Nedelja, 18. septembar 2022. godine
Miris, ukus i toplina jutarnje kafe. Mojih 45 minuta.
Učesnici Prajda su bezbedno sprovedeni do Tašmajdana. Sproveden je i ambasador Hil.
Nacisti su sprovodili u logore i geta, Rusi u Sibir i gulage. Milicija sprovodi u zatvor.
„Sloboda u rezervatu je imitacija slobode”.
Uprkos tome, vesele i šarene boje su prkosile crnoj boji onih drugih, bar na nekoliko sati. Glasam za slobodu izbora, za pravo da je neko drugačiji od mene, glasam za ljubav! Ne mogu drugačije. Rođena sam 14. februara.
Novi gutljaj kafe. Mlaka je. No problem.
U mislima okrećem neku samo svoju sliku litija, kao igrokaz.
Noćni vukovi na čelu kolone:
– Roar! Roar! (Turiranje motora) Grrrrraugh! Mnogo smo opasni!
Iza njih, red izmanipulisane, zbunjene dečice koja grčevito pridržavaju parolu „Ne damo vam našu decu”:
– Mama, tata, ko to hoće da nas uzme? A šta je to LGBT?
Pa slede, NARAVNO, Kačavenda, Pahomije, Ilarion. Smeškaju se i zadovoljno trljaju ruke, gledajući red ispred…
Bogougodni, svežedobitnik crkvenog ordena, Šešelj, steže svoj istorijski pištolj u džepu. Možda zatreba.
Evo i Nikanora Tužnog. Jadničak nema oružje, a da ga ima…
Pa ljudi u crnom (imaju i hladno i toplo oružje). Dajte nešto Nikanoru, vidite kako je tužan.
Svi skandiraju, ispod ogromne Putinove slike i ruske zastave:
– Putine! Putine, care! Ne damo naše porodične vrednosti!”
Na začelju je Putin, inkognito:
– E, kako vas ložim! Hahahaha! E, budalaaa!
Iznad povorke Homeinijev duh leluja na vetru, kao zastava:
– Živela policija za Moral!
Ja nemam srpske, porodične i tradicionalne vrednosti, jer nemam ni Putinovu sliku, ni pištolj, čak ni Z majicu. Nemam ni ratni poklič mržnje.
Zadnji gutljaj. Tri, dva, jedan… RESET! Nedelja je. Treba smućkati nešto za ručak.
Samo prvo da „sprovedem” sebe u opštem smeru ka Maksiju.
Ponedeljak, 19. septembar 2022. godine
Kafa, jutarnja, za „podizanje”. 40 minuta. Danas je sahrana Kraljice. Povorka je već krenula ulicama Londona. Kao i na svakoj godišnjici rušenja Kula bliznakinja, srećni, radosni i odobravajući emotikoni prednjače.
– Prokleti kolonizatori! Đavoli! I neka je umrla.
Ali, sve kolonije su dobile nezavisnost mnogo pre ustoličenja kraljice Elizabete. Skoro sve su pristupile dobrovoljno Komonveltu. Samostalno odlučuju da li će ostati u njemu.
– Vidite samo njenu krunu. Svi dijamanti su pokradeni.
Srbijo, ostavi tuđe dvorište. Pogledaj svoje.. Gde završava naše zlato i naše rude? A nismo čak ni kolonija!
R.I.P. Elizabeta. Ne razumem svoj narod! Hrišćanski?
Beograd je moj grad, kao i Pančevo.
Voćni kup u Knezu sa mlađom ćerkom.
– Mama, donela sam ti nešto iz Vršca, sa Grožđebala. Šira. Znam da godinama pokušavaš da je nađeš. Bar jednom mesečno je spomeneš.
– Jeeeeeeeeee! Da li su bacali grožđe iz aviona?
– Jesu. Svaki grozd je imao padobrančić. Deca su trčala da ih uhvate. Samo, baš je bilo hladno, kiša je padala u subotu ceo dan. Smrzli smo se.
Utorak, 20. septembar 2022. godine
Šta za doručak? Palenta, JOGURT, grožđe, šljive, narendana jabuka. Sklona sam najneverovatnijim kombinacijama sastojaka, na koje bi se zgrozilo bar 80% populacije. Mama, palenta sa jogurtom? Mleko, mama, mleko! Da želim da bankrotiram, izdala bih Nadin kuvar.
Počela je nova školska godina. Privatni časovi matematike kreću. Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete, jednak je… Pa opet, pa opet. Pa malo presečemo proporcijama. Pojavi se tu negde i Tales, onaj iz Mileta, pa procenti…
– Pa bravo, Ivana! Vidiš kako ti to lepo ide! Tačno. Ako farmerkama, koje koštaju 1.500 RSD, podignemo cenu 20%, one će koštati 1.800 RSD. Odlično! Hajdemo sad suprotno. Kolika bi bila njihova cena ako bi ovu cenu od 1.500 RSD snizili za 20%?
– Hm, hm (velika pauza).
– Problem?
– Pa, znam da izračunam kada nešto poskupi, ali kada pojeftini, hm, malo mi je teže.
– Misliš, ne dešava se često?
– Pa da. To.
Čaj pred spavanje (opet neka ludačka kombinacija).
Sreda, 21. septembar 2022. godine
Moja mama je preminula pre nepunih godinu dana. Starost. Demencija. Sestri i meni je ostao deo porodične kuće u Cara Lazara ulici.
Odlazim tamo nekoliko puta mesečno, da provetrim, pokupim račune… Miris vlage i miris uspomena. Tito mi uvek poželi dobrodošlicu. Gipsana bista u hodniku. Kontradiktornost. Moj tata je proveo devet godina na Golom otoku. Nikada nije želeo da priča o tome. Preminuo je 1993.
Miljei, zavese i tepisi, onako domaćinski. Nikada korišćen kristal na najvidljivijem mestu, u otvorenoj polici regala, sa neskinutom etiketom. Ormari puni odeće, nikad obučene, pa polunove, starije i one „može za po kući”. Neko je rekao: „Ljudi koji su preživeli Drugi svetski rat, retko kada nešto bace. Gomilaju stvari iz straha”. Slika Miloševića u plastičnom ramu, Vučić je pored, u formatu čestitke za Novu godinu. Svi su tu! U kristalnoj pepeljari istrošene baterije, nekoliko belih, debeljuškastih hemijskih olovki. E, super! Baš mi to treba. SNS logo na njima. Hm, hm. Zaključavam. Palim svoj crveni lambordžini (bicikl) i izlazim na ulicu.
Zvvvvrrr. Sestra zove:
– Ehej, Zozone, bila kod mame? Pokupila račune? Koliko je struja?”.
– Evo, bila. Krećem kući. Čekaj da vidim. Nula potrošenih kilovata, 965 RSD.
Od sutra ostavljam cigarete. Idem ranije na spavanje.
Četvrtak, 22. septembar 2022. godine
Umesto kafe – zeleni čaj, 15 minuta.
Kada ostavljate cigarete, „trbuhojedac” vam ne da mira 72 sata. Toliko je potrebno da vam se krvotok očisti od nikotina. Pobediti „mozgojedca” je malo teže. On je tu od prvog dana i prati vas. Drugačije se zove „predrasude”. Njih treba iskoreniti. Kako da uživam u hrani, ako ne mogu posle da zapalim cigaretu? Kako si uživao u hrani dok nisi pušio?
Tako kaže Alen Kar. Semenke, suncokret, iđirot za grickanje (slično korenu belog sleza, ali ima nikotinski ukus), pa trenerka, majica, jakna, patike… Sve je spremno.
„U zdravom telu – zdrav duh”. Odlazim u Narodnu baštu. Uvek malo zatreperim, kada pod patikama osetim tartan stazu. Trenirala sam atletiku, 100 metara i skok u dalj, prilično uspešno. A onda me uhvatilo tinejdžersko ludilo, prva zaljubljivanja, Deniken i astronomija, klub na Filozofskom fakultetu, dežurstva na Nebojšinoj kuli…
Atletska staza je i dalje van upotrebe na Gradskom stadionu. Trava u pesku. Blato i trava na stazi. Tuga. U čijim džepovima je završio novac, nekoliko puta odvajan za njeno renoviranje?
Danas samo hodam stazom. Da je osetim. Da se podsetim. Četiri kruga. Oko pet kilometara. Odlično za prvi put. Puf! Puf! Da li su ovo blage tahikardije? Dosta! Odjednom pljusak. Ne baš iz vedrog neba. Mogla sam da ga predvidim.
„Mozgojedac” se pojavi iz čista mira:
– Zapali jednu, prijaće ti, zapali.
– Ma beži tamo. Ti ćeš da mi kažeš!
Relativno miran i opušten poslednji dan leta, ako zanemarimo informaciju da je vrlo moguća svetska nuklearna katastrofa. Pravo vreme za podizanje kondicije. Ako treba da se trči i beži, bar ću biti u formi. Ali, gde da pobegnem? Mobilizacija u Rusiji. Neko ukrajinsko dete noćas neće zaspati u hladnom skloništu, plašeći se bombardovanja. Neki Ivan Ivanovič, Moskovljanin, u ovom trenutku sebi lomi ruku metalnom šipkom, da ne bi noćas bombardovao to dete.
Dugo nisam gledala Kosu. Možda pred spavanje.
Petak, 23. septembar 2022. godine
Jutros je počela jesen u 03:03.
Drugi dan bez cigareta. Dupla doza zelenog čaja, 20 minuta.
Blaga upala mišića. Idemo da je „ubijemo” pedalanjem. Palim svoj crveni lambordžini.
Strelište, blago skretanje ka Barutani, Aviv, pa niže do Doma zdravlja.
Ispred kovid ambulante desetak ljudi.
Do pre pandemije, znala sam jasno, AV i ja definitivno nikako nismo na istoj talasnoj dužini. A onda sam dobila etiketu bota.
– Da, primila sam tri vakcine. Duboko sam zagazila u drugu polovinu veka, dugogodišnji pušač…
– Botino! Idi jedi sendvič! Ne smeta ti ni onaj zločinac Bil Gejts?
– Ne smeta mi. Kakve on ima veze sa epidemijom?
– Botino! Imaš sliku Vučića u regalu?
– Nemam. Ima moja mama.
– Evo, ponovo nas prskaju. Vidi nebo.
– Ko nas prska?
– Pa oni, Ameri i NATO.
– Kako oni mogu da uđu u naš vazdušni prostor?
– Možda su i ovi naši koje NATO plaća, Đilas, Marinika. I oni iz NVO.
– OK. Da vidimo. Naš pilot, uđe u naš avion, isprska pola Srbije, aterira, ode kući, zadovoljno sedne da popije kaficu u baštici sa ženicom, dok mu se sitna dečica veselo valjaju po sveže isprskanoj travici?
– Glupačo! Nemaš mozga. Jedi taj sendvič.
Vole Srbi zavere, više nego ‘leba da jedu. Srbi su „nebeski narod” i „pupak” sveta. Centar galaksije Mlečni put.
Odlazim do keja da pozdravim Tamiš. Nedostaje mi drveće. One vrbe, ispod koje sam stavljala peškir leti, više nema. Kao da je i miris vazduha drugačiji bez nje. Nemam na čemu da odmorim oči. Prljava voda. Mahnem patkicama.
– Zapali cigaretu, kao leti posle plivanja.
– Neću!
Subota, 24. septembar 2022. godine
Opet zeleni čaj. Pola sata laganog srkanja. Subota je moj restart dan. Postavljam nevidljiv štit i blokiram sve negativne informacije.
Zvrrrrr! Zove me starija ćerka:
– Ehej, mama, šta se radi? Šta planiraš danas?
– Evo, ništa. Čajenišem. Idem posle do tete na knedle sa šljivama i po onaj sir iz banje Vrujci, a onda najverovatnije na bazen. Počeo je da radi zatvoreni. Zvala sam juče.
– E, divno. Skoknuću sutra do tebe na kratko. Stigle su one naručene kese za usisivač. Puno te volim.
– I ja tebe, srećo. Vidimo se.
Hm, hm, trebalo bi konačno usisati stan.
Moja sestra se zove Slavija, a trebalo je da se zove Slavica. Te davne 1953. godine, moj deda, mamin tata, krenuo je iz Jarkovca u Sečanj kod matičara, da prijavi svoju tek rođenu unuku u Knjigu rođenih. Put je bio dug, nije bilo autobusa, ni voza. Peške, pa zaprežnim kolima, pa ponovo peške, pa… i zaboravi ime! Setio se da je tokom okupacije prodavao jaja na Slaviji, u Beogradu. Ime mu je nekako bilo slično. Kada bih htela da je naljutim, govorila bih joj:
– Ćuti, super si prošla. Mogla si da se zoveš Đeram, Kaluđerica, Tošin bunar ili Kanarevo brdo.
Gledam je kako pali istovremeno dve cigarete. Jednu za zeta, jednu za sebe. Pijem kafu. „Trbuhojedac” čuči na tacni i gleda me razrogačenih očiju. Ćuti. Nekako se smanjio. Danas mu je poslednji dan života. Od sutra je „Mozgojedac” glavni dasa u ulici.
Kao i kada osetim tartan stazu pod nogama, zatreperim od mirisa bazena. Često nam je problem da se izborimo sa hrpom negativnih informacija, a bilo ih je i previše tokom ove nedelje. Ponekad sigurno i vi osetite da vam se telo nekako dezintegriše, nije više nekako homogeno, kao da svaki atom u rascepanim molekulima počne neki svoj lični ples, bez ikakvih logičkih i hemijskih pravila. Čista fisija tela. Onda odete na bazen. Dok plivate, kao da se sve vraća u normalu. Ponovo se fuzionišete. Buć! Buć!
Gotov dan. Totalno relaksirana, čekam sutrašnji.
Autorka je ekonomista, ali „prirodnjak” po vokaciji, zaljubljenik u atletiku, Denikena, astronomiju, plivanje, pab kvizove i svoj crveni lambordžini
