„Kako Tanjug javlja…”

Nedelja, 14. avgust 2022. godine

Još sam pod utiskom beogradske promocije romana Ubistvo pod pseudonimom. Gledam u članak iz nedeljnog izdanja Večernjih novosti, pod naslovom „’Ubistvo’ rođeno iz prijateljstva”, u objavu Tanjuga, i, „kako Tanjug javlja”, Verica Vinset Kol i Mirjana Uzelac objavile su prvi domaći krimi roman nekog ženskog autorskog tandema, pišući ga na daljinu, a da se prethodno nisu poznavale. Prvi put su se srele uoči promocije. Susret je ovekovečio pisac i kritičar Đorđe Bajić. Pamtiću taj trenutak do kraja života. A izgledao je kao susret prijatelja koji se poznaju iz detinjstva, i koji se nisu videli godinama.

Čudo? Sudbina? Zapisano u zvezdama. Od svega pomalo. Verica je sutradan otputovala na Maltu.

Rastale smo se isto tako, kao najbolji prijatelji koji će se videti ponovo, ako ne pre, a ono na promociji nastavka. I biće kao da prostor i vreme između toga ne postoji.

Ponedeljak, 15. avgust 2022. godine

Nekada je ovaj dan bio dan o kome se pričalao kao danu kada se neko vraćao sa letovanja, a neko se spremao da se u poslednjoj turi pred školsku godinu i jesenju kolotečinu osunča i osoli. Punile su se baterije koje bi trajale taman do novog odmora. Na letovanja odavno ne idem. „Letujemo” u našoj avliji.

Do skora tihoj. U okolini komšije odlaze, prodaju kuće ili menjaju za stanove. Niču zgrade. Nikada zgrada ne može biti lepa kao bilo koja kuća. Kuća ima dušu, diše sa vama. Sa njom delite sve, vaše radosti, tugu, život, smrt, njene kvarove, havarije, prokišnjavanja. Starite zajedno. Vi ste u njenom temelju, ona u vašem krvotoku. Žao mi je kuća. I drveća.

Utorak, 16. avgust 2022. godine

Tu nam je Marina. Još malo. Uskoro se vraća za Zagreb. Došla je zbog promocije. Kad gledate svoju decu, koja za vas nikada neće odrasti, imate utisak da će vam srce eksplodirati. Od ljubavi. Želite da ih čvrsto, anakondski zagrlite, da ih ne pustite, da ih zadržite ispod krila, da ne budu povređena, da budu bezbedna.

Da ih spasete od sveta. Od zla. Desilo mi se da sam se zimus, kako to već biva, popela, kroz prozor, na krov od trema, da čistim sneg, a Mihajlo mi, ko da sam ja njegovo dete kaže: „Ženo, da li znaš da imaš 60 godina. U tim godinama se ne pentraš više na trem da čistiš sneg. Ja ću.” Da… možda sve stane u te dve reči… ja ću. ( hi, hi… do narednog velikog snega).

Sreda, 17. avgust 2022. godine

Đorđe Bajić je objavio na FB-u fotografiju iz sarajevske knjižare „Kultura”. Srpski trileraši u Sarejevu. Samo sam jednom bila u Sarajevu, kratko. Sada na „polici”, pa osetiš milinu. Kako stariš tako sve brižljivije pakuješ godine u kofer i sećaš se onih davnih, lakših, bezbrižnijih. Sarajevo budi u većini ljudi iz moje generacije, koji smo imali tu sreću da smo živeli u zemlji koja se zvala Jugoslavija, nostalgiju za vremenom u kome je postojalo to nešto. U kome su svi bili raja. Kada sam pisala „Ko su ti Nadrljanski?” imala sam tu potrebu da u tom mom društveno ugostiteljskom preduzeću „Sarajevo” oživim to zajedništvo, sve zajedno sa Valterom. Imam utisak da su se ti Nadrljanski svima uvukli pod kožu…ne zato što su lepi, pametni, bogati, kamioni, avioni, silikoni… nego zato što su obični, lomljivi, naivni, svoji.

Četvrtak, 18. avgust 2022. godine

Rano ustajem, iza pet. Ne protežem se, ne dajem šansu mislima o novom danu jer će me odmah „napasti” sa mrštenjem i onim Konstraktinim što se primilo u narodu kao poslovica: „I šta ćemo sad?” Izdresirali smo se da prihvatamo život po sistemu samo da ne bude gore. Lepe vesti, lepa dešavanja te obraduju na kratko, jer iza toga sledi pritajeni strah da će se po zakonu verovatnoće desiti nešto lose. Počeli smo da se pribojavamo osećanja sreće. Četvrtkom čitam Nedeljnik, petkom Politikin zabavnik, decenijama. Uvek otpozadi.

Petak, 19. avgust 2022. godine

Završila sam novi roman. Glavni likovi su deca i jedna Varoš. Tužna sam. Poražava me činjenica da rastu u svetu koji se pretvorio u stampedo, pa ko preživi. Svi za jednog, jedan za sve, danas zvuči kao početak nekog vica.

Subota, 20. avgust 2022. godine

Na pijacu dolazim kada i piljari. Kupujem od istih prodavaca godinama. Zabrinu se kada me nema.

Srećem i moje ranoranioce. Žalimo se na pritisak, kostobolju, boleštine, skupoću. Nema više onog slatkog, bez zlobe, ogovaranja i klimanja glavom jeste čuli kumo… Sve češće spominjemo one kojih više nema. Ipak, par poslednjih subota su bile drugačije. Zbog knjige. Lepo je kada ti ljudi prilaze sa osmehom. Smešimo se. Grlimo. „Ma, baš mi je drago”, kažu. I znam da jeste. Neke prijatelje viđam samo na promociji. Uvek dođu. Izgrlimo se pre i posle, a između nasmejemo i isplačemo. Oni zbog mene, ja zbog svih. I sve dobije drugu dimenziju. Počinjem sa nastavkom Ubistva pod pseudonimom, da se što pre ponovo vidimo i izgrlimo. A valjda će i ova korona proći. Dozlogrdila je i Bogu i narodu. E, da je samo do nje.

Autorka je dipl. pravnik, Majka, strastveni čitalac i filmofil, pisac i teniski veteran