Nedelja, 19. septembar 2021. godine
Nedelja u Pančevu znači tišina.
Dugo mi je trebalo da se naviknem na to, ali jednom kad jesam uživanje je počelo.
Nedelja isto znači da ću otići do Banatskog Novog Sela, da vidim majku i oca, a onda i do brata i snajke, da vidim i njih i decu! To sam i uradila.
Mama i tata puni utisaka sa odmora, pocrneli i sveži, tako malo treba čoveku da uhvati sreću.
Tata je i ovog puta zadirkivao mamu, na najlepši način udeljujući joj komplimente.
Sedim i posmatram tu situaciju, i mislim se u sebi, kako da želim drugačije za sebe kad znam da postoji takva vrsta odnosa i ljubavi. I traje već 43 godine! Oni se i dalje smejulje jedno drugom.
Svaki put kad odem kod brata da vidim njegovu porodicu, sa vrata dam znak da sam stigla. Uzviknuh sa vrata „čije je ovo blesavo kuče”? A Vanjica naravno, a to sam i čekala, odgovara: „TETKAAAAA, pa moje, to je moje kuče”.
I veselje može da počne. Vanja i Danica su predivne devojčice, jedna je nežnija, ali neustrašiva. Druga je puna energije i šaljivdžija. Znate ono, nije što su moje nego… i igranje sa decom čoveku donese poseban osećaj. Red đuskanja, kakva radost u dečijim očima, pa red masažera, jer tetku već bole kolena i leđa – tako se vadim kod njih dve jer bi inače ceo dan skakutale. Povratak u Pančevo mi je doneo novu samozvanu pesmu sa radija. Obožavam da slušam radio emisije. Verovatno je i to jedan od razloga zašto volim duga putovanja.
Pesma za nedelju:
Ponedeljak, 20. septembar 2021. godine
Ponedeljak bi trebalo da bude prvi radni dan u nedelji, ja to vešto izbegavam od kad znam za sebe.
Ovog ponedeljka ustajem u 7, i zaista moram da odem do banke.
Teško je.
Namestilo se da je 20. u mesecu ponedeljak, a ja 20. popunjavam beskonačan broj uplatnica i svaki put me malko zaboli glava od svih tih cifara i svemu što dajem državi.
Napomena; ja sam preduzetnica u Srbiji!
Ne znam da li ste upućeni u to da žene preduzetnice NEMAJU pravo na porodiljsko i trudničko bolovanje. Baš ovih dana se vodi polemika oko toga u Skupštini.
Pa vidite vi gde mi živimo, i ako ste se sigurno hiljadu puta postavili to isto pitanje.
U ostatku dana nisam očekivala neka događanja osim poslovnih susreta. Tako se pojavio i Neven, dečko pravi kraft džin, vidim nadu u njegovom izlaganju o tome kako su počeli i kakvi su im planovi.
Kada sam mu rekla da se ljudima baš dopao njihov džin i da ćemo nastaviti saradnju, nasmejali smo se i on i ja.
Spašavanje ponedeljka osmesima.
Onda se pojavljuje Dragojle, čuj Dragojle, da pokupi kiriju za stan koji mi izdaje. Taj čovek me svaki put razveseli, svojom lakoćom življenja. Pa mi čak ni to, što nemam svoj stan, i što plaćam tu kiriju ne pada toliko teško. Mada priznajem zapretila sam mu da mi ne diže stanarinu, i on to ne radi, mada zna koliko su porasle cene u Pančevu.
Još jedna stvar o kojoj treba da se priča.
U to ime još jedna pesma.
Utorak, 21. septembar 2021. godine
„Kulišić” već više od mesec dana radi od 18h.
Uskoro ću opet pokušati da povratim prvu smenu. Period koji je za nama je bio jako težak za ugostiteljstvo, i ne znam čak ni šta će biti u budućnosti.
Avgust i septembar u Pančevu su uvek nekako depresivni, vuku se dani, ali mi ostavljaju mogućnost da planiram zimsku sezonu, koja je u „Kulišiću” posebna.
Juče sam ispratila Tanju, a danas dolazi Marjan. Oboje rade sezonski posao. Tužan mi je taj odlazak zarad novca, jer vidim da tim ljudima nije lako. Ko nije radio sezonski posao, ne poznaje taj osećaj. Jedina lepa stvar u tome je što putuješ, i ako imaš sreće, upoznaš neke zanimljive ljude, inače je to samo težak rad.
U dva dana sam doživela tugu što neko odlazi, i radost jer se neko vraća.
Svakako su sva ta osećanja potrebna za rast čoveka.
Pa i ako se dan završava za šankom, sa predivnim ljudima, pevajući, te misli o odlascima i dolascima su mi okupirale mozak celog dana.
Svakako, komšije iz Sokačeta oprostite!
Bili smo glasni, ali to je pesma, to je druženje, i daje osećaj da smo živi.
Slušamo
Sreda, 22. septembar 2021. godine
Užurbana kafica, i put do Inđije u autlet. Šoping ume da rastereti mozak, gledaš krpice i ne razmišljaš o mnogim pitanjima koje te muče svakodnevno.
Smisao života i ostalo.
Dok razgledam more patika, cipela, garderobe, razmišljam o tome kako od kad sam počela da kupujem u second handu, ne mogu ni da gledam sve te nove krpice po buticima.
U Srbiju dolazi neka roba koja je za široku potrošnju, a često bude i lošeg kvaliteta.
Svakako, našla sam sebi nešto što mi se dopalo i krećem za Pančevo sa malo sreće u glavi zbog novih sandala koje ću nositi tek sledećeg leta. 🙂
U Pančevu je i danas malo praznjikavo po gradu.
Sedim u lokalu, i opet počinju misli o tome kako poboljšati posao, i ima li smisla s obzirom na to šta je korona učinila ugostiteljstvu i ljudstvu, navikama i raspoloženju.
Da li će ljudi uspeti i kada, ovo da prebrode?
To me odvodi u društvo
Četvrtak, 23. septembar 2021. godine
U glavi su mi kolenica i teleća glava iz „Korduna”. Eto još jednog znaka da dolazi zima. Kad uđes u „Kordun”, u tom prvom delu lokala otvorila se vremenska kapsula. Sretnem neke ljude iz prošlog života. Svaki put se obradujemo jedni drugima i ispricamo neke priče od pre 15-20 godina.
Kuhinja i ovog puta nije omanula, pa sam se lepo omastila i zaljutila paprikom.
Nista drugo posle takvog ručka ne preostaje, nego duga šetnja.
U Pančevu u poslednjih godinu dana niču zgrade, gde god nađes zgodno mesto, ti zgradu posadi, pa sem zgrada koje idu u oblake nema ništa novo u našem gradu.
Imala sam prilliku u poslednje vreme da idem u Sombor, tamo je Marina otišla da studira.
Ljudi koliko je lep taj grad!
Najzeleniji grad u Srbiji kome peru ulice dva puta dnevno.
Kad to spomenuh, mogla bih da napravim izlet do tamo i da se malo nadišem svežeg vazduha.
Setih se Sokačeta, koji ne znam kad je poslednji put očistila komunalna služba koja bi trebalo time da se bavi.
A o pranju ulica ni reč nemam da kažem, jer ne znam kad se poslednji put to desilo.
Sreća u ljude koji drže tamo lokale, pa se trudimo svi zajedno da nam ulica bude lepa i čista. U Sokačetu radi mnogo ljudi, mala i kratka ulica, a toliko nasmejanih lica.
Svi se bore sa poslom i svakodnevnicom.
Posle osam godina koje su do sada prošle od kad sam na toj lokaciji poslovno, mogu ih sve nazvati porodicom.
Ako tako gledaš na život, slušaš
Petak, 24. septembar 2021. godine
Danas je dan za akciju.
Marjan je započeo veliko spremanje lokala i ja mu se u nekom trenutku pridružujem. Svako ko je ikada kročio u „Kulišić” zna koliko detalja ima po lokalu, treba to ljudi moji očistiti.
Uvek neko naiđe od dragih ljudi.
Peđa je bio dok nisam bila tu, u lokal je došao kad je imao 23 godine, a sad je već poznati zubar. Za njim upada Nemanja, njegovu rakiju šljivu iščekujemo kao da je od samog zlata, a ja ne sumnjam i da će biti takva.
Sara i Cone dolaze uzbuđeni jer idu na more, i mi se radujemo njihovom putovanju.
Kada je konačno deo lokala koji smo namenili da tog dana očistimo gotov, zovemo Soleta da nam napravi neke burgere, jer to su najbolji pileći burgeri u gradu. Dobili smo gratis pomfrit.
U „Apolu” je koncert Marka Luisa. I nije takva gužva kakva sam mislila da će biti.
Kaže Marko Louis, ovo će biti najbolji koncert do sada.
Nije bio najbolji, ali mene nije razočarao, kao i svi muzičari koji su bili na sceni.
Bravo!
Užurbano sedam u auto, jer treba da obiđem još jedno mesto na koje sam pozvana zbog proslave Salto kraft pivare. Ljudi su osvojili prvo mesto za svoje tamno pivo, i najbolji su na svetu!
Ehej, na svetu!
Pavle je raspoložen, deli poklone. Beograd je življi nego Pančevo, ali i tamo osećam posledice korone.
Kada i kako će se sve to rešiti?
Dok se vozim opet slušam
Subota, 25. septembar 2021. godine
Kratko putovanje u Devojački bunar.
Danas se tamo održava mali festival Urban Bunar, koji organizuju Pančevci.
Svaki izlet me puni novom energijom, a Peščara je posebno mesto za smirenje duše.
Kod nas u gradu se danas održava festival zanatskog piva, neću reći gde jer pravi festival piva, Dani Vajferta, ove godine sramno nije održan.
Svejedno ću svratiti da vidim šta se zbiva i posetiti štandove ekipa sa kojima sarađujem.
Uveče konačno pravimo neku žurku u „Kulišiću”, skupiće se meni dragi ljudi, sigurna zona, moj lokal i nasmejana lica, kud ćeš bolje za subotu veče.
Za kraj mog dnevnika želim da napišem par reči o „Kulišiću”, to je moj kafić i otvoren je pre pet godina. Uvek se mislim, da ne volim toliko to mesto i te ljude, nikada ne bih mogla time da se bavim.
Toliko ljudi sam upoznala, perspektivnih, nasmejanih, lepih, kakve smo samo dane i večeri provodili zajedno. I tek ćemo!
Hvala svima koji su doprineli da „Kulišić” poraste.
I tek će!
Tulum počinje!
