Nedelja, 29. oktobar 2017. godine
Danas je dan za našu polumaratonsku trku. Množina se odnosi na mog supruga Dragana i mene, jer od prvog dana trčimo zajedno.
Pre nego što napišem nešto više o trci, želim da objasnim kako sam počela da trčim. Mene je motivisala moja draga drugarica Marijana Savić, direktorka Atine, udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima. Nju sam 2014. videla da trči Beogradski polumaraton. Među svim energijama kojima Maja zrači, svidela mi se i ta koju sam mogla da osetim sa trkačkih slika na Facebook-u. I tako sam rešila da počnem.
Kad jednom krenete da trčite, svakim danom se stavljate pred nove izazove. Prvo zadate sebi cilj da istrčite pet kilometara, pa 10, pa pokušate nešto brže da istrčite ove dužine, i onda vam se javi ideja da se okušate u polumaratonu, a neki se odvaže i za maraton.
Jedna od dobrih stvari koje donosi pripremanje za trke: naučite sebe da počnete da se pripremate na vreme, čak i ako ste bili kampanjac. Ne postoji opcija da ću stići da se spremim „preko noći”, za par dana ili da ću se već nekako provući. Nema šanse – ili se pripremiš i trčiš ili ne trčiš. Zato i ovih sedam dana svog života pišem iz dana u dan, ne u petak uveče po sećanju. Trebalo mi je trčanje u mojoj skoro 40. godini života da ovo naučim.
Na sam dan trke sam toliko uzbuđena i na adrenalinu, da mi na trenutke dođe da zaplačem. Posle će se ispostaviti da sam stvarno i plakala jer od 15 km stopalo desne noge počinje veoma da me boli, a ja do kraja trke skoro pa odustanem na svakih 300 metara. Ali nisam odustala, trčala sam sa takvom nogom i istračala. Ne mogu da odlučim da li je bolji osećaj sam početak trke kada prolazim kroz špalir navijača koji me bodre, za vreme trke kada savladavam kilomentar po kilometar uz podršku posmatrača sa prozora i iz dvorišta kuća, ili osećaj kada trku završim – prođem cilj i shvatm da sam uspela da izguram do kraja.
Ostatak dana se vučemo po apartmanu poluživi, smejući se i kukajući u isto vreme na sve šta nas boli. A boli sve pa bolje da ovde završim nedelju.
Ponedeljak, 30. oktobar 2017. godine
Dan posle trke i susreta sa sa svojim dragim koleginicama Draganom i Tanjom, shvatam da nisu svi smarači kao mi posle trke otišli u krevet, i da ima ljudi koji su svoju trku proslavili na žurci. Možda je do godina, možda do temperamenta. Mogu da istrčim 21 km, ali da zaglavim duboko u noć po žurkama ne mogu.
Ponedeljak koristimo da obiđemo Ljubljanu. Dobro poznajemo grad, ali mu se uvek rado vraćamo. Obavezno jedemo na pijaci i kupujemo sir i kobasice. Pijaca je čista, lepo uređena, puna bundeva i cveća jer se bliži Noć veštica i Svi sveti, i sve je mirišljavo i šareno. Istog momenta mi se rađa ideja da za vikend posadim neko cveće na terasi, ali s obzirom na to da imamo dve mačke to baš i neće ići.
Kad smo već u Sloveniji, red je da probamo i po neko lokalno kraft pivo, pa obilazimo kafane. S obzirom na to da sam vegetarijanka, moram da kažem da ovde hrana nije problem jer u svakom restoranu postoji dobar izbor jela za nas biljojede. Dakle ne „imamo salatu i možemo da Vam spremimo neki krompir”, nego postoji ozbiljna ponuda vegetarijanskih jela.
Utorak, 31. oktobar 2017. godine
Dragan iz Ljubljane produžava za Bukurešt, ja za Beograd. On ima let ujutru u 7, ja u 21. Znači imam praktično ceo dan za obilazak. Super!
Slovenija je moja velika ljubav. Obožavam ovu zemlju zbog odnosa prema prirodi, zbog Triglava, Soče i Bohinja, zbog toga što po ulicama nema napuštenih životinja, zbog toga što skoro sve što može da se reciklira recikliraju, zbog Alpa i onog malog parčeta Jadrana. I malvazije. Alpi se iz Ljubljane najbolje vide sa Ljubljanskog zamka pa sam odlučila da se, sa i dalje bolnim stopalom, popnem na zamak samo da bih ih videla. Dok stojim na bedemu pozdravljuje me Alpi. Tvrđava je moje omiljeno mesto u Ljubljani.
Kad se spustim dole u grad, ostajevremena da svratim u jednu od čajdžinica. Ko voli čajeve, toplo preporučujem neku od čajdžinica u centru.
Na aerodromu se mentalo pripremam za let jermi je letenje jedan od najvećih strahova. Ali kao i sa npr. javnim nastupima, odlučujem se za metodu „gađaj pravo u centar problema” i penjem se u taj avion kao što ću se za nekih petnaestak dana popeti na binu i govoriti pred publikom.
Sreda, 1. novembar 2017. godine
Znala sam da ću u sredu biti neraspoložena. Ovo je moja peta poseta Sloveniji ove godine, a četvrta Ljubljani. I tačno znam da ću kada se vratim sigurno pasti u depresiju kada ponovo vidim: štrokave, razrovarene ulice, prljavštinu na sve strane, ljude koji se parkiraju gde stignu, blato, zapuštena dečija igrališta, napuštene životinje.
Sa jedne strane sam svesna toga da meni i nije tako loše. Zdrava sam i u dobroj kondiciji pa mogu da trčim. Mogu sebi i novčano da priuštim da odem u neku drugu državu, platim kotizaciju, put i smeštaj, kupim opremu za trčanje, ali pre svega da odvojim vreme da trčim i spremim se za polumaratonsku trku.
Ali znam da sam jedna od retkih i da ovde retko ko sebi može da priušti zdravlje, novac, i vreme. Da predstavim to ovako:šta mi vredi super ušuškan stan kad je oko njega blato, smeće i štroka. Ne zato što ću tu štroku uneti u stan, nego zato što sređen stan gubi svaki smisao ako ostali stanovi i oko njih nisu sređeni. Iliti svako podjednako zaslužuje i sređen stan, i pristojno plaćen posao i vreme da ga organizuje kako hoće, za trčanje ili nešto treće, uopšte nije važno.
Tako neraspoložena se vratim kući i kao svaka pristojna „crazy cat lady” pokrijem se sa svoje dve mačke, dlakavim bensedinima. Uspem da pročitam pola strane neke knjige i zaspim.
Četvrtak, 2. novembar 2017. godine
Još dva radna dana do vikenda!
Koliko god bila lepa, ovo je prilično naporna nedelja za mene. Treba srediti sve te utiske posle trke, Ljubljane i povratka. Za fizički oporavak od trke dovoljno je par dana, ali emotivno se posle trke duže osećam praznom. Zato sam se već prijavila za Beogradski polumaraton u decembru i krećem od vikenda sa novim krugom priprema.
Danas se Dragan vraća s puta. Nikad nisam bila u Bukureštu, pa spremam neku brzinsku večeru uz koju će mi preneti utiske. I to ne samo iz Bukurešta, on je već skoro dve nedelje na putu: Pančevo – Bratislava – Ljubljana (za polumaraton) – Bukurešt – Pančevo. Ima da mi priča i priča što ga baš i neće obradovati jer nije nešto pričljiv tip.
Petak, 3. novembar 2017. godine
Pored trčanja imam još jedan hobi, a to je pivo. Tačnije pab koju smo Dragan i ja otvorili sa idejom „dok pijem, ne vozim”. Dakle, pošto pijenje alkohola i vožnja kola ne idu zajedno, a oboje volimo dobro pivo (koje smo do te 2015. godine mogli jedino da kupujemo u Beogradu), i kako smo u jednom trenutku oboje bili ostali bez posla, odlučili smo da otvorimo pab u kom može da se popije samo kraft pivo. Kasnije nam se posrećilo da oboje nađemo posao pa je pab sada hobi. No oko njega i dalje ima jako puno obaveza, pa u petak pre posla trčim da završim i predam sve papire knjigovođi, a kada se vratim kući završavam još par „sitnica” da mi što manje posla ostane za vikend.
Bez obzira na to što na društvenim mrežama sve vrišti od predstojećeg intervjua Brankice Stanković sa aktuelnim predsednikom, mi se odlučujemo da gledamo „Captain America”. Jer uz svo dužno poštovanje prema Brankici, ja živaca i želuca za Aleksandra Vučića nemam. Tačnije, jedino ga slušam u prilozima emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem”, i svaki put se iznenadim kako uspe da me i u tih par trenutaka iznervira.
Subota, 4. novembar 2017. godine
Plan za subotu je bio vrlo jednostavan: doručak, ništa, ručak, ništa, večera pa prvi rođendana Radioaparata, ili „Slobodna zona” ili Jazz festival u Pančevu.
Subota je na kraju bila ovakva: knjigovođa, kafana, pošta, banka, pijaca, najružnije mesto u celom gradu – Aviv park, opet pab, krevet. Jer, em smo do 17 sati bili već samleveni od jurnjave, em je Dragana počela da hvata prehlada. Na kraju, rođendansko izdanje Radioaparata slušamo od kuće, spremamo se da odgledamo drugi deo „Captain America” i ranije idemo u krevet. Sutra je nedelja i krećem sa pripremama za novu polumaratonsku trku.
Autorka sebe definiše kao „crazy cat lady”, polumaratonku, ženu
