Nedelja, 17. januar 2021. godine
Vežbaj, vežbaj… ajde, ajde… boli te ruka, hm, godinu i po dana od operacije. Joj, što mi je to dosadno! Moram i nedeljom da vežbam? Moraš! Malo me taj bol i zbunjuje… Slušaj, jesmo rekli da nema više ni misli, ni govora o bolesti, to je prošlo, gotovo, završeno. Aha, a korona, da li treba nje da se plašim? Zašto pitaš ovo, želiš to, mislim, hoćeš samo raznih bolesti da se plašiš ili bilo čega? Samo poruči i stižu razni strahovi, pa se straši do kraja šivota. Neću, neću, setila sam se da se ne bojim korone, jer nema više mesta strahu kod mene! Jesi sigurna? Sto posto! Ej, Ivana, udavila si, ti si dosadna, a ne vežbe, ko baba neka. Ajde više kreni, evo, uradi ih mehanički, ne moraš više ni da brojiš i pusti muziku, možeš malo i da đuskaš, i ovako vežbaš samo ruke. Dobro, evo puštam Lenona, Starting Over i to sa liriksima, što bi rekli. Ova pesma mi je u glavi već nedelju dana, pustila je moja drugarica Zorana jedno jutro i kazala kako je kopala po Bitlsima i naletela na ovu Lenonovu stvar, koju toliko dugo nije čula da je maltene zaboravila. Čekaj, hoćeš vise da pustiš tu muziku i počneš da vežbaš ili ćeš i dalje da se praviš blesava? Evo, evo…
Eto, vidiš da nije bilo ništa strašno. Ma da, nego šta me sad drugo muči? Kao da imam nešto sutra i to mi je kao nešto poznato, a ne mogu da se setim… Ček, ček… Aaaaa, pa počinje školaaaaa. Ali šta tu ima da me muči, pa zar nisu i bivši i sadašnji ministar rekli da je škola najbezbednije mesto što se tiče korone? Pritom sam već rekla sebi da nemam gde sa tom koronom… I razvuku mi se usne u osmeh što ću videti svoje đake, ma kakav onlajn, ma kakav Google Meet, oči u oči sa decom, da raščivijavamo dosadnu i tešku gramatiku, da pratimo pravopisna pravila, koja se stalno menjaju i da uživamo u književnosti upijajući tuđa iskustva, koja možemo slobodno da ukrademo jer ko zna kad će nam zatrebati. I onda zacupkam kao dete koje je dobilo dugo traženu igračku jer mene od korone, između ostalog, brani i ljubav prema mojim đacima a priznajem da me oni negde i podmlađuju i da u ovo vreme nečitanja i nezainteresovanosti za bilo šta, uspemo svašta nešto da pročitamo i o svačemu nečem da razgovaramo. Joj, opet maske i u školi. Čudno mi kad neko kaže da se navikao na masku, pa to je samo strah koji progovara iz ljudi i okej, razumem, mi smo zastrašeni i vremenskom prognozom, a kamoli bolešću! Ali ja se nisam navikla…
Što sam se raspisala! Odoh da nešto skuvam, pa da radim neke druge vežbe, KOJE VOLIM, a onda da otkrijem neki film ili krimi seriju.
Ponedeljak, 18. januar 2021. godine
Ustala, uradila vežbe za ruku uz Hi Gloss, You’ll never know, samo disko, sve okej, počeo dan normalno iako moram da gledam na sat zbog škole, mislim šta ću da obučem, ali pre toga moram da kuvam, treba nahraniti dvojicu momaka. Onda pomislim kad će plata, preračunam koliko će još dana biti supe na viljušku, što bi moja mama rekla. Još samo četiri dana, ma šta je to za nas prosvetare… Ej, a kad će one 2.500 što ćemo da dobijemo na platu? Uuuuu, kad se oparimo, gde će nam biti kraj?! A meni još kad krenu privatni, koje držim bezmalo 30 godina, pa šta mi teško?!
I tako ja, utešena ovakvim povećanjem plate, priđem šporetu, upalim rernu, nešto zacvrča, probi se nekakva svetlost. Ta-na-na-na, na-na-na-na (muzika iz Zone sumraka), crko donji grejač. Dooobroo, polako, seti se, seti se, čime se ti baviš poslednjih mesec i po dana. Da, slušam predavanja Srđana Roja i mnogih drugih, vežbam disanje i meditiram, učim se optimističkom pogledu na život, ljude, svet, te fore kako biti srećan, kako oprostiti sebi i drugima, raditi ono što te veseli, donosi mir, izaziva radoznalost i to radiš najbolje što možeš, da nikog ne povrediš i bez očekivanja, za svaki problem kažeš da je izazov i da ćeš iz njega ili nešto da naučiš ili da ga pobediš ili oba…
E, sad da se testiram šta sam naučila, jer moja reakcija na šporet bi inače bila – pa zar da mi tako počne prvi dan škole, ko zna kad će majstor da dođe, koliko će da košta, da li uopšte može da se popravi, još je i hladno, da li je ovo „bijelo govno” sad moralo da padne…
Razmislim i kažem sebi – odoh u školu da vidim svoje đake i kolege, posle idem sa svojom kuma Dacom u „Babis” (najomiljeniji kafić na celom svetu) na kafu, a uveče ću već nešto i baš me briga za šporet! Pozvala sam majstora, rekao je da će doći već sutra. Klopu smo poručili, ništa lepše, danas ne kuvam!
Utorak, 19. januar 2021. godine
Pijem kafu i spremna čekam majstora. Moj mlađi sin ulazi u sobu izbezumljen i kaže mi da je zakasnio sa prijavljivanjem ispita, kao tek danas mu je stigao mejl sa faksa, do juče bio rok, zvao, rekli mu može naknadno, ali to se plaća… Ja ne znam šta mi govori, a mislim se ubiću ga, majke mi, ali mu samo kažem da je trebalo više da se potrudi oko toga, da se informiše na vreme, radovali smo se svakom prikupljenom bodu na kolokvijumima i šta sad sa svim tim?! On izađe iz sobe da razmisli šta dalje, kad, gde, kako… A ja se opet setim svog novog učenja i brzo pustim Roja, vođeno disanje po metodi Vima Hofa, odvežbam i prikupim snagu za dalje.
Majstor došao, popravio i kad sam ga ispratila, sin svečano dolazi sa izjavom da sledeći ispitni rok ima već početkom februara, te da će ovog puta na vreme prijaviti ispite. Preračunam koji je datum, pa to je baš blizu, može, sklonim to i u trenutku zaboravim. Pa ko studira, on ili ja? Ali, da začinim sebi prepodne, uspem da se posvađam sa starijim sinom.
Došla iz škole, sedmaci imali pismeni, npr. grupa B, pa sutra A, pa u četvrtak opet B zbog rasporeda, a sledeće nedelje petaci, valjda ćemo se snaći i deca i ja, tako da, pored svega, imam i da pregledam sastave. Joj, kad sednem, pa utonem u živopisne opise i epski narativ, kako neki to kažu, ima da se živa nauživam.
Sutra u Katastar sa mojom sejom, već skoro godinu dana nam ne stiže rešenje, pa idemo da vidimo šta se to tako straaaašnoooo desilo i koliko duuugooo ćemo još morati da čekamo. Već znam da ću sigurno pojačati one vežbe koje volim, ima da dišem ko luda i zamišljam da sam na Tibetu, sedim na „krovu sveta” u lotos pozi.
Sreda, 20. januar 2021. godine
Priča o Katastru ide ovako – odem ja prošle nedelje u „Geoviziju” kod mog dobročinitelja Nenada Perića, kojeg već, ne znam koji put, gnjavim premeravanjem ovog i onog. Ne razumem se u te cifre, mere, a on uvek nestvarno strpljiv, tako mi lako i jasno objasni da odmah sve shvatim. U njegovoj firmi vlada harmonija, ima mnogo ljudi, prava radna atmosfera, svi ljubazni i predusretljivi i, dok ja skidam jaknu, neko od tih ljudi me već pita šta ću da popijem. Jednom sam odbila ponudu, pa me je neko od njih pitao da li želim da se promeni muzika ako mi ne odgovara. I svi se smejemo. I svaki put, ama baš svaki neko je od tih ljudi prišao da mi pomogne nekom idejom ili da brže pronađe nešto što mi treba. Tako je bilo i sad. Pitala sam Nenada da li zna nekog u Katastru koga bi mogao da pita zašto mi ne stiže to nesrećno rešenje. Utom se pred nama stvori jedan od svih tih raspoloženih da pomognu i ispriča kako je neko njegov, imao istu situaciju i izgubio strpljenje, te besan otišao u Katastar, „nabrojao” im celu rodbinu po spisku i dobio rešenje za dva dana. A Nenad na to kaže: „Ali, Ivana je profesorka, ona ne sme da psuje!” I dok se smejemo, ovaj momak odmah pronalazi miroljubiv način i zakazuje mi sastanak, te tako danas moja seja i ja odosmo tamo.
Uđemo u kancelariju, žena nam kaže da mojoj sestri neko prethodno rešenje nije pravosnažno i da zato ovo nije završeno, a čudno je što je ona sa istim tim nepravosnažnim rešenjem već rešila neke stvari u istom tom Katastru. I onda žena uvide da je to tako i, citiram, reče: „Znam onda šta je, mi radimo u dva programa, a oni su nekompatibilni, pa moramo sve rukom, biće gotovo već sledeće nedelje”.
Posle toga, ja na brzaka skoknem do Tibeta, promuvam se malo i vratim se ko nova!
Četvrtak, 21. januar 2021. godine
Jutros ulazim u kupatilo, totalni mrak. Šta se dešava, ne mogu da se dozovem? Upalim svetlo i pogledam kroz prozor – naređani blokovi na pola metra, rekla bih iz svoje perspektive, zazidana! Iza moje kuće se gradi zgrada, to je to, imaju dozvolu. Pa ništa, ostaje mi da se naviknem na mrak kao u srednjem veku. Ili da se odselim?! Ali o tome ću se već porazgovarati sa Antićem i Stevom i sa mojim zetom Gerijem.
Skuvam kafu i pomislim, ej, danas imaš i zubara. Nemoj da si bez brige, što bi rekao moj drug Bane Babis. Kod zubara idem redovno i oduvek samovoljno, nikad nikakav problem. Verovatno će neko pomisliti da je zato što mi je tata bio zubar, ali uopšte nema veze sa tim, nego mi je Nataša drugarica, pa mi to nekako lako. I sada je to vreme za tretman zuba, ali osećam da mi sa jednim zubom nešto nije u redu, da li će biti nešto bezazleno ili kvar? Hm, da li uraditi spasonosne vežbe preventivno ili sačekati pregled? Ili i pre i posle?
U 18 sati odem, pukla plomba, karijes duboko prema korenu, hoćeš anesteziju, naravno da oću (sad baš namerno neću da otkucam to h) i neću da trpim bol!
Puštam Rundekov koncert sa džez orkestrom HRT-a i toliko se ježim sat i nešto da me sve boli. E, to HOĆU da me boli!
Petak, 22. januar 2021. godine
Ne znam šta će danas biti, ali bilo bi dobro da ništa ne bude. Petak je i dosta za ovu nedelju. Kad se vratim iz škole, radiću svoje vežbe, uključiću neko predavanje, a posle ću na miru da slušam gospojicu Rošin Marfi, koja je bila vredna za vreme korone i svašta nešto napravila u svojoj sobi, sve sa presvlačenjem, pa je to sa njom uvek praznik i za oči i za uši. Sve sam lepo isplanirala, ali ne lezi, vraže! Siđem u podrum da založim (sin sve namestio da odmeni majku), curi neki ventil. Ajmo, zovi majstora. I ovaj je rekao da će doći sutra, kao i onaj za šporet, pa i to je nešto. Duboki udah i izdah, udah, izdah…
Ostali deo dana je protekao po planu.
Subota, 23. januar 2021. godine
Danas svečano otvaram sezonu privatnih časova. A pismeni zadaci uredno poređani na stolu, gledam ja njih, gledaju oni mene. Neka me gledaju još neko vreme.
Nedostaje mi noćni „Babis”, preko deset godina druženja, svirki, maskenbala, smeha, jer svi mi, kako uđemo, Badi i Badika i svi ostali meni dragi, načičkamo se za šankom, tu je epicentar zbivanja i svi problemi nestaju. A onda na leto, ista ta ekipa brodom i čamcima, kako ko, ide na Dunav, pa gde stigne. Koliko predivnih trenutaka!
Ali, u međuvremenu, pobegnem u Deliblato kod Zorane i Vlade kad god mogu, skoknem kod mog Slobe, tamo se zagrlim sa Urošem, Zekom i Ru, sa Jasnom i Bojatom iskočim na kafu, nekad zakažemo preferans ili jamb kod kuma Maje, a sa kuma Dacom svakodnevno vodim razgovore o deci, poslu i svemu ostalom. Seja mi je tu, u dvorištu, ona samo pretrči i ćaskamo do kasno u noć uz vino. I imam novu družbenicu Željku, novo učenje i nove knjige. Ova nedelja mi je bila prvi ispit. Položila sam. Čekam da se vratim „Babisu”, Olćanima.
A letos su mi rekli da ličim na Eni Lenoks, a sad na Šeron Stoun, pa šta mi više treba, nek ide život!
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti, ima psa i dve mačke, pasionirani ljubitelj pozorišta i filma i ponovo voli život i sve što on nosi sa sobom
