Nedelja, 14. novembar 2021. godine
Buđenje u podne – može mi se! Smisao mog života stoji pored kreveta, smeši se dok uperuje igračku mobilni telefon koji proizvodi zvuke fotografisanja. Izvodim našu igru gde kada ona to uradi, ja se navodno uplašim i protresem uz grimasu, mameći još veći osmeh na njenom licu. Već godinu dana, devet meseci i tri dana osećam se kao najsrećniji čovek na svetu. Jedna od čari ovakvog osećaja je ponovno učenje reči koje već znaš, dok ih ovog puta izgovara neko drugi. „Tata” je jedna od tih reči. Za mene, u obraćanju svom ocu ta reč je još odavno evoluirala u „ćale”, „stari”, „matori”, „Božo”, pa evo sada i „Deda”… „Tata” zvuči tako lepo kada čujem upućeno sebi.
Odlazimo do kuhinje gde Ljubav mog života dovršava doručak: kiflice, proja i ruska salata. Lepo je raspoložena, prelepo izgleda, kuhinja je ispunjena mirisima, vreme deluje lepo, koliko već može da bude u novembru. Donosim odluku da će ovaj dan biti super. Da, definitivno se osećam kao najsrećniji čovek na svetu.
Još malo izležavanja, igranja, planiranja dana, odlučujemo da ćemo posetiti moje pre odlaska na pub kviz, koji nam je u poslednje vreme postao glavna zabava nedeljom. Uz sređivanje za izlazak obećavam Ljubavi svog života da, kada stignemo kod mojih, neću vaditi „kosture iz ormana” i voditi svađe i rasprave o raznorazim neslaganjima, razočaran što ću propustiti partiju ovog porodičnog sporta koji je nekada bio redovan na sličnim okupljanjima i nedeljnim ručkovima. Baba i Deda nas oduševljeno dočekuju, Smisao mog života već s vrata počinje da pravi haos. Burazer je takođe svratio ovog vikenda. Super, taman pojačanje za kviz.
Ostavljamo Babu i Dedu na milost i nemilost naslednici, odlazimo do „Kutka” na kviz, gde se sastajemo sa prijateljima i još rodbine. Pre par godina u jednoj poseti Zagrebu otkrio sam instituciju pivske krigle od litre, te sam uvek srećan kada je otkrijem i u nekom lokalu svog grada. Počinje kviz – na red dolazi provera koliko smo nafatirani nepotrebnim informacijama. Završavamo deveti od dvadeset ekipa, nije loše… pakujemo se i odlazimo po Smisao mog života.
Dolazimo kući, na redu je kupanje, malo televizije pa spavanje. Ne mogu da spavam, sedam za kompjuter, pridružuje mi se moja Najbolja drugarica rđavog krzna, uz čije predenje i zaječarca se kažnjavam pregledom društvenih mreža. Postovi govore kako su naši fudbaleri pobedili Portugal i kako idemo na svetsko prvenstvo. Lepo, možda ponovo počnem da pratim fudbal…
Ponedeljak, 15. novembar 2021. godine
Buđenje nije bilo baš prijatno. Trebalo je da se setim da svoj pivski limit podelim sa dva kada naručujem krigle od litre. Ništa, šta je tu je, sređivanje, oblačenje, pa na posao.
Osim najave izgradnje filmskog grada u Pančevu, postavljanja nove gadske rasvete koja je očigledno pretekla sa snimanja nekog horror filma i sličnih momenata organizovanog devastiranja mog grada, ponekad naiđem i na po koju dobru stvar: oznake za biciklističku stazu! Glavobolan šetam kroz Prvomajsku ulicu, pored Narodne bašte, gledam divno obeleženu biciklističku stazu, sećajući se kako sam prijatno bio iznenađen kada sam je prvi put video, čini mi se, letos. Strelice u oba pravca, slike bicikala okrenutih u oba smera, bukvalno ti govore „alo, ej, ovuda se vozi bicikl”. A odmah zatim se podsetih i koliko puta sam bio primoran da prošetam preko nje, jer iz nekog razloga moji dragi sugrađani, uglavnom stariji, imaju običaj da svoj bicikl voze suprotno od trake, po trotoaru u susret pešacima ni ne obraćajući pažnju na njih. Valjda se i njima sviđa ovo umetničko delo, pa vole da ga gledaju sa strane dok voze ili se plaše da ih ne zakači neki kamion tamo blizu puta, nekoliko metara udaljeni. I ovo jutro nije bilo izuzetak: biciklista me je pomerio i nastavio da obilazi i sklanja s puta druge pešake. Eto, jedna lepa stvar a beskorisna… šteta.
Dolazim na posao, kolege su okupljene kod ulaznih vrata u neobavezom jutarnjem ćaskanju, pozdravljam ih sa „Dobro jutro”, na šta dobijam odgovor „Šta je dobro, ponedeljak je”. Pa dobro, čovek ima pravo. Prvi od pet dana do dvodnevne slobode. Sedam za svoj kompjuter, otvaram okruženje sa kojim se obično družim svakog radnog dana – Photoshop, Google i Facebook statistika, email-ovi, telefonski pozivi, beleške. Glavobolja i pritisak ne prestaju, prate me u stopu svih osam sati.
Po dolasku kući proveravam privatne email-ove i otkrivam da me čeka još posla. Ne izigravam freelancer-a često ali mi je drago kada imam priliku da malo dopunim budžet. Naravno, prvo prioriteti: provođenje vremena sa Smislom i Ljubavi mog života, podsećanje da sam najsrećniji čovek na svetu, pa posao, pa merenje pritiska, pa brufen… i dosta je za ovaj ponedeljak.
Utorak,16. novembar .2021. godine
Ni ovo buđenje nije bolje od jučerašnjeg, ali iz drugih razloga. Ljubav mog života radi pre podne i već je otišla na posao, Smisao mog života je već kod Babe i Dede, tako da se budim sam. Odvratan i tužan osećaj. Samovanje prija samo kada znam da su njih dve u susednoj sobi.
Krećem na posao, sklanjam se višoj biciklističkoj rasi orača trotoara s puta, stižem na posao. Ponovo isti krug, Photoshop, statistika, email-ovi, smarači telefonom… rutina koja mi, iskreno, prija. Uoči kraja radnog vremena Ljubav mog života me zove i javlja da će me pokupiti i dovesti kući. Dolaze po mene, u kolima me pored njih čeka kupljena omiljena klopa, sve deluje isuviše dobro…naravno, ne bez razloga – čeka me odlazak u Lidl pa bebisitovanje popodne. Ništa, idemo do Lidla… u putu se pitam nismo li bili u Lidlu pre neki dan? Mislim da Ljubav mog života ima problem, prečesto idemo u razne kupovine. Prvo opsesija bacanjem savršeno ispravnih stvari koje mogu još poslužiti (što me dovodi do ludila) a sada i ovo.
Smisao mog života i ja ispraćamo Ljubav mog života u pozorište te započinjemo popodnevnu zabavu. Na prvom mestu, trkanje automobilčićima i kamiončićima po sobi. Kako se krećem četvoronoške dok to radim, prisećam se da sam još zimus oborio privatni rekord u kilaži, ubiše me kolena i zglobovi. Moraću da obrišem prašinu sa tegova i sobnog bicikla još sutra. U stvari, može i od sledećeg ponedeljka, čemu žurba. Nakon toga crtanje, sobni fudbal igračkama koje nam se nađu na putu, slaganje kockica pa crtaći za pred spavanje. Moji vršnjaci se sećaju perioda CRT televizora i odrađivanja posla daljinskog svojim roditeljima kada im se ovaj pokvari. Danas je, naravno, drugo vreme, televizori ne služe za gledanje televizije već za video igre, Netflix i Youtube. Danas je moj posao preskakanje oglasa na poslednjem pri gledanju „Maše i Medveda”. Vreme je za spavanje, gasi se televizor i svetlo, sa čime se Smisao mog života nikako ne slaže. Pola sata plakanja i vikanja, pola sata nošenja u naručju, zaspala je. Pobeda je moja! Ljubav mog života se vraća iz pozorišta, prepričava mi oduševljenje ulogom Mirjane Karanović u „Čitaču”. Jedan glumac je bio go u nekoj sceni, „sve” se videlo. „Da li je izgledalo impresivno”? „Nije”. Gotov utorak.
Sreda, 17. novembar 2021. godine
Za promenu, prelepo buđenje, ustajanje uz pogled na omiljenu sliku uspavane Ljubavi i Smisla mog života u krevetu. Super. Na putu do posla ni jedan biciklista. Prijatan začarani krug na poslu se ponavlja i posle osam sati eto me na putu kući.
Ispred zgrade me presreće mačak Crnja, poslednji potomak (bar koliko znam) izvesne stare mačke Sivke koja je nestala tokom našeg skoro jednogodišnjeg odsustva iz ovog stana. Svi su voleli i hranili tu maznu ćopavu mešavinu ruske plave mačke i domaće kontejnerke. Bila je maskota naše zgrade, bar sam ja to tako zamišljao. Sivka ga je omacila na našem tavanu, on je jedino mače koje nije dalo da se mazi, još se sećam njegovog krvničkog grebanja kada sam pokušavao da ga nosim. Izgleda da je to pametna odluka kad si mačka. On se i dalje mota po komšiluku dok ne znam gde su završila njegova braća i sestre. Izrastao je u prelepog mačora, sjajno crn, glavat i krupan, ušiju olupanih u tučama i unikatno promuklog mjaukanja kakvo još nisam čuo kod drugih mačaka. Možda je Crnja loše ime, možda je trebalo da ga nazovem Tom Waits… poslednju put kada smo se sreli izgledalo mi je da me je zaboravio, brzo je pobegao. Ovog puta, uz malo strpljenja i moljakanja dozvolio mi je da ga pomazim. Prati me do stana, ulazim i kradem šaku granula od moje najbolje drugarice Rđavog krzna i iznosim mu ih. Nismo se videli neko vreme, red je da častim. Lepo je videti se sa starim drugarima, male stvari čine život lepšim…
Ostatak dana prolazi kako bih i očekivao od srede. Neobavezno ćaskanje, igranje, uživancija. Nije ni ponedeljak da je mrzim ni petak da je volim.
Čas posla kraj dana. Odlučujem da se pred spavanje kaznim kratkim pregledom Facebook-a, mazohistički radoznao da vidim koju su to ovog puta zaveru sveCkih moćnika moji dragi zemljaci poslednjih dana „razotkrili”, nesebično deleći blogove i sajtove veoma ubedljivih, kilometarskih URL adresa, sa svojih telefona dobijenih za dinar u MTS-u. Da, telefoni za dinar, ili sličnu beznačajnu sumu. SVAKA od tih đavolskih naprava dolazi sa preinstaliranim Facebook-om. Eto kako smo se svi odjednom preselili tamo – koliko god da si tehnološki nepismen, uvek se nađe neki mali iz komšiluka da ti namesti „ono da mogu da komentarišem” – i eto još jednog kandidata za Darvinovu nagradu u akciji useravanja mog eskapizma. Pa dobro, često sam i sam bio „taj mali iz komšiluka”, nemam prava da se bunim. Kao kada te u omiljenom klubu ili kafiću nadbroji loša ekipa, jednostavno promeniš lokaciju. Na internetu bar, srećom, još uvek imaš mogućnost izbora…
Četvrtak, 18. novembar 2021. godine
Četvrtak me, kao i obično, podseća na period poslednjeg benda u kome sam bio aktivan. Kao vesnik vikenda, četvrtak je činio da smo svi počinjali da se ponašamo kao da je vikend već počeo, što je obično obeležavano probom i druženjem nakon nje. Sutrašnji dan je u vidu glavobolje donosio gorko kajanje zbog dobrog provoda, glasne muzike, glasnih rasprava i neutešne žeđi za omiljenim alkoholnim pićem. Verovatno najlepši period, kada je moje bavljenje muzikom u pitanju, završio se odlaskom nekih od članova u inostranstvo, trbuhom za kruhom, pa su i ostali polako digli ruke. Muzika je ipak hobi, jebiga, ne živi se od nje, osim ako nemaš jak stomak za „uglednu” klijentelu istančanog ukusa sa obližnjih splavova i veliku glavudžu za lepljenje deviza ušteđenih posebno za tu priliku kompenzacijom jedenja paštete i hleba proteklih radnih dana u nedelji. Nema veze, biće ponovo, siguran sam, samo ne znam kada…
Po povratku s posla Ljubav mog života mi saopštava da danas nije stigla da kuva te naručujemo klopu. Kum mi se javlja preko Vibera, piše kako su se kuma Nevena i on dobro snašli u Murmansku, šalje slike. Otišli su pre desetak dana. Vreme kada su se spremali za odlazak nisam ni osetio, ali sada mi već nedostaju. Novi email-ovi, još posla. S jedne strane super, to znači još para, s druge strane gubim još jedno popodne sa najdražima. Ništa, šta je tu je, hvatam se posla. Završavam s poslom, svi spavaju, pridružujem se.
Petak, 19. novembar 2021. godine
Po uzoru na prethodne dane, buđenje je i danas bilo kako treba. Samo jedan biciklista na putu do posla, zamisli, vozi biciklističkom trakom. Lepo. Prijatni začarani krug na poslu se završava, obogaćen entuzijazmom zbog nadolazećeg vikenda – navika koja je ostala još od nekih dana koji su možda bili dinamičniji ali ne i bolji od sadašnjih. Nema veze, svakako mi odgovara ovakav osećaj.
Otkako su počeli hladni dani pojavila nam se buđ na spoljašnjoj strani stana. Naručili smo odvlaživač prostorija, no dok stigne, ne bi bilo loše srediti zidove. Eto zanimacije! Posle standardnih celodnevnih aktivnosti, čekam da ukućani odu na spavanje kako bih neometano testirao svoje molerske veštine. Skidam staru farbu sa tavana, preostalu od renoviranja prošle godine, naoružavam se zaječarcem i blutut slušalicama. Ponoćno čišćenje zidova i krečenje uz muziku sa telefona i pivo može da počne. Nije baš neka alternativa divljanju po koncertima na koje sam navikao i za koje i dalje odbijam da prihvatim da sam mator, ali je i dalje zabavno. Rad, pivo i, za ovu priliku, moji omiljeni njujorški hard kor gurui sa slušalica. Završavam oko četiri. Dobro, oko dva-tri, nije bilo baš mnogo posla ali i dalje mi se slušala muzika. A i ostalo je piva.
Subota, 20. novembar 2021. godine
Bivam probuđen u devet uz prezentaciju nadolazećih obaveza: brisanje podova, usisavanje, čišćenje prašine, sređivanje mačjeg klozeta, bacanje đubreta. Pomišljam na samoubistvo. Obaveze završene, odlazimo da malo obiđemo moje dok je Ljubav mog života kod frizera. Za koji dan joj je rođendan i naravno, mora imati lepu frizuru. Smisao mog života se hvata u igru sa Babom i Dedom, ja odlazim do Slatke kuće po gomilu slatkiša. Kafa, priča, tona šećera pa odlazak do Lidla, vodimo Babu sa sobom u kupovinu. Kupuje se meso za nedeljni ručak ili ne znam koju priliku već. Krvavi papak u pakovanju prasetine od nešto preko tri kilograma me podseti koliko sam ponosan na svojevremenu odluku da izađem iz mesožderskog sveta.
Pri povratku kući Smisao mog života je odlučila da započne partiju popodnevnog spavanja, što smo Ljubav mog života i ja odlučili da sledimo. Probudio sam se negde posle sedam, što mi je malo pokvarilo dalje planove… Ove subote sam planirao da zovem Uzija i Voju, nisam ih video neko vreme i uželeo sam ih se. Prethodna subota je bila rezervisana za odlazak do Omoljice, jednog sela koje ima posebno mesto u mom srcu i poseta mom prijatelju Kiletu, gde smo kroz razgovor uz domaću rakiju i masline još jednom utvrdili koliko nam se gadi vladajuća i sve ostale stranke, njihovi lokalni pajaci, uticajni jutjuberi, influenseri, lažni istoričari, koliko Jugoslavija jeste, odnosno nije bila dobra, kako bismo mi sve to mnogo bolje sredili, samo kad bi nas neko pitao al’ ne vredi, svetCki moćnici ne bi dozvolili da se stvari ovde srede, mamicu im… ”good times”, što bi rekli Ameri. E, ništa od pančevačke verzije ove subote. Novi email-ovi, još posla, već kasno, mrzi me da šetam do grada…
Uz nekoliko piva završavam posao, još uvek sedim u svom radnom ćumezu, smišljam šta ću da slušam malo pre spavanja. Ljubav mog života mi šalje poruku iz sobe da ne gužvam limenke kada ih bacam, pravim buku. Gotova subota.
Autor teksta je profesionalni prokrastinator, nesvršeni grafički dizajner i priučeni programer, pasionirani ljubitelj distorzije koji gitaru nije pipnuo godinama, sem kada briše prašinu u svom radnom ćumezu, što je još ređe…
