Nedelja, 13. mart 2022. godine
Danas nas je probudilo sunce. Posle tri dana kiše i tmurnog vremena, Lisabon je odlučio da nam ipak pokaže svoje pravo lice. Do sada je bio prelep, ali danas je bio magičan. Sa svakim novim satom sve manje želim da se vratim nazad. Prijaju mi ove šarene ulice. Prijaju mi ljudi, sasvim su drugačiji. Volim ono kad mi ljudi kažu „Nije lako živeti u inostranstvu, stranci su drugačiji”, ohhh da. Drugačiji su. Tako prelepo drugačiji. Volim što su svi tako opušteni, volim što su parkovi puni mladih i porodica sa decom koja se valjaju po travi sa psima. Za oko mi je zapao jedan detalj, a to je da se ljudi ne opterećuju toliko svojim izgledom, hodaju ulicom najležernije u svojoj udobnoj odeći, izgledajući sveže i bezbrižno. Ljudi se kod nas previše trude, a to mi se ne dopada.
Kad god negde odem, što se više trudim da ne nalazim mane u svom društvu, to mi slabije ide. Nisam od onih koji ne vole svoju zemlju, dajem dušu za svoje selo i prirodu koju imamo, još uvek. Ali sam od onih koji će otići, gledam na sat, pitam jel sutra taj dan? Uskoro. A na „neće ti biti bolje ni tamo”, kažem biće mi onako kako ja želim da mi bude. Parkovi Lisabona i njihovo prašumsko drveće sa pesmom ptica na svakom ćošku je sve što mi treba da se smejem. Ovo je bio poslednji dan medicinskog konkresa na koji sam došla da prezentujem svoj rad. Bilo je lepo videti kako funkcionišu drugi medicinski fakulteti. Hajde, neću ponovo da se žalim na nas. Super smo.
Ponedeljak, 14. mart 2022. godine
Kad putujem, uvek odsedam u hostelima. Velika količina ljudi iz svih delova sveta daje ti priliku da čuješ gomilu novih stvari, a nekad i da upoznaš prijatelje. Naravno sve ima svoje mane, pa sam tako danas obilazila poznate spomenike i tvrđave kraj reke pod groznicom. Toplo, hladno, toplo, hladno. Bol u svakom mišiću, svakom zglobu, ali sija sunce i dan je opet lep. A i ne postoji ništa što jedan brufen i njihovo poznato slatko pecivo ne mogu da reše. Do uveče smo bile spremne za žurku. Odgovornost na prvom mestu. Prilazak vodi i kuli je bio scena za sebe. Violinista je svirao temu iz Pirata sa Kariba, talasi su udarali u obalu, a okolo su sedeli ljudi sa svojim koktelima u ananasima, uživajući u tom piratskom prizoru.
U poslednjih godinu dana, a možda i jače sam odlučila da se dosta posvetim svojoj ishrani, a već neko vreme jedem i manje mesa nego ranije. Razmišljala sam da ga jednog dana u potpunosti izbacim iz brojinih razloga, ali mi je to kod kuće uvek teško. Ovde je najlakša stvar ikada. Najpre, većina ljudi sa kojima živim ovih nekoliko dana ne jede meso, a hrana koju spremaju izgleda uvek preukusno, a druga stvar, svuda možeš da kupiš jela bez mesa i odlična su, nisam okusila meso već neko vreme i prija mi. Mesožderstvo postaje sve manje popularno i to mi se sviđa, ali kako pobeći od toga na Balkanu.
Druga stvar koja ne može da promakne jesu čiste ulice, a natpisi „green” ovo ili ono te prate u stopu. Naravno da ovde stvari nisu idealne, ali se definitivno više vodi računa, više se priča.
Ko god je bio u Lisabonu, zna šta je Bairro Alto noću. I tako male ulice postaju sasvim skučene i ispunjene desetinama različitih jezika, raspoloženja i stepena pijanstva. I svi se smeju i svima je lepo. Ali provod traje do 2am. Jasno mi je sada zašto stranci vole Beograd. Ali ako nešto ne volim, to je Beograd.
Utorak, 15. mart 2022. godine
Zanimljivo je koliko je čoveku potrebno da iz potpuno nepoznatog okruženja pređe u osećaj rutine ili šta više – osećaja pripadnosti. Kada strani prostor prerasta u osećaj skloništa, topline, sasvim neprimetno a sasvim sigurno. Dobro, bar se ja tako osećam. Adaptacija. Korisna sposobnost. Danas smo išle u Sintru. Da vidimo zamak. Pošto nam je hostel u sred železničke stanice, nismo se našetale do voza koji nas je odveo tamo za 40 minuta. Dan je obavila magla, ali veoma čudna, kasnije smo saznale da je u pitanju pesak. Izgledalo je kao da smo u oblaku. Dobra stvar – nema turista oko zamaka. Loša stvar – nema sunca. To nije umanjilo veličanstvenost građevine koju smo posetile. Zanimljivo mi je da su ljudi zapravo živeli i neki idalje žive u zamkovima. Koliko je vremena potrebno da se obriše sva ta prašina… Volela bih da me je mamurluk ograničavao u šetnji kroz ove bajkovite prostore, a ne zapušeni sinusi i konstantna vrtoglavica. Do uveče mi je ponovo bilo bolje. Ovo putovanje se previše brzo približilo kraju. Nisam spremna da odem, već želim da se vratim. Kad se kratko zadržavaš na nekom mestu, nema spavanja, to je jasno.
Sreda, 16. mart 2022. godine
Teško je jutro posle neprospavane noći. Mladost bi izdržala tempo, ali opali imunitet ne može. Morala sam da dremnem makar par sati prepodne. Poslednji dan u ovom predivnom gradu, sa svim ljudima koje sam upoznala i na neki način zavolela, uklopila ih u sliku koju nosim kao uspomenu na ove dane. U isto vreme želim da vidim sve ponovo, trčim svim ulicama gore-dole, ali i da samo stojim na omiljenim mestima i slušam grad kako dise. Da upijem sve što mogu. Spakujem u ranac, da ponesem u avion. Ali toliko toga ima, znam da će mi oduzeti. Zato se trudim da bar od svega uzmem po malo. Koliko može da mi stane u šaku, u džep. Odjednom postajem svesna realnosti. Bajka se završava. Sve ovo je postojalo i pre mog dolaska i tu će i ostati, otišla ja ili ne. Svi ljudi će nastaviti da cirkulišu i žive tu nikad i ne znajući da je nekom srce kucalo jače zbog šarenih zgrada i tropskog drveća. I dalje se osećam tako daleko od celog svog života u Srbiji, kao da je prošla čitava večnost, a ne samo jedna nedelja. Osećaj je nerealan, neopisiv. Sprema se nevreme a ja lutam sama nepoznatim ulicama. Strah? Nisam ni jednom osetila strah u ovom gradu, osećam se slobodno, osećam se lagano i osećam se kao da će me uskoro zatvoriti.
Četvrtak, 17. mart 2022. godine
Devet i više sati vožnje može da iscrpi i telo i psihu. Snovi su tokom spavanja na pola koplja kao halucinacije, što među oblacima to i na drumu od relacije Budimpešta-Beograd. Svaki put kad se trgnem nisam sigurna gde se nalazim. Suvo mi je grlo i osećam da neću ozdraviti još neko vreme, jer se već osećam mnogo lošije nego juče. Ali ništa ne može da povrati deo snage kao mamina domaća supa, zagrljaj i stan koji miriše na čistu posteljinu. Prespavala sam ceo dan, a i noć. Stigle su me sve besane noći, sav umor, nepažnja i suknje bez čarapa. Opet je tu taj osećaj. Sve je ostalo isto, niko se nije promenio, a ti si se vratio sasvim drugačiji. Doneo si nešto što ne možeš nikome da pokažeš. Niko to ne može da razume. Dobiješ samo osmeh i tapšanje po ramenu i shvatiš da je sve to samo tvoje. Koliko god želeo da deliš, ipak ćeš početi samo ljubomorno da ga kriješ ispod svog kaputa jer i onako nikoga i ne zanima. Živiš sa sebe i to je najveća istina.
Petak, 18. mart 2022. godine
Budim se i dalje bolesna. Ali danas moram da odem do mog omiljenog grada kod doktora, da mi pogleda rame. Već neko vreme me boli, a znam i šta je uzrok tome. Treninzi i trke. Možda previše forsiranja, ali ja ne bi bila ja ako to tako ne bi išlo. U svakom slučaju, biće u redu. Srela sam neke drugare iz grupe, neki su dali svoj poslednji ispit, evo sad ću i ja. Za mesec dana. Odlučila sam da martovski rok provedem u Portugalu, ne žurim baš toliko da očistim i poslednju godinu. April je moj mesec za diplomiranje. I šta posle. Rekli su da ovaj fakultet predugo traje, meni je šest godina proletelo, ne znam otkud ja već ovde. Svako malo zastanem da pogledam iza sebe i svaki put se iznenadim kako su momenti proleteli, kako je prošlo mnogo nedelja, meseci i godina, a kažu da će tek da ide brže.
Sa svakim novim iskustvom sve sam manje sigurna šta želim. Za mesec dana treba da postanem doktorka, a nikada nisam bila dalja od te ideje. Želim da se prepustim svojoj savršenoj organizaciji i nastavim da idem ka karijeri koju sam isplanirala do sitnih detalja. Ali želim i da radim nešto što će mi omogućiti da moj život izgleda sasvim drugačije od onog koji zamišljam već godinama.
Odluke… Citiraću još jednom Hesea: „Dok su sve mogućnosti pred njim bile otvorene, život je plamteo u njemu kao nikada pre toga”. Sve dok se ne napravi izbor.
Subota, 19. mart 2022. godine
Budim se možda manje bolesna. Danas ću pokušati da se uključim u kućne aktivnosti i poslove sa bratom i sestrom. Nije okej da prespavam i treći dan. Trebalo mi je da odem napolje i da budem sama. Da uhvatim sunce. Da sedim pored reke. Tamiš je nekako uvek bio to mesto. Mesto kraj kojeg srećeš ljude i koje želiš i koje ne želiš. Mesto gde si deo porodičnih šetnji i jurnjave pasa vikednom. Ali i mesto gde možeš da budeš sam sa sobom. Da sednes na kocku, staviš slušalice i pustiš da ti sunce prži lice. Dok ti kroz glavu prolazi sve i ništa. Čula sam se sa tatom, pričala sam mu svoje dogodovštine sa putovanja. Rekao mi je da je ovo sad najlepši period koji imam. Mladost. A ja stalno imam osećaj da nešto čekam. Da će mladost trajati večno i ako se beskonačno plašim kraja. Trudim se da živim bolje, da ispunjavam svoje dane stvarima koje me čine srećnom, da to uvek bude više, a opet se uvek osećam kao da je premalo. Nikad zadovoljna. Nikad ispunjena. U meni se konstantno bore dva sveta i niko ne dobija bitku. Možda je u tome i smisao? A možda smisla ni nema. Postaje hladno na kocki, vraćam se na svoj skejt i jurim kući.
Autorka ima 24 godine. Rođena je Pančevka, ali velikim delom Valjevka. Doktorka u potrazi za prirodom
