Nedelja, 22. avgust 2021. godine – Na mladima svet ostaje
Red u samoposluzi. Čovek ispred drži za ruku devojčicu od oko pet godina. Koncentrisan je na ekran svog mobilnog telefona. Ona ga gleda ushićeno, zahvalna što se u korpi nalazi kesica njenih omiljenih bombona. Približavamo se kasi i sanduku sa sladoledom.
– Tatice, kupi mi sladoled! – uzvikuje malena.
– Već imaš bombone.
– Ali, tatice… – moli plačnim glasom.
– Nemam para da kupim oba. Dovoljne su ti bombone. Od sladoleda bi se razbolela, pa ne bi išla u vrtić. Voliš da se igraš sa decom, je l’ da? – iskusno je ubeđuje otac. Devojčica spušta pogled i izvija usne u stilu skulptura iz Lepenskog Vira.
Stižu na red i kasirka otkucava artikle iz njihove korpe. Mleko, hleb, pašteta, viršle… Kada je izvadila poslednji, flašu piva, čovek traži i dve kutije LD-a. Uredno plaća i njih dvoje izlaze na ulicu dok se ćerkica igra kesicom bombona. Zamišljam kako će za tren zaboraviti sladoled i početi sa pitanjima o travi i bubicama. Zamišljam njega kako odgovara na svako, uz grižu savesti. Kako joj sutradan kupuje dva sladoleda…
Po izlasku iz prodavnice stižem do pešačkog prelaza. Crveno svetlo. Sa druge strane kolovozu prilazi mladi otac, držeći sinčića za ruku, i zaustavlja se. Nestrpljivo cupka. Nedeljno je jutro i jedini automobil na vidiku je sasvim dovoljno daleko. On zakorači na kolovoz i cima dečaka za sobom.
– Tata, semafor je crveni! – uzvikuje mališan, ali mu otac dobacuje:
– Nema veze, daleko je auto – i prelaze ulicu. Susrećem zbunjeni pogled dečaka i nadam se da vidi da ja i dalje čekam.
Sa leđa mi prilazi stariji gospodin. Video je sve i, odmahujući glavom, jedva čujno mrmlja za sebe – Nekim ljudima bi trebalo zabraniti da prave decu.
Ponedeljak, 23. avgust 2021. godine – Od zlata jabuka
Rad od kuće je postao novo normalno. Pauze u blejanju u ekran laptopa ponekad koristim da se nalaktim na prozor i posmatram prolaznike, ptice, automobile, bilo šta što dokazuje da je bar delić sveta u kojem obitavam ostao normalan. Jedna od konstanti su improvizovane tezge, standardni deo urbanog mobilijara moje ulice. Na njima je najviše voća i povrća. Ono kao da negira opštu depresiju i sve obasjava sunčevom svetlošću koja se odbija o glatku koru jabuka i paradajza. Zlatni delišes, ajdared i greni smit mame kupce u potrazi za iskrom pozitivnosti i zdravlja, makar fizičkog, kad je već mentalno otišlo bestraga. Čak ni namrgođeno, suncem opaljeno i izborano lice čovečuljka koji stoji iznad gajbica ne može da pomrači vitaminski sjaj. Kilogram za kilogramom napušta tezgu i kreće na hodočašće ka sumornim domovima, dok zlovoljni čovečuljak sa sjajem u staklastim očima zadovoljno računa koliko je profitirao prevarom na vagi. Iznenada ga spopada kašalj nakon kojeg se useknjuje i pljune u travu pored tezge. Prstima istresa nos i odmah potom uzima u ruke jabuku i dobro je istrlja. Ona zasija novim sjajem i samo minut kasnije čitava gajbica je spremna za novog prolaznika željnog varljive ideje o zdravlju u ovo bolesno doba.
Utorak, 24. avgust 2021. godine – Saučesnik
Retko putujem vozom. Ponekad, kao danas, nikada-sasvim-zasluženog-naziva metro se ispostavi kao sjajna veza do kancelarije. Kada do takvog poravnanja planeta dođe, setim se svakodnevnog klackanja tokom studija. Kašnjenja, izostanci i zagušljiva plima koja je punila vagone oznojenim ljudima i torbama uopšte mi ne nedostaju. Ali mi nedostaje druženje tokom tih 30 do 130 minuta vožnje do Vukovog spomenika. U pamćenju su ostale brojne anegdote. Jedna od njih me još uvek muči pitanjem bez odgovora…
Ušao sam u prazan vagon i odabrao sedište sa desne strane. Kada sam seo, uvideo sam da vagon ipak nije bio prazan. Čovek je spavao glave naslonjene na prozor sa leve strane. Lice mu je bilo mirno, ali izmoreno. Izvadio sam svesku i posvetio se beleškama sa predavanja.
Već kod buvljaka pažnja mi je popustila zbog ulaska dvoje bučnih ljudi. Muškarac i žena su bili usred meni nerazumljive prepirke, do trenutka kada su se naglo ućutali. Podigao sam pogled i video muškarca kako sa police iznad usnulog čoveka uzima torbu. Prva misao mi je bila da su je zaboravili i sada su je, srećom, pronašli, pa će razlog za prepirku nestati. Međutim, nešto mi nije dalo mira i, nakon njihovog izlaska iz voza, ostala je sumnja.
Kilometrima kasnije, spavač se probudio. Nervozno je gledao oko sebe. Pitao me je da li sam video njegovu torbu. Naizgled zbunjeno, odgovorio sam da nisam i on je brzim korakom otišao ka susednom vagonu, u potrazi za kondukterom koji mu, znao sam, neće moći pomoći. Ja sam se vratio beleškama, sa knedlom u grlu.
Od tada je prošlo više od dve decenije, a ja i dalje neuspešno pokušavam sebi da objasnim zašto sam tako postupio.
Sreda, 25. avgust 2021. godine – Đurina kometa
Nova pauza i novi pogled kroz prozor. Pogled u prošlost, podstaknut dugo čekanom kišom…
Nekada davno, često sam sa prozora viđao istog čoveka. Svaki put je bio pijan. Hodao je duž glavne ulice teturajući se i uglavnom se svađao sa nekim nevidljivim sagovornikom. Zaplitao je jezikom i bio toliko glasan da sam ga čuo iza zatvorenih prozora. Često je dozivao Ružu i pitao zašto se napila. Mlatarao je rukama pokušavajući da objasni nešto njemu izuzetno važno. Ne uspevajući u tome, samo se žestio, postajao još glasniji i sve brže hodao. Bio je poput neke lokalne zbunjene komete. U neravnomernim vremenskim razmacima je prolazio pored moje zgrade svakoga dana, nekada popodne, nekada uveče. Prolaznici, neki od njih sigurno njegove komšije, podozrivo su ga zaobilazili, pravili se da ga ne poznaju. Saznao sam da se zvao Đura.
Kada sam prvi put prošao pored njega i video ga iz blizine, iznenadilo me je koliko su mu oči bile zanimljive. Živahne žeravice na oronulom bradatom licu, ispod gustih sedih obrva. Zamišljao sam pametne stvari koje govori kada je trezan, ali njega treznog nisam mogao da zamislim. Bilo mi ga je neopisivo žao. Pitao sam se šta je to moglo da ga dovede u tako beznadno stanje, a kroz glavu su mi prolazile najrazličitije tragedije.
Ne gledam više kroz iste prozore, ali prođem istim krajem. Đuru ne viđam. Pitam se je li živ, da li Ruža i dalje pije, da li je zamišljenom sagovorniku uspeo da objasni onu važnu stvar. Ili je kometa u stvari bila zvezda padalica i one žeravice su se odavno ugasile…
Četvrtak, 26. avgust 2021. godine – Uslov
Lekari su struka koju najviše poštujem. Ti ljudi su posvetili svoje najbolje godine izučavanju veština kojima sve nas održavaju u životu. Bez njih bi nas i obične prehlade kosile poput kuge.
Šest napornih godina redovnih studija, stažiranje, nepregledna kolona bolesnika, hipohondara, recepata, nalaza, analiza, injekcija, zavoja, svega onog što poistovećujemo sa medicinom. U nekom trenutku tokom tog procesa moraju da se odluče za omiljenu bolest, sistem organa, i posvete se detaljnom upoznavanju sa svojim izborom kako bi, nakon mnogo neprospavanih noći, zaslužili naziv specijaliste. Zbog svega navedenog: ŽIVELI LEKARI!
Ipak, nešto im je svima zajedničko. Nešto što ostaje kao trajna tekovina osnovnih studija. Poseban ispit, uslov za upis druge godine. Jedan čas teorijskog predavanja i tri praktične vežbe nedeljno, tokom oba semestra. Kolokvijum u vidu grafičkog rada kao uslov za izlazak na ispit. Nesumnjivo ozbiljna stvar. I niko taj ispit ne shvata olako. Jer čovek se sa time ne rađa. To se velikim samopregornim radom uči, kroz mnogo pokušaja, grešaka i novih pokušaja. Svojski se trude da zarade prelaznu ocenu, a najbolji studenti tokom čitave dalje karijere ponosno pokazuju šta su na prvoj godini naučili.
Ko bi rekao da nešto tako značajno i neraskidivo vezano za lekarski poziv nosi jedan tako običan i neugledan naziv… Švrakopis.
Petak, 27. avgust 2021. godine – Kontrola (priča koja se dogodila samo u mojoj glavi)
Sada je 23:47. Dolazim do jedanaest, rekla je. Neka je, mlada je, jednom se živi, rekla je njena majka. Eno je sada, pere sve sudove koje imamo po drugi put, samo da ne bi mislila na najgore. Bili smo i mi mladi. U njenim godinama smo se trudili da ukrademo svaki dragoceni minut pre povratka iz provoda. Jeste da je taj provod bio prosto klupa, ogovaranje, pivo i cigarete, ali je nama bio simbol slobode, odrastanja.
Nekada su se deca vraćala kući sama, a da roditelji nisu ni pomišljali gde su do trenutka kada uđu na vrata poput furije, izgladnela od jurnjave po kraju. Mobilni telefoni nisu bili potrebni da bi roditelji imali mir. Vremena su se promenila. Danas imamo neprekidnu povezanost, a udaljeniji smo i zastrašeniji nego ikada. Mogućnost kontrole donela nam je panični strah od gubitka iste… Nedostupna je. Možda je u pitanju nešto bezazleno poput istrošene baterije ili pada telefona u vodu. A možda… Ne smem ni da razmišljam o alternativama.
* * *
Sada je 00:06. Novi dan. Otvaram Pandorinu kutiju i počinjem da razmišljam o alternativama. Prolaze mi kroz glavu članci i reportaže o nestalim devojkama i mladićima, silovanjima u mračnim haustorima, o belom roblju, narkomaniji, o leševima ispod mostova i u kontejnerima… Diže mi se kosa na glavi i žmarci mi prolaze kroz same kosti, ali ne mogu da se zaustavim. Lavina je pokrenuta i nema nazad. Svom snagom želim da žena ne uđe u sobu sada, jer će brana koju gradim već više od sata popustiti pod pritiskom i ja ću briznuti u plač. Ne smem ni da zamislim šta bi kod nje izazvao taj prizor pucanja stuba optimizma na koji ona oslanja svoje slabašne nade. Umesto toga, oboje se pravimo da vreme stoji i ne dišemo. Ne živimo. Samo peremo čiste sudove i otvaramo kutije koje ne bismo smeli. Na ekranu televizora već satima promiču ljudi. Pitam se kako mogu da jure za loptom kada moje dete nije bezbedno u svom krevetu.
Načujem ulazna vrata. Do ušiju mi dopire poznati glas, „Tata, nećeš verovati šta mi se dogodilo…”
Dalje ne slušam, jer s mukom brzo podižem novu branu da zaustavi sve nakupljene suze. Supruga je pored mene, briše smežurane ruke krpom. „Pričaćeš nam sutra, hajde brzo u krevet”, govorimo sa nameštenim osmesima, ljubim kći u teme orošeno blagom aromom duvana i poželim laku noć. Njoj na glas, a nama dvoma u sebi.
Gasim televizor. Do sledeće prilike…
Subota, 28. avgust 2021. godine – Miris
Dobro je znala miris svoje majke. Miris koji je najavljivao hranu, uljuljkivao u san, ulivao sigurnost. Dom je bio tamo gde je majka tog dana ostavi. Ovog puta, bilo je to ispod mog automobila. Nežno ju je jezikom pomilovala po temenu i otišla u potragu za hranom.
Izgubila je pojam o vremenu. Glad je počela da doziva iz malenog stomaka i ona je u odgovor zamjaukala. Prvo tiho, a onda sve glasnije i češće. U trenutku se primirila kada je začula moje korake iz neposredne blizine. U utrobi mašine je zaurlalo. Pomislila je da je došao kraj. Pogledala je ispod sebe i videla tlo koje brzo promiče. Srce je htelo da joj iskoči od straha.
Činilo se da mašina bruji i urla beskonačno dugo, kada se konačno sve umirilo. Ostala je samo vrelina koja ju je okruživala i strah koji je nije napuštao. Trzala se na svaki zvuk.
Književno veče se završilo i moji koraci su se opet začuli. Ućutala se i sklupčala kako bi bila još neprimetnija. Mašina je zabrundala i tlo se ponovo pokrenulo.
Stali smo na benzinskoj pumpi. Sad je već glad nadvladala strah. Mjaukala je na sav glas i ja sam je čuo. Podigao sam haubu, a radnik na pumpi ju je uhvatio oko stomaka i, uprkos nejakom opiranju, izvukao. Stavio sam je ispod sedišta, platio i krenuli smo dalje. Sklupčala se, mjaukala i čekala, mada nije znala tačnošta.
Kada smo se zaustavili, podigao sam je i odneo kući. Žena joj je donela slanine i pomazila je po temenu i tada se ponovo setila majke. Mjaukala je i mjaukala, već gubeći glas, sve dok nije između svojih mjauka kroz otvoren prozor začula još nečije. Daleke, ali poznate. Sa novom snagom nastavila je sa mjaukanjem, naizmenično sa onim koje je dolazilo spolja.
Razumeo sam ovaj mačiji dijalog, ponovo je nežno podigao i poneo napolje. U mrak u kojem je čekala majka. Čim sam je spustio, dala se u trk, dok joj se iz sećanja u nozdrve vraćao poznati miris koji najavljuje hranu, uljuljkuje u san i uliva sigurnost…
Autor je večiti štreber i ponosan na to, umetnik u pokušaju, sve mlađi, što je stariji. To infantility and beyond!
Ilustracija: M. C. Escher
