu piše. Novine? Turski, ne znam. Ruski, ne znam. Nije bitno. Izvinite, možete li me pustiti da prođem preko reda? Za deset minuta mi poleće. Kluž joj piše na karti, interesantno. Ja sam do prozora, ali ako hoćete možemo da se zamenimo zbog deteta. Hvala, sjedeću u sredini. Sine, ne lupkaj čika nogicama. Izvinite. Stvarno mi ne smeta. Živite u Bosni? Ne, idem službeno. Vidiš sine, čika plaćaju i kad da ga ti lupkaš nogicama. Stavite tu flašicu na moj stočić, slobodno. Uzeo bih je ja, ali već držim osvežavajuče maramice i keks. Magla iznad Maglaja odozgo. Doviđenja. Svako dobro. Kako li samo ovde uspeju da razdvoje putnike za Dortmund i Ajndhoven, kad ima samo jedan mali gejt na celom aerodromu, razmišljam.
popodne / uveče
Nakon ugodnog višesatnog sastančenja i obilaska budućeg gradilišta vredi par lokalnih piva i brdo ćevapa. Lepo veštačko jezero ispod hotela se prirodnim putem puni vodom. Malo doduše miriše industrijska zona. Ima i azotara, ali to su već poznate arome. Veliki otvoreni restoran pored jezera, masivno drvo i ukrasne palme. Umalo da zaboravim. Srećan praznik „to many”. Telefon na infuziji, apdejtovanje aplikacija, direktan fudbalski prenos, sletanje vanzemaljaca na sred jezera koji otimaju Lea Mesija da bi ga proučavali. Čekaj. To znači da sam već zaspao.
Utorak, 17. april 2018. godine
(Četvrtak, 9. 03. 2017. po starom), popodne / uveče
Vidi uglavnom pod: Sreda, 8. 03. 2017. po starom
Sreda, 18. april 2018. godine
(Petak, 10. 03. 2017. po starom), pre podne / popodne
N’utobus. Lasta. Pauza pred granicu posle 353 serpentine. Bilo je orlova, pa i u Semberiji. Najzad auto-put. Ovde ih ima. Doduše to su sokolovi. Na svakom trećem stubu ograde po jedan. Čekaju miševe. U jesen kada se pali letina imaju i roštilj, razmišljam. Fruška Gora se sunča. Beogradska Arena. Zaklonjena panorama nečim velikim, nepripadajućim. BAS. Siroti zemljaci mitingaša od prekjuče na trotoaru. „Gde si parkirao? Gužva? OK, čekam te kod bioskopa „Partizan”. Nadureni pas vrti repom na ulazu u moju kuću. Kafa. Kafa. Kafa. Zaboravio sam da ponesem ženku muflona, figuricu, amajliju.
uveče
Mlaka je ova svirka večeras. Kad je pravi rok, moraš da skačes. Ako stojiš, vibrira ti džigerica. Naručimo još po jedno. Zašto ne? Pa na četiri točka si došla, plus rezervni. I to što kažeš. Daj dva ista.
Četvrtak, 19. april 2018. godine
(Subota, 11. 03. 2017. po starom), pre podne / popodne
Subotnje jutro mi je najlepši period nedelje, još od vrućeg bureka i Politikinog zabavnika izdatog u prvoj državi u kojoj sam živeo. Ringle električnih bubnjeva lansiraju prašinu već sat vremena. Ja tako zamišljam idealno opuštanje u poslednje vreme. Poneo sam zatim ris prispelih računa, zamenio skupe pare za ove koje jačaju (čitaoci Novosti će razumeti) i strpljivo sačekao u redu ispred šaltera stare pančevačke pošte. Pravo je osveženje plaćati račune na ovaj način. Vreme koje inače štedim plaćanjem putem interneta, obično potrošim gledajući nešto što me skoro pa ne interesuje na istom. Ovako pak rizikujem da će mi, dok čekam u redu, pasti neka ideja na pamet. I to se i dogodilo. Već tri sata sedimo na klupi u parku. Dobio sam štrafte po pozadini. Svaka od pet individua može slobodno i neometano da završi svoju misao, bez da se boji da će neka druga da je prekine. Čak postoji i mutavi intermezzo između dva govornika. Ispunjen dan, nastavićemo uveče.
uveče
Hoćeš da naručiš neku pesmu? Dobar je orkestar. Znaju i one tvoje. Ne znam. Ako mi dođe. Možeš li ono „Tebi pevam ove noći”. Kako da ne. Niko mi ne traži to, a ja volim. Sedi i uzmi dupli. Par rečenica između strofa.
Petak, 20. april 2018. godine
(Nedelja, 12. 03. 2017. po starom)
…….._/\__/\__/\__/\__/\__/\__/\__/\_…..
Subota, 21. april 2018. godine
(Ponedeljak, 13. 03. 2017. po starom), jutro / pre podne
Pekarski avion. Mislim da sam pročitao da se zove „Dejan Stanković”. Ima procep kad se ulazi iz tunela. Daju im samo muška imena. Diskriminacija? A da, shvatam. Izvolite, 7C. Kafa i sendvič sa piletinom. Zagor Te-Nej. Radovi na jednom tornju Köelnerdoma. Francuski baget, cigareta u boksu oivičenom žutom farbom. Presedanje. Arbeit. Doneo sam ti čokoladu. Eeee, prima! Šta je ovo na kutiji? Stari Beograd. A ovaj čovek na poleđini je osnivač fabrike čokolade? Ne, to je naš nobelovac, a ispod je nešto što je napisao o glavnom gradu. Sviđa mi se. Prevođen je na nemački? Mora da, da. Kad budem išla, doneću ti nešto sa juga Italije.
Autor je vlasnik firme „Noli turbare circulos meos” koja nije zavedena ni u jedan privredni registar. Kada bi bila osnovana, postao bi i njen jedini osnivač.
