Mali dnevnik čitanja

Nedelja, 20. oktobar 2019. godine

Budim se s mišlju kako je, zapravo, nezahvalno pisati javni dnevnik, budući da pisanje dnevnika upravo podrazumeva tajnovitost i diskreciju, odnosno osećaj da će sve napisano ostati između onoga ko piše i onoga što je napisano. S druge strane, dani su nakrcani svim i svačim, važnim i nevažnim, značajnim i krajnje trivijalnim… Kako se razaznati u pletivu?

Pisati porodični dnevnik? Huh, ne verujem da bi se ta ideja dopala tinejdž-Katarini, pa čak ni trogodišnjoj Irini… Dragi dnevniče, Irina je dobila varičele i … Ne, ipak ne.

Pisati o stvarnosti skrojenoj po merama srpske napredne vlasti? Pri samoj pomisli na to osetim bes i mučninu… Mnogo je tu žuči, ostrašćena sam do balčaka, zagađena naprednim blatom, zatrovana njihovim lažima, zabrinuta zbog tako jezivog nepodudaranja između zbilje i medijske slike stvarnosti. Dakle, ne ni dnevnik o politici, mada to više i nije politika nego kriminal. Ne dnevnik o kriminalcima na vlasti. Toliko valjda mogu da se iskontrolišem…

Danas je otvoren Sajam knjiga u Beogradu.

Odlučujem da umesto svega navedenog napišem mali dnevnik čitanja. Izbor knjiga koje sam pročitala poslednjih nekoliko meseci… Jer, proći će i njihovo, a dobrih knjiga nikad dosta.

Da, mali dnevnik čitanja u nedelji Sajma knjiga!

Ponedeljak, 21. oktobar 2019. godine

Tokom sajamske nedelje čitam „Peto dete” Doris Lesing, dobitnice Nobela za književnost. Osnovna ideja je veoma jednostavna. U realistični okvir jedne sređene porodice postavlja se peto dete – biće koje se razlikuje od ljudi i mnogo više nalikuje praljudima, bićima s Marsa, goblinima, ili kako se u opisu knjige navodi „tamnom potkontinentu iz istorije ljudske rase”. Pored te značajne teme, Doris Lesing postavlja i pitanje o majčinstvu, instinktu koji majku primorava da dete zaštiti uprkos svim izazovima, najbližima koji insistiraju na „vrlo jednostavnom” rešenju problema, o licemerju društva koje ne želi da prizna da postoji problem s Benom, petim detetom, i sav teret suočavanja sa njim ostavlja porodici, pre svega majci… Lesing, naravno, nije propustila da iskaže svoje stavove o atmosferi u Engleskoj osamdesetih. Problematično peto dete se, najzad, odlično uklapa u društvo koje se pred spisateljicom rađa.

Utorak, 22. oktobar 2019. godine

Romanu „Sramota” Dž. Kucija, a reč je o još jednom piscu ovenčanim Nobelom, vratila sam se nedavno, deset godina posle prvog čitanja. I ostala sam zapanjena veštinom koju je Kuci u toj knjizi ispoljio, a koja mi je prilikom prvog čitanja promakla. Naime, u tom po obimu nevelikom romanu, autor uspeva da održi napetost na raznim nivoima: starost – mladost, roditelji – deca, crnci – belci, starosedeoci – kolonisti, urbano –ruralno… I svi ti planovi se otvaraju i zatvaraju dok se glavni junak batrga između ponosa i stida.

Na um mi pada rečenica jednog nemačkog kritičara – da „Sramota” kao da je skalpelom pisana. Britko štivo zaista. I divan povod da se pročitaju i ostala Kucijeva dela.

Sreda, 23. oktobar 2019. godine

Na tribini na Sajmu knjiga akademik Vladimir Kostić, predsednik SANU, u razgovoru sa književnikom Vuletom Žurićem, između ostalog, kaže da on još nije pronašao knjigu nad knjigama, praknjigu, te nastavlja potragu za njom.

Dopada mi se ta ideja o potrazi, jer mi je teško da objasnim otkud kod mene tolika potreba za čitanjem. I kakav je to samo hedolizam, bar u mom slučaju, da se hranim fikcijom. Kakva je to čudna žeđ. Neutaljiva. I kako je tužno kad neko proživi čitav život nesvestan kakva se sve čuda i uživanja kriju među koricama.

Čini mi se da ni ja još nisam našla tu knjigu nad knjigama.

Razmišljam o naslovima koji su se tom idealu približili.

Možda „Hamlet”?

Četvrtak, 24. oktobar 2019. godine

Četvrtak mi se čini kao odličan dan za podsećanje na nekoliko knjiga koje su napisale autorke.

Sa delom Džojs Kerol Outs srela sam se na najsuroviji način, uz njen roman „Mili tata”, koji svakako ne preporučujem jer je jeziv, i mučan, i koji bih da zaboravim… Dakle, ne taj roman fenomenalne Dž. K. Outs, nego njezinu „Lepoticu”, uznemirujuću priču, ali daleko manje potresnu od prethodno navedene.

Sledeće što mi pada na pamet, a da sam pri tom to nedavno pročitala, jesu „Ljubavnice” Elfride Jelinek, još jedne nobelovke. Reč je o prvom velikom romanu ove autorke. Govori, unajkraće, o ulogama nametnutim ženama, koje one oberučke prihvataju.

Dokumentaristički roman „Černobiljska molitva” (opet nobelovke) Svetlane Aleksijevič deluje mi kao daleko interesantnije štivo od serije „Černobilj”, koja je nedavno toliko ustalasala duhove… Valja je pročitati, u svakom slučaju.

Crtica iz realnosti – moj „Dar-mar” je danas proglašen najlepšom knjigom za decu na Sajmu knjiga. Jea!

Petak, 25. oktobar 2019. godine

Neke knjige jednostavno oboje pojedine periode života. Utisnu se u krvotok iako nisu nešto najspekularnije što ste pročitali. Ljosa je jedan od pisaca čija se dela neizostavno uvlače pod kožu (i on je nobelovac). I to ne samo oni njegovi kapitalni romani kakav je, recimo, „Avanture nevaljale devojčice”, već i njegove knjige koje kao da su pisane bez nekih velikih intencija, poput, na primer, „Pet uglova” ili „Diskretni heroj”. Neobično je, zaista, koliko je teško ostati imun na lepak koji Ljosa postavlja među reči.

Subota, 26. oktobar 2019. godine

Zimus sam imala zadovoljstvo da koleginicu Jasminu, jednu strastvenu čitateljku, snabdevam provereno dobrim naslovima (po mom ukusu). To je praktično značilo da joj donosim i preporučujem samo baš sjajne knjige, one na koje se naleti posle desetak ne-baš-nekih knjiga. I u jednom trenutku smo prebrojale šta je sve za nekoliko meseci pročitala – bilo je tu oko 30 knjiga! Za mene je to bila dobra prilika da se i sama podsetim tih odličnih dela i da porazgovaram s Jasminom o njima.

Volela bih da i sama ostvarim čitalački niz u kojem ne bi bilo promašaja, ni padova.

Čini mi se da imam dobar plan čitanja…

Jedva čekam da me ponese.

Autorka je čitateljka