Između jave i karantina

Nedelja, 16. januar 2022. godine

Ovaj dan, ali i nekoliko narednih, obeležiće karantin u kojem uživaju ili očajavaju svi članovi moje porodice, izuzev moje malenkosti. Kao trostruki nosilac fajzera, uživam u trićkavim privilegijama nemačkog društva, koje između ostalog, podrazumevaju i slobodu kretanja. Kad smo već kod slobode kretanja…

Da prvo uvedem čitaoce u temu. Moja četvoročlana porodica je ovogodišnji zimski raspust provela u Pančevu. Svi smo se uželeli koječega i 25. decembra autom uputili iz Hanovera za Pančevo. Putovanje je potpuno nebitno, dobro poznatih dosadnih 1.400 kilometara, ali doček! Na ulazu u moj (ali zaista) omiljeni grad dočekao me je veliki bilbord našeg predsednika. Ne sećam se šta je poručivao sa plakata, samo smo se mrko pogledali. Već sledećeg dana sam otkrila da isti plakat vreba i na jabučkom putu. Pretpostavljam da je ista situacija na svim prilazima gradu, ali dalje nisam istraživala. Nemile susrete treba izbegavati i ograničiti svoje kretanje unutar zone manjeg stresa.

Ova poruka da moram da naletim na isti bilbord kojim god putem da krenem van našeg grada, potsetila me je na pismeni zadatak jednog đaka osnovca. Tome ima verovatno dvadesetak godina i ne znam šta je bila tema zadatka jer su mi drugi o tome pričali, ali on je video svoje selo kao centar sveta. Pisao je otprilike ako si u Sefkerinu, a hoćeš u Jabuku, ti moraš da prođeš kroz Glogonj, ako si u Jabuci, a hoćeš u Sefkerin, ti opet moraš da prođeš kroz Glogonj. To znači, gde god da kreneš, moraš kroz Glogonj i zato je on bitan i ne možeš da ga zaobiđeš.

I zaista je lepo proći i kroz Sefkerin, Glogonj i Jabuku, jer su ova manja mesta još uvek pošteđena monstruoznih bilborda besmislenih poruka. Tamo je i dobrodošli i doviđenja još uvek ona jednostavna dobro poznata tabla koja na trenutak prekine putnikovo sanjarenje našom lepom ravnicom. Volela bih da tako i ostane.

Ponedeljak, 17. januar 2022. godine

Da sam u Srbiji, danas bi se kuvale pihtije. Ne bi se kuvale tek tako same, neko bi ih skuvao, a to su obično moji roditelji. Jednom prilikom smo suprug i ja pokušali da kuvamo pihtije u našem stanu u ulici (nekadašnjoj) Petra Drapšina i to je bio jedini put da smo tako nešto probali. Osim što su svi stanari zgrade saosećali sa tim loncem, verujem da je i zaposlenima u banci ispod bilo neprijatno od mirisa koji se razmileo centrom grada. Iako sam veliki ljubitelj ovog našeg specijaliteta, pripremu istog prepuštam svojim roditeljima koji to rade u specijalnim uslovima, pod vedrim seoskim nebom.

Dakle, danas, a i narednih dana, ništa od pihtija. U nedostatku atomskog skloništa, komšije bi odmah uperile prst u nas zbog višesatnog kuvanja pod otvorenim prozorom i prekomernog trošenja energenata.

Ali pomenula sam atomsko sklonište. Nadam se da je čitaocima dobro poznato postojanje istog na Kotežu 2, negde pri kraju Ulice Stevana Šupljikca. Osamdesetih godina kada se Kotež 2 naseljavao, ova građevina, ili bolje reći konstrukcija, za dete u meni je bila nešto zaista impozantno i jednako tehnološki napredno kao i svemirski brod, samo pod zemljom. Nisam imala tačno ideju o tome čemu to služi, osim da može da nas spasi u slučaju kraja sveta. I potpuno bih zaboravila da ta konstrukcija i dan danas postoji, da mi nekom prilikom starija ćerka nije to pomenula kao lokaciju gde se s nekim nalazi.

Odmah sam sa mlađom desetogodišnjom ćerkom krenula u turistički obilazak Koteža 2, a cilj nam je bio atomsko sklonište. Uz put sam morala da odgovorim na stotinu dečijih pitanja šta je to atomsko, čemu, zašto rat… Ušle smo duboko u istoriju osamdesetih godina prošlog veka i vreme Hladnog rata, zategnutih odnosa između SAD i SSSR-a, na čijoj smo mi strani bili… i onda smo stigle do čuvenog atomskog skloništa. Posle tolike priče i ratovima, mržnji, atomskoj bombi, pred nama je bila gomila ispucalog betona, delimično zatrpanog đubretom, delimično upotrebljenog u nedostatku javnog toaleta. Brže-bolje sam detetu objasnila da ono što je bitno mi ne vidimo jer se nalazi ispod zemlje, tu su prostorije za skrivanje u slučaju najveće opasnosti i sve ono ostalo što je moja mašta mogla da zamisli da postoji u ovom podzemnom svemirskom brodu. Naravno, mi sada ne možemo da uđemo i sve to vidimo jer je ulaz zaključan i tako bi trebalo zauvek i da ostane.

Utorak, 18. januar 2022. godine

Karantin se za moja dva člana porodice nastavlja, ali bez interneta. S obzirom na to da su pojedini članovi u karantinu, majstor ne može da dođe do nas i priključi nam internet u trenutku kada nam je istekao ugovor i treba da otpočne novi. Kada nema interneta, nema ni televizije. I odjednom imamo vremena na pretek! Igramo društvene igre, sređujemo ormane i što je najvažnije – pričamo.

I tako u toj priči je i moja starija ćerka, koja svoje rodno Pančevo doživljava kao centar svih zanimljivih dešavanja, što je meni svakako drago, jer su tu i moji najdraži ljudi.

Jedna od omiljenih tema porodičnog zasedanja je šta je sve u Srbiji bolje nego u Nemačkoj. Starija ćerka je tu uvek potpomognuta svojom mlađom sestrom, koja ima bezbroj ideja u korist Srbije. Ja tu obično klimam glavom i bezuspešno pokušavam da objasnim da postoji razlika u standardu, sigurnosti, perspektivi… ali avaj, to su sve apstraktne stvari. Naša pašteta, čvarci, burek, jogurt – to su konkretne stvari, a toga ovde nema i ova diskusija se uvek završava mojim porazom!

Moja ćerka danas dodaje još jedan argument u korist Srbije: „Da li znaš da Vučić daje sto evra svakome ko ima šesnaest i više godina?”

Zbog ovakve formulacije u meni sve kuva, pa pitam svoje dete da li misli da je dotični toliko bogat, a pri tom i širokogrud, da je odlučio da svoje bogatstvo malo okrnji i podeli svojim sunarodnicima novac. Ili misli da je Robin Hud koji otima od bogatih, pa daje siromašnima, uključujući i šesnaestogodišnjake? Ili misli da je to novac iz državne kase koji je prikupljen putem poreza? A taj porez plaćaja sva naša familija, pa i mi sami. E pa sad, da li taj novac daje Vučić, ili naše tetke, ujne, babe i dede?

Mene više niko ne sluša, ali kao šlag na tortu, čitam u Vremenu naslov „A od predsednika od srca: 10.000 dinara za lekare”, „Jednokratna pomoć Vučića”.

Sreda, 19. januar 2022. godine

Danas sam se setila jedne zanimljive priče sa svojim nemačkim kolagama o kibicfensteru. Iako ova reč ima stopostotno nemačko poreklo, taj pojam ovde njima nije poznat. Moguće je da u nekim drugim delovima Nemačke to takođe postoji, ali ovde, u Donjoj Saksoniji, ne. Na osnovu značenja reči su mogli da pretpostave šta je to, ali ne i da znaju pravi izgled i svrhu ovakvog prozora. To je izgleda naš vojvođanski patent. A ja sam im sa velikim ponosom objasnila o čemu se radi.

Kada sam bila dete, za mene su ovi prozori bili očaravajući. Naša kuća nije imala ni jedan, ali smo brat i ja svakodnevnim guranjem glave kroz mrežu za komarce napravili udubljenje u mreži, pa je prozor donekle dobio ulogu kibicera. Sve dok tata nije zamenio mrežu novom, koja nije bila podložna dilataciji. Kasnije smo se, kako je nalagao trend stanovanja osamdesetih godina, preselili u zgradu, ali je moje obožavanje kibicfenstera i dalje ostalo.

Sećam se da je u ulici Svetozara Miletića bilo nekoliko kuća sa ovim izbočenim prozorima, i uvek bih, na putu do škole, na kratko bacila pogled unutra. Ne znam koliko ima još preostalih kuća ovog tipa, ali ono što je primetno, a za mene i tužno je najezda novokomponovane arhitekture, koju neki vide kao modernizaciju, a ja je vidim kao zarazu koja galopirajući uništava varoški duh Pančeva.

I evo jednog lepog linka za nostalgičare poput mene:

Četvrtak, 20. januar 2022. godine

Moj fajzer je danas posustao. I dok moja porodica, jedan po jedan, izlaze iz karantina, ja sigurnim korakom u njega ulazim. U frižideru ima dovoljno hrane za nekoliko dana, uključujući tu i moju omiljenu mortadelu.

Ta „mortadela” je jedan od mojih najjačih utisaka o Pančevu danas. A utisaka pregršt – i većina ružnih. Tu posebno mesto zauzima nekoliko modernih arhitektonskih građevina koje su pale „s neba pa u rebra” u našu varoš, kao onaj monolit među čovekolike majmune u filmu Odiseja u svemiru: 2001. Ja nemam zamerki arhitektama na njihovoj originalnosti, ali za njihovu neprikladnost – i te kako. I neka se radi tu o novcu, ali zar je taj novac morao od tolikog prostora da se ugura u sam centar grada, među zgrade stare više stotina godina koje su simbol Pančeva. Hoće li ljudi za koju godinu reći da se nalaze kod Mortadele, a ne kod Vatrogasca Florijana? Hoće li jedan spomenik i znamenje našeg grada pasti u zaborav pred italijanskom slamom?

Slučajno sam naišla na ovu staru sliku našeg zaštitnika grada i nekoliko kibic fenstera koji na njega gledaju i mislim da je lepo da je podelim.

Petak, 21. januar 2022. godine

S obzirom na to da sam u karantinu, ne bi trebalo da bude nekih dešavanja. Sreća u nesreći je da internet od juče ponovo radi. Taman sam mislila da ću karantin da iskoristim za odmaranje i gledanje filmova, kad ono, telefon neprestano zvoni, jer su deca vest o tome da je mama u karantinu pod sumnjom na koronu preneli izvesnoj Radio Milevi. Sada su svi zabrinuti hoću li da preživim, kakve simptome imam, rade li moja čula… Eto, ja skoro pa dobro, a drugi ruše moju koncepciju karantina. Naravno da ni jedan film do kraja dana nisam pogledala, ali sam zato morala da više puta punim telefon.

Subota, 22. januar 2022. godine

Danas zvanično svi izlaze iz karantina, osim mene. Ali tu su moji domaći zadaci, polaznika kursa nemačkog jezika u poznim godinama. Kako sam u četvrtak izostala sa časa, drugari su poslali nove zadatke i korigovan prošli domaći – privatno pismo.

Jedan od zataka je bio da se napiše pismo prijatelju, što je nas, polaznike kursa, ostavilo malo zatečenima, jer ko još danas piše pisma! Nastavnica, uveliko u šezdesetim godinama, malo se iznenadila, jer ona i dalje rado piše.

Moja deca, a uz njih i ja, zato odlično vladamo brzim kucanjem, upotrebom emotikona, pa čak svako ima i avatar sa svojim likom. Ne moramo mnogo da biramo lepe reči, dovoljno je da izaberemo trepćuće srce, a ako želimo da pojačamo emociju, onda ide više komada istog.

Ne znam kada sam poslednje pismo napisala, ali se sećam da sam u ovom 21. veku, primila svega dva pisma. Jedno, tačno 2000. godine, dok sam studirala u Japanu, poslala je moja sadašnja kuma. Bila je jesen, i u pismu je bilo i nekoliko opalih listova sa drveća u našoj ulici. Kakav je to poseban osećaj da na drugom kraju planete mogu da dodirnem jesen u svom kraju!

Drugo pismo je od moje majke. Stiglo je u poslednjih pet godina uz paket sa slatkišima, upućeno više mojoj deci nego meni. Napisano je najlepšom mogućom ćirilicom, pedantno i elegantno. I čuvam ga kao pravo umetničko delo, po pitanju i forme i sadržaja.

Moja nedelja verovatno nije bila ni počemu posebna, a još manje bitna. Ali to nije ni važno. Bilo mi je drago da, posle toliko vremena, pišem o nebitnim stvarima, a meni posebnim.

Autorka ima 45 godina, mama je dve devojčice, po profesiji nastavnik japanskog jezika i još po nekog po potrebi