Nedelja, 10. decembar 2017. godine
Razdanilo se, mirno je, niko me nije probudio, žena spava snom pravednika, sat ne vidim, nisam stavio naočare, odlučujem da polako ustanem. Nedelja je, jedanaest je sati, sigurno su penzioneri već pokupili prazne kroasane i naše omiljene kifle, valjda zato što nisu slatke i masne, paze ljudi na šećer i holesterol. Hladno je, stavljam kapu na glavu i razmišljam da odem u neku udaljeniju prodavnicu, hvatam se za ključ od automobila i odustajem. Da trošim gorivo na tri kifle, ne, ne dam državi pare za akcize, a možda bi ipak trebalo, da bi moj otac primio penziju, da bi moja supruga dobila platu nastavnika i napokon da uživamo u lepom pecivu. Ne popodnevnoj kafi prijatelj mi ponudi neke novine da nešto pročitam, nisam poneo nočare za čitanje, namerno ih ne nosim jer ne želim da čitam tu štampu. Mrak je, polako se spremamo da pogledamo seriju snimanu po nekim istorijskim činjenicama, pozivamo sina da gleda sa nama, on se razume u te kraljeve i tadašnje ministre, ja ne želim da znam ni ove sadašnje. Zajedno smo!
Ponedeljak, 11. decembar 2017. godine
Zvrr, zvrr, zvr, budan sam! Radni je dan, ali ja ne radim, kao i mnogi drugi u ovoj našoj lepoj, ali nesrećnoj zemlji. Student žuri i traži pare za beogradski autobus, da se ne bi švercovao, pančevački više ne staje kod glupštine. Naravno, dajem mu, mora dete da se obrazuje. Mama od tog istog deteta užurbano ispija kafu i ona juri da obrazuje neke nove klince. Kada se svi lepo obrazuju, onda će da odjure iz naše lepe Srbije u neke srećnije zemlje. Kuvam, i to znam? Uz sto sa čet’ri noge, sedamo na okasneli ručak, niko se na žali, valjda sam uspeo! Učimo, ispravljamo dečije testove, a neki sedaju za komp i ispravljaju krive Drine.
Utorak, 12. decembar 2017. godine
Umivanje i pranje zuba, izlazim na ulicu, koja nije baš umivena, a i nešto smrdi, da, u Pančevu sam. Ne bih o tome, to je poznato. Srećem par poznanika koji deluju umorno i nekako tužno uprkos ovom relativno toplom danu za ovo doba godine, sve su mi manje poznati. Čovek grli svoje kuče, koje je nedavno udomio, ljubazno mi se javlja uz osmeh, znam ga. Zaobilazim neke bahate vozače koji se na trotoar i pešački nakače, ne želim da ih znam. Polako stižem u našu tvrđavu, gde sve ređe spuštam most preko tog mutnog kanala. U njoj su svi koji meni znače. Previše poetski, možda i patetično. Pišemo (vidimo se) sutra.
Sreda, 13. decembar 2017. godine
Budim se, uz dosadni bol u glavi, mora da je zbog promene vremena? Nedavno mi je profesorka srpskog, inače moj dobar prijatelj, rekla da posle pedesete, kada se probudiš, a ništa te ne boli, mora da si umro. Danas je dan za odlazak kod lekara, kao svaki dobar pacijent, doručkujem i ispijam svoju terapiju. Ulazim u takozvanu specijalističku zgradu u kojoj je sve pretumbano, zbog renoviranja. Predajem knjižicu i odlazim u čekaonicu, stojim naslonjem uz zid, ko velim ima i starijih ljudi od mene, neka oni sednu. Dolazi neko, hvata se za kvaku, otvara vrata ordinacije i reče „ja sam iz stranke”. Gledam u ta ista vrata sa zbunjenim izrazom na licu. Jedna starija žena kaže: „šta reče ovaj, da je iz banke, jes’ kod njih stoje pare pa misle da mogu da rade šta god hoće!” Odgovorih joj „jeste, bako, jeste”. Stiže red i na mene, ulazim, sedam na stolicu, bolničar, inače moj dobar prijatelj, mi vadi krv. Odlazim dalje kako procedura nalaže, ali na pogrešno mesto, tu su neki majstori s upasanim čekićima za pojas i s kapicama, nazvah im „srećan rad”. Zadovoljno se vraćam kući po kišnom danu. Negde ispod jakne zvoni telefon, prijatelj kome je nedavno preminuo otac me traži. Sedimo i pijemo čaj koji prija po ovom vremenu, nasmejao sam ga, uspeo sam! Stižem u našu tvrđavu s nekim kremom u kesi, razbijam jaje, dodajem mleko, malo ulja i malo više brašna i tiganj je tu. Jedemo palačinke i smejemo se, ponovo sam uspeo.
Četvrtak, 14. decembar 2017. godine
Jutro je, jutro je, kao poznata pesma naše narodne pevačice, Nade… Voda se greje, a ja seckam stari = buđav lebac, hit grupe SARS. Pravi se popara. Još malo izdrobljenog sira (e za taj sir nemam pesmu). Uz čašu jogurta, doručkujem. Eto mene kod javnog beležnika da napravim neku obligaciju, „ostavite papire ovde, biće gotovo do tri”, reče gos’n notarijus. Vraćam se kući, nisam popio lekove, uzimam čašu i voda ne teče kada odvrnem česmu, negacija Bajagine pesme. Zovem Javno komunalno preduzeće „Vodovod”, odgovaruju mi, otprilike, da nemaju pojma da se tu nešto radi, rekoh OK. Dobra ova flaširana voda kad je ima. Sudovi već počinju da se osećaju, toalet se još ne oseća. Silazim ponovo, čujem nekog kako čangrlja u podrumu, komšija, nije majstor al’ može da pogleda! To mi zvuči poznato? Ne mrzi me, dođem u Javno preduzeće i pitam „gde je moja voda?”, opet ne znaju. „Ali ja hoću da znam, ja tu vodu plaćam kao da mi iz slavine teče Dom Perinjon”, „šta vam teče gospodine?”! „Ništa gospođo, trenutno ništa”. Smiri se Vladane, smiri, preživeo si dva šloga, ne dozvoli da te ova Javna zla iznerviraju. Platio sam beležniku. Ovo sve podseća na javnu kuću, al’ u kontri, plaća onaj koga… !? Dete mi je položilo ispit, kupujem picu i piće, dolazim u našu tvrđavu. Sudovi smrde, a i toilet se oseća. Evo vode? Nisam spremačica, al’ mogu da operem. Sve je ponovo čisto. I svi smo tu (i to je neka pesma). Pica još miriše, sipam gazirano piće, u čaši ono se peni i kako pena nestaje, tako nestaju i svi moji problemi.
Petak, 15. decembar 2017. godine
Otvaram oči, mrak, možda bolje da odspavam još malo, okrećem glavu na drugu stranu i pokušavam da odsanjam neku svetliju budućnost. Predsednik Srbije u Havani, gde će biti potpisan sporazum u oblasti lekova kojim će se lečiti degenerativne bolesti poput raka. Ovo nije san već televizor, ustajem da isključim TV i vidim da je obišao i pogon za proizvodnju kubanskih cigara, možda ćemo i hjih da uvezemo, neka puši narod naš. Klonim se politike u poslednje vreme, ali neke stvari mi jednostavno vređaju zdrav razum. Dečak iz jedne srednje škole žali se da mu je profesorka dala lošu ocenu jer je napisao da je Srbija na dnu lestvice u obrazovanju, kaže ona to su nebuloze. Da zlo bude još gore dečko je samo prepisao iz udžbenika. Deca se biju drvenim štanglama, šamaraju profesore, a ministar govori da ovim, sitnijim (rastom) đacima na čelu piše „maltretiraj me”? To nisu nebuloze? Uzjašem Rosinante i krećem dalje u pohode, jedan Sančo Pansa bi mi dobro došao, al’ nema, otišli svi u SNS. Nego, lepo vreme danas! Uzimam pivo da zalijemo prve sarme ove godine i dolazim tamo gde je TV, isključujem ga, da slučajno neko ne iskoči iz njega. Sarme su odlične, a pivo ispijamo zajedno sa penom, kao i ovaj dan.
Subota, 16. decembar 2017. godine
Diž’ se, danas je pijačni dan, krompir, jaja, mandarine, limun, banane i tako sve po spisku! Ispred ribare nailazim na ekipu TV Pančeva, isleđuju nekog penzonera, on se žali da sa penzijom od dvadeset hiljada slava ne mož’ da se spremi. Sećam se kako mi je deda pričao, šta je slava i kako se obeležava. U povratku, poturaju mi mikrofon, „možemo li nešto da vas pitamo?”, „ne, hvala”, odgovaram, „ali zašto gospodine?”, „nemam ja ništa pametno da vam kažem”. Pred drugom ribarom, gde je moje dete nekada volelo da gleda šarančiće kako plivaju, otegao se red. Lepo je to što su se ljudi vratili veri, ako to nije preterivanje. Pojačana saobraćajna kontrola zbog vozača u alkoholisanom stanju. Svaka druga reklama je za poboljšanje varenje i protiv nadimanja stomaka. Skromnost se izgubila kao vrlina, čak je postala mana. Moram prekinuti ovu priču, mnogi se neće složiti sa mojim mišljenjem. Bog je kažu šest dana stvarao svet, a u nedelju se odmarao. Odmorite se ljudi, nemojte preterivati. Odlazim i ja da se odmorim možda sam ja nekom ubedačio svet za ovih sedam dana, ako je neko ovo čitao, a ja mu ne bih preporučio.
