Nedelja, 6. mart 2022. godine
„Nešto se dešava” lebdi u vazduhu i prati me kroz dan u kojem se naizgled ne dešava ništa. Sat za satom proživljavam vreme u kojem osećam mnogo a razumem malo, ostavljajući za sobom tragove u prostoru.
Po ko zna koji put raspremam fioke, police, ormare… Vrtim se po sobi i gledam gde šta da spustim. Ponovo premeštam ramove i platna, zidovi su puni rupa od eksera. Brišem prašinu sa knjiga spuštajući ih jednu do druge, kao ideje i skice koje nisu prerasle u projekte. Sećam se prethodnih rasporeda i perioda koje sam u njima živela. Čeprkam po stvarima, dajem sebi vremena, da osetim, da naslutim šta mi dolazi i da pustim gde jeste ono što je prošlo.
Volim dane kao što je ovaj, nužan i neizbežan… koji nije ni početak ni kraj, a jeste i oba i između.
Ponedeljak, 7. mart 2022. godine
Pod svetlima grada, na kraju dana ostaje mi ono što je u meni. Pola sata pešaka od fakulteta do kuće, tampon zona između danas i sutra. Sa suncem je zašlo i čučnulo u meni sve što me je danas čačnulo i pomerilo, šćućuriće se tu da baci svetlo na novo jutro kroz san koji me noćas čeka. Prolazi još jedan dan ostavljajući u meni trag ličnog i privatnog. Privatno će ostati samo za mene, iz neizrecivih dubina znaće ćutke da bljesne u očima, a o ličnom ću kad budem želela umeti i rečima.
Ne navijam alarm pred spavanje, najdragocenije što imam je vreme.
Utorak, 8. mart 2022. godine
Jutro se budilo polako, veliko i važno, dan je imao nešto da mi kaže. Bio je to jedan od onih koji osvanu sa snagom da promene tok, zahtevaljući samo hrabrosti da se prepustiš. Činilo mi se da ću danas i ja imati šta da kažem.
Osluškujem, puštam me da radim šta mi se hoće. Posmatram i pratim gde će me odvesti. Sviđa mi se kako se dešava. Tu sam, celom sobom, ne postoji ništa drugo, do toga i mene. Postepeno se predočava sve jasnije, nastaju prve skice. Oko ručka početak je gotov. Zadovoljna sam. Oduvek me je ispunjavalo da stvaram, ali nikada nisam radila na nečemu nalik ovome. Osećam neizrecivo uzbuđenje u svemu što nastavljam da radim.
A tek mi je išao u susret davno iščekivani trenutak, jednog od onih zarad kojih se donose najteže odluke, trenutak kojem sam se još uvek potajno nadala iako sam prestala da verujem da će se zaista i desiti. I baš jedan takav ušnjurao se u ovaj utorak, da ostane večan i moj.
Sreda, 9. mart 2022. godine
E, a znaš ono kad se mesecima dogovaraš da se vidiš sa nekim, pa sve nešto nikako da se i desi. Pa pustiš, ponese te u drugu stranu, ali ostane namera. I onda se sasvim slučajno poklopi sve, pa još i ispadne najbolje moguće.
Tako sam i ja danas izgrlila prijatelja radosna do neba, a tek što mi bi puno srce da ga vidim veselog i zadovoljnog, da je dobro i da mu lepo ide. Onako, u pet minuta stane sva ljubav i sve što se desilo od kad se nismo videli, i lepo i ružno… Pa onda i pored svega, a danas je baš bilo svega, takav susret nadjača sve ostalo. Ostavi te pred životom srećnijeg i ostane da odjekuje doveka.
Četvrtak, 10. mart 2022. godine
Razvlačim zavese i provodim sate posmatrajući kedrove grane, vetar i sunce. Početak nedelje uzima danak, leškarim i puštam utiske da se slegnu… bicikl je konačno sređen, spreman za proleće, a ja nestrpljiva da dođe, pedalam mu već u susret pod upalom mišića. Đa vamo, đa tamo, jurcam od kako je počela nedelja. Predavanja, praksa, koncert, druženje, čas… Svašta se desilo i tek treba da se desi… U meni, sa mnom, oko mene. I zato, gledam u grane i vetar i sunce.
Razmišljam da otkažem prespavanku dogovorenu za večeras, ali već i sama znam da se džaba premišljam. Željna sam druženja, dijaloga, trenutaka, zagrljaja, života… Odlazim na ručak sa stricom i strinom, potom na čas španskog, kaficu i druženje, predavanje i na kraju večeru uz razmenu ideja i ćutke razvijanje projekata.
Petak, 11. mart 2022. godine
Kolega i ja krmeljamo u rano jutro do autobuskog stajlaišta.
Danas je njegov dan, svakog 11. u mesecu slavi život. Tim povodom pravac bazen! Nema gužve i biramo mesto pod suncem, koje se prelama kroz prozore i vodu. Srećna sam da sam ovde.
Jutarnju kafu popićemo oko ručka na pauzi uoči radinice za „SLET” – performas koji bi trebalo da se održi krajem leta u okviru Kaleidoskopa kulture. Raduje me što smo došli i što postoje događaji nalik ovom, kroz koje se u vidu radionica mladima pruža neformalno obrazovanje.
Petak nastavlja svojim tokom i ja sa njim u iščekivanju noći, već osećam, treba mi sna.
Subota, 12. mart 2022. godine
Kod mene i nema neke razlike između vikenda i ostalih dana, sve je to nekako samo vreme u kojem se nešto dešava, svašta nešto moram priznati. Tamo, vamo… gde god krenula pošla sam sebi. Tako ume da se desi da vikend znači Pančevo, a od kako radimo na radionicama arhitekture za decu odlazak u Pančevo dešava mi se češće nego inače.
Tako je i ovo subotnje pre podne okupano suncem proteklo uz šarene osmehe i vesele prstiće naših najmlađih sugrađana. Maštali smo o tome šta bi u njoj moglo da bude, našoj staroj Vajfertovoj pivari, dok smo farbali i postavljali ramove duž keja. Možda će kraj po nekog od njih i zastati po neko, pa se i zapitati kakve bi kadrove želeo da gleda dok šeta svojim gradom.
Autorka je dipl. inž. arhitekture, trenutno pohađa master studije scenskog dizajna i arhitekture u Novom Sadu
