Nedelja, 7. februar 2021. godine – Misterija nestale šolje
Nikada nisam pisala dnevnike.
Kroz mnogo pokušaja, posle drugog dana i četiri strane, preko kojih ogromnim slovima piše ODMOR – odustajem.
Dnevnik u slikama mi je bliži.
Ali da, nedelja je počela misterijom nestale šolje. Kod kuće postoji jedna šolja koja je po nepisanom pravilu tu samo da bi tata iz nje ujutro pio kafu. Jutros šolje nije bilo. Znam, svi imamo ovakve trenutke iščezavanja svesti, kada se posle nekog vremena dozovemo, najčešće daljinski od televizora pronađemo u zamrzivaču; međutim, ovo nije bilo uobičajeno zaturivanje stvari.
Šolja je obično korišćena samo za početak dana: Otac ispija kafu u kuhinji, onda šolja stoji na stolu dok je ne odnese do sudopere i opere.
„Tata, Suno! Mora da je neko od vas razbio šolju!”, rekla sam glasno.
Posmatram ih, jasno vidim i produbljujem svojom maštom: Tata po običaju odnosi kafu do sudopere, saplete se, razbije šolju. Za malo da poseče nogu… Sliku mi prekida Suna, šalom „Neko mora da ju je ukrao…”
Kroz moju glavu prolazi slika lopuže koji obija vrata, ulazi u stan, dolazi do kuhinju, otvara kredenac gde je šolja, pažljivo bira baš tu i bez traga nestaje duboko u noć. Smejem se sa sobom.
„Pogledaj u brašnu!”, dobaci mi Suna.
Želim da kažem kako sam već pogledala ali nešto me zaustavi, otvorim ogromnu kesu i gle čuda – jedna šolja se udavila u beloj smesi. Misterija rešena. Bacam kosku Suni govoreći: „E sad ti sledi nagrada”.
Sneg veje od sinoć, putevi su gotovo zaleđeni. Nedelja je. Ko još radi nedeljom?
Na putu do prodavnice zovem prijateljicu.
„Jao, upala mi je ogromna pahulja u oko!”, kažem joj kroz smeh.
„Vanja, to si tako ti”, odgovori mi brižno.
Ulazim nazad u stan. Stvari koje su bile na meni ostale su da cure u predsoblju a mene je dočekao ručak i postavljen sto.
Znate kada vas određeni miris vrati 12 godina unazad? Čaj od hibiskusa i pilav mene vrate pravo u vrtić, gde sedim za stočićem i bez treptanja gledam kroz metalne šolje i tanjire.
Pilav koji je tata pripremio, prava vremenska mašina.
Pomišljam kako posle ovog pilava ništa neće biti toliko uzbudljivo u nedelji.
Nisam pogrešila.
Ostatak dana sam se razvlačila se od kompa do telefona, iz knjige u knjigu. Nije vredelo.Putovanje kroz vreme mi je ostalo zaglavljeno u mislima.
Ponedeljak, 8. februar 2021. godine – „Ne mislite valjda da bi vlada Srbije uradila nešto protiv zakona?”
Rad od kuće omogućava da rastegneš i zgužvaš svoje vreme manje ili više kako ti odgovara.
Jutra koristim za čitanje, odlazak u šetnju, nabavku…
U pošti, mladi su slali pakete a stariji su kupovali poštanske marke. Iznenadilo me je što neko još uvek kupuje markice unapred, u pakovanju od po 20. Misli su mi odlutale, kako li ih taj čovek koristi?
Možda je posebna strast kada su pisma u pitanju – podseti me na jednog našeg profesora sa fakulteta, šalje pisma i ne očekuje odgovor. Možda mu je porodica negde daleko i pisma su jedini način na koji ume da sa njima održi kontakt.
Nostalgija me je držala sve dok radnica nije viknula „Sledeći!”.
Poslala sam paket i izašla iz pošte.
Poremećenost pažnje u 21. veku je neuporedivo prisutnija nego samo deceniju ranije. Ja ne izostajem u tome.
Zato uvek dok radim moram da slušam neki podcast, utisak nedelje, vesti ili muziku. Ulazim na YouTube i vidim da je izašao novi „Utisak nedelje”. Kliknem po običaju. Tema je seksualno uznemiravanje i zlostavljanje.
Kroz njihov razgovor setim se da je mama bratu kupila knjigu Seks za početnike ispunjenu ilustracijama Boba Živkovića. Nisam osoba koja može da govori o zlostavljanju, plašim se da je tema užasno osetljiva.
Međutim, jedna jako zanimljiva rasprava otvorena je u emisiji, a to je seksualnost u ranom, dečjem uzrastu.
Mišu Đurkovića je užasavala terminologija – pobogu seksualnost dece, ko još o tome priča?; profesorka Irena Ristić pokušala je da mu objasni kako se seksualnost kao kognitivni i fizički razvoj kod dece odvija postepeno i da je prisutna od malena.
Primerenim razgovorima od ranih uzrasta, roditelji mogu raščistiti dilemu kod dece.
Zar nije vreme da to postane stvarnost?
Imam sreće što umem mehanički da crtam, pa dok povlačim linije i upisujem parametre paralelno, bez problema razmišljam o drugim stvarima.
Nerviram se zato što mi nije dovoljno da sednem ispred kompjutera i prosto uradim ono što je potrebno i nastavim sa danom.
Podeljena pažnja znači da mi je teško da budem fokusirana na jednu stvar na duži vremenski period.
Jedna od novogodišnjih odluka je da radim na tome.
Pitam se koliko ljudi zapravo prođe ovakvu gomilu teksta koja iskoči na internetu?
Ako ću biti iskrena, ja ne tako često.
Utorak, 9. februar 2021. godine – Izgubljenih 9.296 koraka
Čini mi se da je utorak bio smisleniji dok se rađao iz ponedeljka.
Možda zato što sam sanjala. Putovala sam sa Davidom u Indiju i sedela kod bake i deke u dvorištu. Sve samo za jednu noć! Pa šta onda i da očekujem od dana?
Probudila sam se iscrpljena, odugovlačila da zapišem san pa je izbledeo. Emocije su još uvek bile intenzivne.
Izgubila sam skoro 10.000 koraka dok sam došetala do Westlab-a, gde razvijam filmove.
Prodavnica je zatvorena.
Izgleda je i njima ovaj dan bezveze.
Svetla tačka je bila kafa iz kioska u Bruklinu na putu do kuće.
Sreda, 10. februar 2021. godine – Dvočasovni WhatsApp sastanak
Fotografija mornara iz 1946.
Drvena kutija iz Firence.
Mapa Pacifika iz 1968.
I jedan drveni stalak za note koji me je podsetio da nisi u blizini.
(ako ste zaista došli do srede, izdržite do kraja! Sledi nagrada!)
Četvrtak, 11. februar 2021. godine – Rođendan mog brata
29!
Šta kad nam kosti postanu krhke?
Leđa bolna
Kada prestanemo da izlazimo,
Osim do marketa
Kakve nas sudbine čekaju?
Koliko ćemo živeti?
Hoćemo se uskoro videti?
Koliko dana stane u 29 godina?
Kako ćemo nazvati našu decu?
Hoće li stariji braniti mlađe,
Kao što si ti mene
Uvek
Kada ćemo se videti?
Koliko četvrtaka još mora
Da prođe?
Petak, 12. februar 2021. godine
„Da li se sećaš koliko sam ranije jela ove praline?”
„Daa, de ne, sve praline smo probali srpske koje postoje…”
Subota, 13. februar 2021. godine – Grad noću
Iz voza M u L pa u 6 stižem do Harlema. Još desetak minuta pešaka i kod Katarine sam. Dogovor je da gledamo neki film.
Dok hodam, razmišljam kako su gradovi potpuno drugčiji noću.
Biće potrebno neko vreme da se upoznamo, obećam mu tiho.
Subota provedena u razgovorima i vinu. Imale smo toliko toga da kažemo jedna drugoj.
O nostalgiji, strasti, prozorima, gradu, selu, umetnosti i ljudskoj ćudi.
Obe smo strastveni romantičari prošlosti, pravde i revolucije.
„Postali smo paraziti kompjutera”, kaže.
„Problem sa leđima je postao ozbiljna tema današnjice”, odgovaram.
…
„Čitala sam davno jedan članak gde kažu kako je ranije nostalgija bila bolest, doktori su ljude lečili od nostalgije”,kaže mi.
„Možda će zvučati glupo ali doktor za nostalgiju mi deluje nekako poetično. Ali pitam se kako su ih to lečili”, odgovaram.
…
„Volim velike prozore. Lepi su vam ovi drveni”,govorim joj, već duboko u razgovoru o besmislenosti nezamislivo velikih cena stanova u Njujorku, o ciframa koje ne umemo ni da zapišemo ispravno, o diskriminaciji koju ljudi crne kože doživljavaju kada su nekretnine u pitanju i psihičkom zdravlju koje smo izgleda svi spremni da prodamo kako bismo živeli ovde.
„Bila sam u jednom divnom stanu u Bruklinu, kod prijatelja na useljenju, toliko je prostran i osvetljen. Dugo nisam videla ovde toliko lep prostor”,kaže mi.
„A, objasni mi. Kako su im raspoređeni prozori? Jesu li isto drveni? Da li im stan gleda na više strana?”,malo sam usplahirena već.
Obostran dug smeh, koji se kroz suze pretvara u poluočaj.
Da li mi zaista pričamo o prozorima kao o luksuzu današnjice? Pitamo se kroz smeh, tragično.
01.26am
(U ovom trenutku saznajem da je rok za predaju teksta bio pre šest sati.)
Douglas Adams bi rekao: ”I love deadlines. I like the whooshing sound they make as they fly by.”
Evo je obećana nagrada:
Autorka je daleko od Pančeva. Studira strpljenje i arhitekturu.
