Keep talking!

Nedelja, 28. maj 2017. g.

Oni koji rade sedam dana u nedelji, a u isto vreme imaju potrebu za društvenim životom subotom uveče (kod dragih Vagner komšija na vikendici u Deliblatskoj peščari), mogu da pretpostave kakav je osećaj ustati u nedelju rano ujutro. Pakovanje progresivnih matrica, tj. testova logičke inteligencije, koverata, listova za odgovore i drugog materijala za redovno testiranje u Novom Sadu i polazak na put zorom ipak ne padaju toliko teško kad se vidi da će dan biti lep i kada se zna da se negde na Stražilovu tog dana dešava sačijada – takmičenje u spremanju mesa pod sačem. Da, ja obavljam funkciju koordinatora Komisije za testiranja Mense Srbije i, osim što koordinišem, najčešće i vodim sva testiranja širom zemlje. Novosađani to lepo i predano organizuju na svom PMF-u. Kandidati dođu isprepadani, ja budem kao strog, pa ih onda malo nasmejem nekom foricom, oni se opuste i testiranje prođe glatko.

Na sačijadi nije bilo sača. Naravno. Horde ljudi su sve izjele dok smo mi stigli. Tako da je komisija za testiranje morala da se zadovolji tipičnim i dosadnim odlaskom u kafanu. Glavno jelo u hladovini na Stražilovu, a desert na suncu u Beškoj u odličnom restoranu „Sidro”, koji usred bela dana ima tamburaški orkestar, al’ mora da se plati inače baš neće da sviraju.

Stigneš kući oko 23 h, iscprljen od testiranja preko stotine kandidata, obilaska kafana, silnog jela, stresa zbog zaboravljenog punjača negde usput (3A, USB tip C, znači jako teško naći zamenu) i zovu te iste one komšije od sinoć. Obraduješ se jer te se neko setio da pita za junačko zdravlje – „’ajde izađi da pomogneš da iznesemo stvari iz kola u kuću”. Okej. Kod njih sam. Ostaci roštilja, zaječarsko pivo, najnovija epizoda „Genija”. Povratak u svoj krevet, i san na oči kao maljem po glavi.

Ponedeljak, 29. maj 2017. g.

Kad standardnim punjačem od 1A puniš besni telefon, onda to traje bezmalo celu noć. Gledajući ipak napunjenu bateriju ujutro, dogovaram se sa sobom kako neću visiti na telefonu svaki čas ne bi li izdržala baterija do kasno večeras. S teškom mukom se odričem muzike u bubicama što za posledicu ima prinuđenost na razgovore s poznanicima u autobusima, one razgovore kada se teme iscpre za pet minuta pa usledi neprijatna prisila smišljanja novih tema. Mrzim to.

Održao sam tri časa na Vazduhoplovnoj akademiji – na prvom je učenica predavala narkomaniju, na drugom su izbegli odgovaranje, a na trećem su me isprovocirali da četrdeset minuta pričam u odbranu kapitalizma. Nakon toga, ne baš sjajno raspoložen, odlazim na supervizijsku seansu kod prof. Veljković koja supervizira moj psihoterapeutski rad nad grupom koju vodim već dve godine. Sat i po vremena veoma korisne diskusije o dubokim grupnim procesima. Od svemoći do potpune nemoći terapeuta. O identifikovanju s onim što neko drugi projektuje u vas. Razgovori o ljubavi s koleginicom na kafi; šetnja kejom, dileme o ostavljanju pušenja; prijatan čet da zaokruži dan; i opet malj, ovaj put mekši i nežniji. Snovi. O šakama… o nejasnim siluetama nekih, valjda, veoma jasnih ljudi.

Utorak, 30. maj 2017. g.

Danas beogradski maturanti završavaju svoje srednje školovanje. Neke od njih smatram svojim prijateljima. Uživo strimuju trubače pred školom, svoje uniformne vesele majice, bar oni koji ih još nisu skinuli, vrištanje i kupanje u Dunavu. To mi se nije sviđalo ni kada sam ja bio maturant. Ovi moji matori ljubimci najavljuju da će da mi banu na čas u popodnevnu smenu. Gledajući agresivna valjanja u primitivnim emocionalnim stanjima na instagramu, shvatam da nisam ni pipnuo dnevnik od nedelje i sedam da napišem ta dva i po dana koliko mogu u ovom trenutku. Šta će se desiti do kraja ovog dana? A sve nešto jako nabijeno emocijama. I manjkom nikotina.

Došlo je troje maturanata na čas, posle smo otišli na pivo. Ni reči o njihovom završetku škole, samo o običnim svakodnevnim temama. Dan kao da je i svaki drugi. Normalni neki ljudi, izgleda.

U 23:42 puštam jazz u kući, točim Maker’s Mark i čitam dobar roman. Moj Laza mi leži preko nogu. Sunđerasti malj.

Sreda, 31. maj 2017. g.

Da li je neko od vas kojim slučajem slušao izvesnu Bet Hart kako peva „I’d Rather Go Blind” od Ete Džejms? Ukoliko niste, za domaći imate da na YouTube-u ukucate „Beth & Joe – I’d Rather Go Blind – Live in Amsterdam”. Žena je zver koja ubija. Kida. Njen gitarista Džo Bonamasa vas možda i rasplače, ne znam… ali to je svakako nešto najjače (pritom, nimalo preterano) što sam ja ikada čuo. A naslušao sam se svega i svačega od muzike. Inače, ista ta Bet će u Hali sportova „Ranko Žeravica” na Novom Beogradu 11. novembra održati koncert. Ne znam kolika je njena publika u Srbiji, ali molim vas da se svi nađemo tamo. Garantujem vrhunsku svirku. Poslušajte ovu stvar o kojoj vam govorim, to je live snimak, a jedino live snimci mogu da pokažu ko koliko ume.

Grupa koju vodim s koleginicom je protekla veoma intenzivno. Neke ljude je teško učiti da daju i prime negativan feedback, a neke isto to s pozitivnim. Na grupi je to moguće izvesti i videti da ne boli. Da je bezbedno. Da neće uslediti raspad. Da ćemo svi preživeti. Da će naši odnosi opstati i postati jači i kvalitetniji. Da smo okej ljudi.

Četvrtak, 1. jun 2017. g.

Dan mi je počeo gostovanjem na jutarnjem programu TV Pink, povodom aktuelnog sadizma nad životinjama o kojem su ponovo počeli da govore mediji. Moja sagovornica, gospođa iz udruženja za zaštitu životinja koje je osnovala Brižit Bardo i ja smo se potpuno složili u svakom aspektu razgovora i u zaključku da je ovo jedno ozbiljno i duboko neprosvećeno društvo.

Uveče sam, u nekakvoj kontemplaciji, shvatio da dosta mojih prijatelja pati. Volim ih jer postoje ljudi koji ni to ne umeju. Osim toga što su dobri ljudi, svima njima je zajednička još jedna nijansa – u tome su tihi, gotovo neprimetni. Zaključujem da, ili sam ja prijemčiv za ljudsku patnju, ili svi teško živimo. Ili oba.

Petak, 2. jun 2017. g.

Pomak koji vidim kod svojih pacijenata na psihoterapiji u meni budi posebno osećanje poštovanja prema tim ljudima. Poštovanje prema hrabrosti, trudu, otvorenosti i svesno uloženoj energiji u borbu s aždajama. Njima skidam kapu.

Kapu ne skidam onima koji ne gledaju problemu u oči, kao i onima koji ignorišu druge. Često je ta tiha agresija neuporedivo teža i destruktivnija od direktne i jasne.

Pred spavanje gledam dve epizode iz poslednje sezone „Dr House”. Evo, na primer, dr Haus je agresivan, ali na način koji u vama izaziva osećaj poštovanja. To je zbog njegove jasnoće u komunikaciji. Istina nikada ne može da povredi. Ponašanje može.

Subota, 3. jun 2017. g.

Sitno seckana piletina, slatka pavlaka, belo vino, buđavi sir, kocka supe, beli luk u prahu, brokoli, crvena i zelena paprika. Sve to u barilla fusili testu. Šardone Kovačević i jagode. Sobranie White Russian i Pink Floyd. Druženje, kakvo treba da bude.

Autor je profesor psihologije na Vazduhoplovnoj akademiji u Beogradu, psihoterapeut u privatnoj praksi i psiholog u Centru za talente „Mihajlo Pupin”