Komadičičić duše

Nedelja, 3. decembar 2017. godine

Ustajem pre pola sedam. Nema spavanja, tegljenja i izležavanja. Kiki grebucka naslon od kreveta. Navlačim se nabrzaka, pakujem torbu, oblačim kaputiće i njemu i Dači, uzimam učkure i krećemo kod moje mame. Tih sat-dva što provedemo zajedno budu mi najlepši deo, ne dana, nego nedelje. Razgovor, kafa… Ne žurimo kući, idemo polako, uživamo, tako je sve lepo kad padne sneg. Kiki se raduje i juri, zateže učkur, a Daki, ko pravi deda, hoda polako iza mene i čak vuče da stanemo kad primeti nešto vredno njuškanja.

Kako skuvati ručak bez vode? Ništa, muvam se po kući i čekam dva sata, i tek onda počinjem da pripremam nedeljni ručak.

Moja ćerka naravno nije zadovoljna. Ako su makarone – zašto nije pirinač. Ako je pirinač – zašto stalno pirinač. Zašto sam kupila čajne kolutiće drugog proizvođača od onog što je ona htela. Sad nek ih sama jedem, a ubuduće njoj da dam pare, ja i ovako ništa ne znam da kupim kako treba. A da, ne znam ni da kuvam, samo vrtim dva jela koja sam naučila od bake. Stvarno baš sam neka grozna mama.

Popodne izvodim drugare na pola sata, peglam, spremam već stvari za sutra, gledam Bjelogrlića, poslednja šetnja za večeras u pola deset, i već oko pola jedanaest koma.

Ponedeljak, 4. decembar 2017. godine

O kako je teško ustati po mraku. Još nema šest, silazimo u potpunu tamu. Mora da postoji neki jako značajan razlog zašto je Vojvođanski bulevar, deo Koteža jedan, stalno bez ulične rasvete. Ali izveštila sam se pa prepoznajem i najmanji pokret i vidim gde su drugari – jedan na jednom kraju ulice, drugi na drugom. Zna se ko baca otpatke od hrane kroz prozor.

Kuća-pos’o-kuća. Šetam drugare, prvo njima ručak, onda rasklanjam sve moguće i tek oko pola šest i ja mogu da ručam. Milica je popodne u školi, znači bez stresa spremam i njoj večeru i ručak za sutra. Umesto farme, granda, hotela, motela, gasim TV i družim se sa Hansom Kastorpom. Čarobni breg.

Utorak, 5. decembar 2017. godine

Danas sam već lakše ustala. Od jutros je jako hladno. Drugari trčkaju i njuškaju sa još dva ulična psa – kućni savet ranom zorom. Opet Ekrem: kuća- pos’o. Opet šetnja, ručak. Kuvam za sutra. Žongliram uz net benking – ovo platiti, ovo ne, ovo preskočiti. U deobi povećanja plata, moja firma spada u grupu – OSIM; znači ništa. Dobro mi je, čak odlično, u stvari, toliko dobro živim da ni ja prosto ne mogu da verujem koliko mi je dobro. Pogledajte datum, plate nema više. Nema. Odbrambeni mehanizam, pokušaj da sačuvam sebe je pletenje, kukičanje, šivenje, čitanje. Sve to ide jako teško jer čim sednem Dača skače u moje krilo, gnjezdi se i hrče.

Sreda, 6. decembar 2017. godine

Isto, isto, isto. Ovo je odavno prestao da bude život. Možda je bio dok sam bila mlada, dok sam imala porodicu i još uvek naivno razmišljala kako ceo svet samo mene čeka. Sada sam automat koji je izgubio više od pola porodice (ljubav i oslonac), koji ustaje pre šest, šeta kuce, hrani kuce, namešta krevet, pere sudove, pije bombone (u raznim bojama), ide na posao, (sve što kažem vezano za posao može biti protumačeno kao odavanje poslovne tajne – dakle preskačem ovde), ide kući, kuce, ručak, sudopera, veš, pegla, ribaća krpa, hronični umor, mentalni umor, umor, spavanje. Samo pokušaj, pokušaj da samog sebe ubediš da ipak nisi robot, da je možda ostalo nešto ljudsko – čitam, čitam, čitam.

Četvrtak, 7. decembar 2017. godine

Volim da se družim sa dugim, teškim rečenicama. Čitam po nekoliko puta da bih rastumačila i razumela smisao. To promišljanje donosi mi više duhovnog zadovoljstva nego sam zaplet, radnja… Sve više uranjam u svet „Čarobnog brega” i svaki put otkrivam novi sloj smisla i lepote.

Zlato mamino poklonilo mi je danas ružu. Verovatno je shvatila da mi je previše testerisala živce prethodna dva dana. Samo što ova ruža u stvari znači: Evo ti ruža, mani me sad da radim šta hoću! Mame su bokserske vreće i kante za đubre za sva dečija osećanja: i lepa i ružna, i ona nedefinisana i neartikulisana; i za bes prema drugima, za nerazumevanje sebe, drugih, sveta… Ali šta još hoću – pa dobila sam ružu, da neću možda i reči „izvini mama” ili pomoć oko pranja sudova? Svašta!

Petak, 8. decembar 2017. godine

Opuštena atmosfera. Ne kuvam. Nema kućnih poslova danas. Pijuckam limunadu, tražim debele kružne igle da zlatu maminom ispletem kapu po slici koju je izabrala. Naravno sve sa Dačom. Stoji pored mene čak i dok perem kosu. Kiki opušteno leži na svom ćebencetu i zalaje samo kad se na TV-u (koji radi u pozadini) pojavi neki pas. Brojim petlje, crtam šemu, radim probu, prekidam jer je Dača nogu uspeo da uvuče u klupče i naravno sve smrsi. Niti skinuti vunicu sa njega (reži sve vreme – šta ga sad budim), niti razmrsiti vunicu i namotati je ponovo u klupče. A još nisam ni namakla petlje na igle. Kapa mora da bude gotova za sutra. (Možeš misliti taj modni krik). Svejedno, iako i sutra ustajem rano, opuštenija sam – sutra je subota, ne radim, pa uz film i limunadu večeras sedim duže i pletem.

Subota, 9. decembar 2017. godine

Legneš kasno, ustaneš u pola sedam. Jupiii! Baš sam se naspavala. Oblačim se, oblačim drugare i idemo kod moje mame. Jutro je divno. U povratku postaje hladnije, kreće vetar, a onda i ledena kiša.

Kapa je gotova. Sad da napravim odgovarajući šal, a pre toga mogla bih još jednu kapu, ali ova da ima mačije uši. Ma može, naravno, staviću i baterije da može da mjauče. Sve želje ispunjavam.

Danas je na redu kupanje drugara. Na kraju, ja sam potpuno mokar treći drugar u redu za kupanje. Divno popodne.

Mica odlazi sa društvom, Kiki gleda neki božićni film sa psom u glavnoj ulozi, i laje, laje (na radost komšiluka ), a ja pravim kapu, naravno uz Dačinu asistenciju. Laku noć.

Autorka je „štrikerka” u duši, a robomama u stvarnosti