Nedelja, 8. april 2018. godine
Nerazbuđeni zeka, u ranu zoru, čuvši glasove probuđene dece, dopunjava kese sa poklonima… Jutarnji daltonizam ili nešto slično, navelo ga je da to učini potpuno pogrešno, naravno greška je otkrivena kada ju je bilo nemoguće ispraviti. Na svu sreću prošlo je bez suza, zeka je okrivljen, ali i pohvaljen na izboru kineske plastike i odabranih slatkiša. Nedelja, dan za hedonizam, ovog puta sa verskim izgovorom. Tradicionalni običaji,vezani za Vaskrs, ispoštovani su selektivno, deca su nasmejana, a mi siti… Društvo u kom je merilo uspeha srozano na pun stomak i topli dom, ovakav dan je premija…
Ponedeljak, 9. april 2018. godine
Ponedeljak, a nedelja… Moć državnih praznika, oslonjenih na dane vikenda, u tome je da kloniraju dane na koje su oslonjeni, tako smo ovog puta imali dve subote i dve nedelje. Ova druga nedelja jedino nema onaj zabavno-ekonomski kolaž, Pančevcima poznatiji kao „Stari Buvljak” i baš joj nedostaje… Sve ostalo je isto, gužve i ludilo sa ulice prenose se, u slučaju lepog vremena, na parkove i igrališta, gde se deca guraju do limita. Izmaranje dece rezultuje njihovim ranijim spavanjem, što roditeljima daje neophodni prostor za pripremu radne nedelje. Naš izbor je bio Narodna bašta i hrabri odlazak do nje biciklima. Dečiju poslušnost kupili smo sladoledom, tačnije klasičnom, ali dozvoljenom ucenom – „ako budete dobri, sladoled po izboru”. Naravno da je nakon pojedenog sladoleda, put do kuće bio prilično trnovit, ali misija je uspela.
Utorak, 10. april 2018. godine
Čudan dan za početak radne nedelje. Spori ritam i vremenska prognoza, odredio je bicikl kao prevozno sredstvo za danas. Vozam se lagano, gotovo turistički, razgledam oko sebe… Primećujem da je sunce izmamilo po neki osmeh, čisto da mi skrene pažnju sa svih primećenih anomalija. Možda niko nije primetio, ali rupe na putu se više ne asfaltiraju, već pune šljunkom, trake koje razdvajaju biciklističku stazu odavno ne postoje, a vozila parkirana na stazi više niko ni ne primećuje… Prisustvujem činu koji savršeno oslikava moderno srpsko društvo, jedna preslatka devojčica, savladava vožnju rolera na prilično novoj stazi u Ulici Svetozara Miletića. Staza lepa, široka, glatka, baš onakva po kojoj roleri savršeno idu, ali eto suženja, bahati komšija, podprozorski deo ulice smatra ličnom svojinom i idealnim mestom za parking svog ponosa. Preslatka devojčica slučajno je zakačila retrovizor i pala, stradalo je tu i koleno i lakat… usledio je strah, retrovizor je ostao izvrnut… istog sekunda izlazi gospodar, viče, psuje… dete se kroz suze izvinjava… gospodar to ni ne čuje, gotovo trkom ide ka mestu zločina, mrmlja, psuje, računa… Vraća retrovizor u normalni položaj i pretećim pogledom utvrđuje postoji li bilo kakva šteta… Devojčica se i dalje izvinjava drhtavim glasom… Gospodar i dalje ne konstatuje njeno prisustvo, okreće se i vraća se u svoj zamak… Preslatka devojčica, uplakana, vraća se u svoje dvorište. Koleno i lakat ne bole je toliko, koliko je muči taj osećaj krivice. Klasični problem vaspitanih ljudi, dok se mi trudimo da se izvinimo i ispravimo svaku i nepostojeću grešku, bahati nas ni ne primećuju. Napravili smo plodno tle za sebičluk, javašluk i zlo, samo zato što smo radili onako kako su nas vaspitali i dok je „pametniji popustio”, ovaj drugi je zavladao.
Divan početak radne nedelje, hladni tuš teških misli i pitanja…
Sreda, 11. april 2018. godine
Postpraznično bezgotovinsko poslovanje u punoj snazi. Samo što ne mislim na plaćanje karticom i čekovima, nego na plaćanje uopšte. Svi vidovi plaćanja potrošeni su na igračke i trpezno preterivanje. Prosečan građanin Srbije na svaki praznik gleda kao na smak sveta i ako ne pripremi bar tri puta više hrane i pića, ne oseti duh praznika. Meni kao preduzetniku, direktno izloženom krajnjem korisniku, svaka besparica je vrlo vidljiva. U nedostatku bolje plaćenih poslova, uzimam one sa polica, one iscrpljujuće i misteriozne, a vrlo neisplative i u njima trošim svaki minut radnog vremena. Radno vreme svesno produžavam ne bi li se možda nešto i zaradilo. Večerašnja misija je igraonica u Avivu, uvek imam dozu treme od tog prostora i haosa koji tamo vlada. Ovog puta zadatak je završen bez grešaka, niko i ništa nije zaboravljeno, kosice osušene, deca obučena i zadovoljna. Drugari su proslavili rođendan, ali i odlazak drugara u neko bolje sutra, iza sedam mora i sedam gora, negde gde je uspeh izvesniji. U kolima po pravilu pravimo žurku uz đuskanje i glasnu muziku, kako se deca ne bi uspavala na putu do kuće.
Četvrtak, 12. april 2018. godine
Dan koji počinje iznošenjem đubreta i direktnim suočavanjem sa činjenicom da još jedna radna nedelja prilazi kraju. Uvek se iznenadim činjenicom da je već četvrtak, uglavnom se osećam kao da sam iznosio đubre prekjuče. Svestan i pomalo zapanjen činjenicom o danu koji je otpočeo, hrlim u radne obaveze. Mrtvo more, sjajan sinonim za aktivnosti sa mušterijama, ceo dan kao pred ispitnom komisijom, bezbroj pitanja i potpitanja, a rezultati će se možda nekada i osetiti, danas nisu. Sutra se otvara sud u komšiluku, pa su rupe na drumovima u kraju, dopunili svežim šoderom, ovog puta firma iz Subotice, izgleda da su i Pazarci odustali od Tesle. Sa posla jurim, vozim ćerku i njenu drugaricu na rođendan. Sjajna prilika da je vidim i u drugom svetlu. Puštam ih da pričaju, onako kao da me nema, a ja slušam i uživam u njihovom sazrevanju.
Petak, 13. april 2018. godine
Jutarnja kiša i tamni oblaci kvare planove, ništa od bicikla… Proverio sam vesti, nije još počeo rat, znači na posao se mora… Euforija pripreme za vikend prenosi se i na nas koji radimo i svake subote, nekako sam uvek blago raspoloženiji petkom. To nekako počne u prvim minutima radnog vremena i ispijanju jutarnjeg čaja sa veselim preduzetničkim komšilukom uz kratak osvrt na to „ko sinoć nije, a ko je za malo”, dotaknemo se politike i uvek se vratimo na bedu u kojoj živimo, ali onako kroz sarkazam i crni humor, pa bude i simpatično. Mušterije su počele da izlaze iz svojih skloništa, uvek se nekako probude u zadnji tren. Crni petak, baksuzni, ovog puta zapravo, dan kada se puštaju pare Upravi prihoda. Novac koji puštate znate da vam se nikada neće vratiti, niti je to bilo kakva investicija, jednostavno harač.
Subota, 14. april 2018. godine
Radna subota u školama, ušarenila je ovo jutro u Pančevu. Odvažni učitelji, deci su priredili aktivnu subotu, tj. uživanciju van učionica i svaka im čast na tome. Hrabro je pokušavati bilo kakvu istinsku edukaciju dece u društvu koje se opredelilo da proizvodi gladijatore i radnu snagu čiji je radni sat jeftiniji od nemačke struje. Subotom imam osećaj „čuvara plaže u zimskom periodu”, od tri lokala u neposrednom komšiluku, samo ja radim… Nema čaja, nema veselog komšije da podiže moral… Svraćaju mi poznanici i prijatelji, oni koji uživaju u dvodnevnom vikendu, konstatujemo jedno opasno mrtvilo. Svi su zaslepljeni sopstvenom sebičnošću , ne reaguju više ni na najočiglednije, učaureni strahom, vešto se teše. Svi jurimo egzistencijalni dinar i pokušavamo od jednog da napravimo barem dva. Uživanje dozvoljavamo sebi pred sam nervni slom, zatrpavamo se često besmislenim poslovima i obavezama, kako ne bi stigli da patimo i razmišljamo da li sve ovo može potpuno drugačije.
