Nedelja, 3. april 2022. godine
Nedelja je ubedljivo najdvoličniji dan od svih sedam patuljaka. Prva polovina dana protiče u bezbrižnom supa-krompir-meso modu, a onda, neprimetno, dok još lenji, prljavi tanjiri stoje nerasklonjeni na stolu, tiho, hodom malog pauka prišunja se trema zbog narastajućih obaveza i nove radne nedelje. Da verujem u horoskop, rekla bih da je nedelja garant Blizanac! Ili ako bi joj trebao logo iz nekog razloga, bez razmišljanja bih joj dodelila lik rimskog boga Janusa.
Ova današnja nedelja, međutim, potpuno je drugačija i protiče u znaku parlamentarnih, predsedničkih i gradskih izbora. Od ranog jutra krenula je akcija jer smo morali da idemo za Beograd da glasamo pošto još uvek nismo promenili adresu prebivališta na Pančester City.
Glasali smo u školi „Ivan Goran Kovačić” i rekla sam Sari da bi to bila njena škola da smo ostali da živimo u Beogradu, a ona me je pogledala stogodišnjim očima iz kojih sam pročitala da apsolutno ne želi da priča na ovu temu niti joj pada na pamet da nedelju prepodne inficira virusom škole.
Još ispred škole, na stepeništu je bilo mnogo ljudi, a kada smo ušli unutra u hol, zatekao nas je i prijatno iznenadio broj ljudi koji su izašli na izbore. Nikada do sada za ovih 18 godina koliko glasam nije mi se desilo da moram da stojim u redu i čekam da bih zaokružila neki broj na listiću!
Pogledala sam u Jocu i videla da je i on prijatno iznenađen. Rekla sam mu:
– Opa! Ima dosta ljudi.
– Da, neverovatno – složio se i on, a prećutali smo „Ovo mi daje nadu” gušeći narastajući optimizam valjda iz straha da se ne bismo previše ponadali, a posle još više razočarali kada izađu rezultati.
– Videćemo – nastavi Joca.
– Videćemo – složila sam se i ja.
Dok smo stajali u redu, zagovarao nas je jedan neobično ljubazan kontrolor kome je zapao zadatak da lampom proverava da li smo već glasali. Bacila sam letimičan pogled i na ostale ljude u redu i učinilo mi se da svi u uglovima usana krišom mese neki optimizam. Je li moguće stvarno? Polako, videćemo uveče.
Za sad sam samo zahvalna što je ovo jutro spralo talog žalosti zbog smrti osmorice rudara u rudniku „Soko” i što mi bar daje nadu da će i njihova i smrt mnogih drugih konačno biti osvećena.
Po ulasku u kuću uključujem TV i vidim vest da je napadnut Pavle Grbović, lider PSG-a. Hmmm, izgleda da im je baš frkica.
Oko ponoći
Ma, je l’ ovo realno? RIK se povukao! Kao neka nadrndana šalteruša koja ti zatvori šalter pred nosom baš kada ti konačno dođeš na red. Ljudi su stajali na pojedinim biračkim mestima i do pola deset uveče čekakući da glasaju, a RIK nije izašao ni s procenom izlaznosti, a kamoli sa nekakvim rezultatima glasanja.
Evo sad su krenuli da se javljaju iz stranki. Svi su srećni. Izgleda da su svi pobedili. Šampanjac i trubači kod Vučića.
Pa dobro, nisam ni očekivala da izgubi. Ipak, srećna sam i ja. „Moji” su ušli u Parlament. Konačno jedna levo orijentisana ekološka opcija će biti zastupljena u Narodnoj skupštini.
U Beogradu imaju preko 10 odsto. Krećem u krevet, a u glavi mi se vrti „Time is on my side, yes it is…”
Ponedeljak, 4. april 2022. godine
Danas sam rešila da se bacim na prolećni detoks i detoks od izbora. Večeras bi trebalo da izađe i RIK sa zvaničnim rezultatima – ako su živi. A do tada, neću uopšte da uključujem TV, niti da vrtim društvene mreže. Previše je bilo sinoć, još me boli glava. Idem da odradim titl za novi Momčilov video i da malo istrčim na traci dok se Sara ne vrati iz škole. Ranije nikada nisam volela da trčim, ali da ne bih postala žena koja vrišti, počela sam da obuvam patike i trčim na traci četiri-pet puta nedeljno. Dobro je. Monotoni zvuk gumirane podloge dovodi me u stanje posebne zadovoljne ravnodušnosti spram većine problema.
U toku dana mi je stigao mail od neke „inspektorke” u kome mi preti da će me prijaviti kolegama zbog neke nepravilnosti na ambalaži. A onda ubrzo zatim je poslala još jedan još ljući i žešći u kome kaže: „Vidim da ste neprofesionalni i niste ni pokušali da postignete neki dogovor koji bi bio na obostrano zadovoljstvo…” 😀
Mislim da bi bilo zgodno da neko vrloj gospođa Sanji kaže da sledeći put, kada bude tražila mito, gleda da bude malo diskretnija i da ne ostavlja pisane tragove.
Utorak, 5. april 2022. godine
Dugo nisam pisala, a volim. Pogotovu nisam pisala ovako redovno i svakodnevno. Neobično mi je. Kao da sam se malko usidrila i pronašla neko težište. Za pisanje treba mira, tišine i usamljenosti. Usamljena jesam i to često, ali uglavnom u nekoj besmislenoj buci i gunguli. Smenjuju se haotične slike, distorzirani glasovi, ljudi se guraju, taru o mene… svi nešto traže, žele i očekuju, a mene nigde nema. Zato mi je ovo pravo osveženje. Vreme samo za mene. Mislim da ću nastaviti da pišem dnevnik za svoj groš i posle subote.
Sreda, 6. april 2022. godine
Danas opet majstori po kući. Juče su razvlačili vodu i struju po dvorištu, danas dolazi majstor za pločice, bio je i majstor za kapiju da premeri i počne da radi, Sava je ozidao zid ispred kuće i naneo fasadu na garažu, eno ga sad nešto žustro objašnjava Joci, izgleda kao da viče na njega. Treba da idem u nabavku i treba opet do BG-a po kiriju i račune. Koliko gradimo i radimo, rekao bi čovek da smo u predizbornoj kampanji!
Sara je upala u takvu fazu jogunstva da se ozbiljno pitam da nije možda kojim slučajem u pubertetu, a ne u prvom razredu osnovne. Bila je dugo bolesna i raspustila se totalno kod kuće, a da se razumemo neke prevelike radne navike još nije ni stekla. Danas je donela iz škole potpuno prazan list sa kontrolnog iz matematike, nije uradila ni jedan jedini zadatak! Uzdam se u učiteljicu i njeno iskustvo. Čule smo se na kratko telefonom i umirila me je.
U autu, u povratku kući iz nabavke, na radiju Rambo ganutljivo peva o galebu na obali mora. Smejemo se i pevamo u glas.
Četvrtak, 7. april 2022. godine
Još samo pet dana do dolaska Juriša (nije da brojim). Otprilike sada je blizu godinu dana od kako su se preselili u Nemačku i time dali svoj doprinos onoj glupavoj statistici od oko 60.000 ljudi koliko se procenjuje da godišnje napusti Srbiju u potrazi za boljim životom. Užasno mi nedostaju, toliko da nemam hrabrosti ni da pišem o tome. Selma je isto otišla, a sad će i seka Mica. Svi su mi u raseljenju. Osećam se kao da sam u Bajaginoj pesmi. Umesto društvenog života imam u proseku jednom nedeljno WA poziv sa sestrama i to je to.
Razmišljali smo i mi o odlasku iz Srbije, ali na kraju smo nekako ipak prelomili da ne idemo. Sada sedimo ovde i čekamo bolji život, srećne ljude i porodično blago. Ovde se vlast menja samo kada spolja EU ili međunarodna zajednica daju znak da je vreme, a za sad im je OK i ovako. Bitno je da je „mirno i stabilno”, pa nek je na vlasti ko god. U Srbiji i Vučić, u Mađarskoj Orban… who cares! Građanska prava i sloboda medija su i onako precenjeni, pogotovu sada kada na tlu Evrope ponovo imamo rat.
Sara brine gde da vodi tetku i brata kad dođu i šta da im pokažemo u Pančevu. Kažem joj da je ovo i njihov grad, ali nije ubeđena do kraja.
Idem do Aviva. Trebalo je jutros da dođe zubić vila, ali se uspavala. Jbg, kiša je… I mi vile imamo dušu!
Petak, 8. april 2022. godine
Petak je obično dan velikih očekivanja i malih životnih radosti, ali pošto je sutra radna subota današnji petak je dan velikog umora i malih ostvarenja. Čeka me brdo obaveza. Zvali su iz doma, treba da odnesem buni lekove i pelene. Sara ima dva rođendana, treba da idem da kupim poklone. Opet majstori, to je već standardno. Treba da spremim flajere za apoteke i da završavam sajtove za Vesnu i za profesora. Opet onaj osećaj da se rastačem.
Subota, 9. april 2022. godine
Rešila sam da prekinem da pokušavam da budem bolja, pametnija, vrednija, uspešnija… Koga boli uvo i ko da je bitno na kraju krajeva. Želim samo da budem smirena, opuštena, da mogu da kažem slobodno šta mislim bez straha od osude i kritike. Želim da budem prosto takva kakva sam i da pomognem i ljudima oko sebe da uđu u taj zen. Da prekinu da se muče i napinju u nastojanjima da dostignu neko savršenstvo ili perfekciju. Rešila sam još i da učinim svakog dana nešto lepo za sebe, nešto što će me obradovati i pružiti mi čist osećaj zadovoljstva i životne radosti, bez ikakvog drugog cilja ili svrhe. Eto tako! Volim i lepo mi je. Krenuću sama u šetnju ako nemam s kim, sešću sama da popijem kafu u nekoj bašti, probaću nešto malo drugačije pa da vidim dokle će me to dovesti. Možda u toj razigranosti duha otkrijem ponovo svoju uspavanu kreativnost. Najbolje tekstove sam pisala kada nisam uopšte razmišljala da li to išta valja i da l’ će to iko da čita, već sam se osećala kao da se igram. Igra je prijateljska, neozbiljna i zabavna. Daje osećaj optimizma, vere u sebe, pa čak i sklonost ka avanturizmu. Pomaže nam da prevaziđemo taj osećaj klaustrofobije koji nas je zaposeo još od početka korone. Eto, to hoću i to sam rešila.
Autorka je mama-preduzetnica, od skoro opet Pančevka. Pošto joj se ispunila dugogodišnja želja da živi pored vode, sada je rešena da nauči da peca.
