Nedelja, 9. maj 2021. godine – Dan pobede nad fašizmom
Nikada u životu nisam vodila dnevnik, niti sam ti se poveravala, dragi moj (verovatno ovako svako počinje).
Koji bi to san jedna obična prodavačica u doba korone mogla podeliti sa tobom, koji si moja pisana reč, emocija, svest? A ja, nikada pasivnija od kada postojim. I u snu, i na javi.
Mrmotski dani nemo nanizani u brojanici su apsurda. Sati beskrajnog iščekivanja sveodsutne slobode svedu čoveka na lošu probavu, a ženu na jasnu histeriju.
Odista ne mogu prihvatiti ovu percepciju loših signala, jakog Wi-Fi, kao društveno prihvatljivu zbilju, zbilja.
Naime, danas je Dan pobede nad fašizmom. Danas? Sadašnjost:
Ograničenja kretanja, odmeravanje u metrima, maskirane persone do zuba naoružane potencijalnom boleštinom i beskrajnom taštinom, obaveštenja, upozorenja, strah, crte preko kojih se ne sme. Disciplinom geta starimo svoje male živote na rasprodaji zarad lične sigurnosti…
Liči, zar ne? Na breme pre pobede, pre kraja noći, pre početka kristalnog dana(s).
No… da pređemo na sex.
Nedelja je kao stvorena za susret sa Dionisom.
Ponedeljak, 10. maj 2021. godine – Jukebox
Evo je. Nova nedelja. Entuzijazam. Sunce. Saobraćaj, biciklisti, reka šarmantnih penzosa pred Starom poštom neobavezno čavrlja svoje bolesti, prolaznice užurbano odjekuju korake preskačući govanca ljubimaca, proleće se šareni pred svima. Vrvi jutro ljudima.
Po pravilu, otpadaju fasade sa preostalih aristokratskih lepotica dužinom Lenjinove, širinom bilo koje, uzduž i popreko, vide se cigle, duhovi. Čitko piše: „PAZI!!! OTPADA FASADA.” Tako da nema iznenađenja zbog upozorenja, mada, uvek se rastužim.
Autobusić promiče zelena lica putnika utonula u telefone, sirena daje kontru propalom alnaseru, ulični ansambl u punom je sjaju, na ćošku je pekara.
Duboki udah, uvek, pre nego uđem u objekat. Držim vazduh koliko izdržim, dok me ljubazna posmatračica-prodavačica procenjuje. Osmehujem se onako crvena, pred eksplozijom, pokazujem prstom šta želim, u meni je sve manje vazduha, pakuje mi pogačicu umesto proje, al’ nema veze, sve je to istog neukusa, plaćam i izlećem katapultirana sopstvenim izdahom, pravo u Njegoševu koja je srasla sa mojim tkivima, da realizujem ponedeljak.
P. S. Na kraju dana saznajem: Penzosi ispred Pošte čekali su da podignu vitamine. U Pošti. Vitamine. U Pošti. Vitamine… Tiltujem.
Utorak, 11. maj 2021. godine – Mlad mesec
Hamas. Gaza… Demokratske tekućine skidaju se sa zidova stambenih zgrada. Koliko li tuge meri tren nakon udara u odnosu na nedosanjani san mrtvog deteta?
Ljudi krvare, a Mi, zapleli dijalog o monolog, ko onomad Marko o oranje.
I korenje bi posustalo, a kamoli mir.
Sreda, 12. maj 2021. godine – Zeleno
Korzo i najlepši drvored. Krošnje prepliću vrhove, nežno se dodirujući pažnjom ljubavnika. U njima raspevane ptice gnezde svoje priče, legu mlade i pevaju dane. Stabla su gorostasna. Izbrazdana. Stara. Čvrsto vezana životom za smeđu kocku zemlje. Korenje im duboko povezano u zajednicu koja međusobno razmenjuje informacije, hranu i osećaje, bez imalo zavisti. Divna bića. Pružaju mi utehu. Daruju mi radost. Pitam ih tiho:
– Da li znate da se planira rekonstrukcija ulice?
Sa vrha opada jedan list. Vetar ga odnosi daleko, daleko, daleko… u naš, nametnut im svet.
Dan se bliži kraju. Zatvaram oči. Iza mene spavaju čovek i pas. Dva moja najbolja prijatelja. Jedan na stomaku, drugi na leđima, sa sve četiri u vis i jezikom na obrazu. Obojica hrču. Laku noć, voljeni moji.
Astral me već podiže neverovatnom lakoćom poput trube Ibrahima Maaloufa. On mi daje Diagnostic. Još samo jedan tren Ibrahime, i vidimo se u Istanbulu.
Četvrtak, 13. maj 2021. godine – Kiša
– Unesi jastuke snajka, prokisnuće ti sve!
– Hvala čiča! Evo me stižem.
Merdevine. Mnogobrojni raznobojni jastuci, zavese, prekrivači, krpare, figure, stolica, stočić, kiša, srce u nosu, mišići u šoku, celu postavku, unosim-iznosim, osam puta u toku dana. Samo da ne dotaknem još i večnost, simbolikom.
Dve devojke uleću u radnju, kiša pljušti crnački ritam, znoj neba pere vazduh, polira pločnike, svira oluke, natapa krzna uličnih životinja, ispira oči beskućnika.
Koliko ljudi u ovom gradu ovog trenutka sedi po haustorima margine, nevidljivi, skriveni, sa kesama u kojima im staje sva prošlost i sadašnjost?
Devojke, dva prokisla miša, što bi reko čiča, pitaju:
– Da li imate kese?
– Evo, birajte, koje ‘oćete?
Uzimaju žute srednje. Stavljaju ih na lepu glavu, kikoću se simpatično.
– Koliko treba da platimo?
– Tri hiljade dinara za gospođicu, mene…
Kikoćem se i ja.
Sa sprata, poput božijeg glasa sa Sijamske gore, David Bowie gromoglasno dodaje: This is Not America… ša, la, la, la, la.
Petak, 14. maj 2021. godine – Sumor
Suprotno svemu što me okružuje, ne tako davno, može se reći pre par stotinki sekundi mereno u godinama celokupnog postojanja, odlučila sam da postanem NIKO.
Niko u igri slova, može lako postati kino, i projektovati film o zid bivšeg zatvora(u njega gledam punih dvanaest sati, šest dana u nedelji pa zato baš on) kroz čije se hodnike jure sve one duše u ljušturama, po kazni.
Dakle film:
U kadru: Prazne kese vise na drvetu. Iza kadra: Pozicioniranje sujeta i raspodela plena. Na sceni: bačene se koske grabe. Režimo. Snima se po planu copy-paste sistema.
– Heej! Nije loše biti Stiven Segal. Vežeš kosu u repić, obučeš se u crno, mlatiš loše tipove po ulici sve dok ne ostaneš bez kose… Potom prestaneš da biraš pa počneš da mlatiš lovu batice…
Ubacuje se podsvest iz G6 varijante, iz ringa sa štitnikom za zube. Uz nju, ego, bodri je udara šamare, poliva vodom, urlajući:
– Možeš Ti to, možeš, moožeš…
Ostajem koliko odmah razoružana tranzicijom ideje iz NIKO u SVE.
Elem, kraj je nedelje i umor me sustigao od prsta do temena.
Odoh po čašu vode, dok je još uvek ima u česmi.
Subota, 15. maj 2021. godine – Lepota
„Samo je jedna na svetu: Moja mama!” Pevam joj. Ona se smeje iz srca.
Dan svoje stvoriteljice umalo zaboravih. Inače u poslednjih godinu dana, zaboravljam mnogo toga da li iz razloga odbrane od društveno-socijalnih pritisaka, ili zbog kratkog spoja sinapsi, ne znam. Na svu sreću tetoviranje je moderno, pa jedan JMBG na stopalu neće mi remetiti izgled, ni kvariti ugled.
Konačno subota. Iako se teško mozgom krećem po željama kupaca, po šavovima tkanina, nekako plivam, stilski se osmehujem, hvatam niski start u 15h, i trčim ka cilju slobodnog vremena, da upijem ono malo preostale kulture bez koje ne mogu da živim. A kao živim?
Autorka je jedna obična prodavačica
