Matematika jednog virusa

Nedelja, 22. mart 2020. godine

Nedeljno jutro me je zateklo u trci po pustim ulicama grada, u nastojanju da iz firme dopremim sve potrebne foldere, kopije hard diskova i sve ostalo što bi mi moglo zatrebati u poslu kod kuće, takozvanom liberalnom smartworking- u. Provlačila sam se ulicama kao Prle i Tihi da bih izbegla zasede policije i upravo pristiglih vojnika, pošto je u tom momentu još bilo nejasno da li je restriktivna mera „zatvaranje svih preduzeća” važila već od ponoći ili ne. Naš premijer Đuzepe Konte je to objavio tek sinoć u 23.30 sati, te sam ja očas iz papuča uskočila u cipele, prebacila ogrtač preko pižame i sjurila se u automobil. Uspela sam da detaljno i brzo odradim gotovo sve što sam naumila, te uz to kradomice bacim i đubre u ekološke kontejnere u najbližem sokaku. Nalila sam dosta vode u saksije sa velikim palmama, fikusima i filadendronima, a one manje ubacila u kola da bi ih ponela kući. Obuzeta nekim čudnim zadovoljstvom zbog uspešno obavljenog posla, stigoh kući tek u dva sata posle ponoći. Kada mi se krv oslobodila viška adrenalina izazvanog ovom mojom noćnom akcijom, shvatila sam da je ovo što sam izvela u stvari početak nečeg sasvim drugog, meni još nejasnog. Uspostavio se neki novi i drugačiji životni tok sve do sada prigušen u vremenskoj ravni kojoj je pripadao i ovaj baksuzni virus. Tu, u tom prostor-vremenu svi smo postali matematičari i statističari baveći se svake večeri krajnje neobičnim kategorijama kao što su mrtvi i zaraženi, pa statistikom starosti, svetskom i lokalnom demografijom, procentima, kao i svim ostalim Nostradamusovskim kalkulacijama koje su nam se nametnule tokom ove pošasti.

Ponedeljak, 23. mart 2020. godine

Jutro je započelo opštinskom uredbom koja je predviđala zatvaranje firmi pa je stoga trebalo da se naše službene prostorije pripreme za duži karantin, te da se sve namiri i isključi, e da ne bi došlo do kakvog kurcšlusa, što sam ja prethodne noći, uveliko, udarnički odradila. Svejedno sam otišla, svečano očistila našu kancelariju i dezinfikovala je dragocenim alkoholom iz flaše, koju jednu jedinu delimo nas troje kolega zajedno sa naša tri domaćinstva. Bilo je posle reči o tome kome će ova flaša pripasti ali hajde, ljudi smo, pa to nekako rešismo bez gašenja svetla kao što se čini kada sa stola treba zgrabiti poslednji kolač ili komad torte. Bejah u jednom trenutku veoma ispunjena radnim elanom pa čak i u dvoumici da li da na pano u izlogu postavim novoprispele oglase za nekretnine, ali sam se ubrzo setila da na ulicama više neće biti nikoga ko bi mogao da ih zapazi. U trenu sam razrešila tu zabludu, iznenadna svesna da to je to bila i moja poslednja misao za koju bi se moglo reći da pripada nekom normalnom životu.

Mi i dalje brojimo. Eto, večeras je drugi dan u kome je zabeležen manji broj žrtava. Naime, posle prvog prolećnog dana gde smo dostigli rekordni 800 žrtava za samo 24 sata, prošlo veče je zabeleženo 650, a večeras 600. Pošto se broje samo oni preminuli koji su zvanično registrovani jer su umrli u bolnici, te im je urađen test, a pošto ima oko deset puta više umrlih u kućama, moglo bi se i drugačije gledati na ovu oficijelnu statistiku: recimo da je zvanični broj žrtava pomnožen sa koeficijentom između pet i deset, jer treba imati na umu i druge patologije koje i inače utiču na smrtnost u jednom danu. Ako bismo doveli u red sve te brojeve, mogli bismo da pretpostavimo da je današnji „skor” na nivou koji se označava hiljadama a ne stotinama. Takva pretpostavka bi bila i logičko objašnjenje za konstantno urlanje sirena ambulantnih kola, kao i za tako veliki broj mrtvih u mom malom gradu, gde se na kremaciju, zbog totalne prenatrpanosti, čeka na red i po tri nedelje.

Utorak, 24. mart 2020. godine

Osvanuo je hladan i sunčan dan i doneo mi neki novi elan, želju za nekom sasvim običnom rutinom, nečim iole normalnim u ovoj nenormalnoj situaciji. Zamišljajući da sam u stvari na nekakvom iznenadnom odmoru u kući te da, eto, imam vremena za sve: da nešto pročitam, očistim kola, poradim u bašti… Čak sam i neke semenke posejala u saksije, bez da me je bilo briga šta će niknuti: paradajz, paprika… bilo šta. Bilo mi je stalo da se nešto dešava i da ja u tome pronađem nekakav smisao. Sirene i dalje urlaju, ali mi se čini da ih više ne čujem kao pre. Poslepodne je bilo donelo veliko razočaranje: broj žrtava je opet ogroman, a taman smo se sinoć bili ponadali da ide na dole.

Kažu na TV-u da su nam stigli u pomoć i Rusi sa desetinom aviona Antonov: doktori specijalisti, doneli sa sobom i respiratore, sanitarne maske i sve drugo potrebno u ofanzivi protiv korone virusa. Došli su nam dakle, u pomoć ruski doktori, pre njih kineski, kubanski, venecuelanski, vijetnamski i čak „Doktori bez granica” i „Emergency”.

Česi i Poljaci, naši evropski sugrađani su u međuvremenu na carinama zaustavili i takoreći ukrali dobar deo sanitarnih resursa iz Kine koji su bili namenjeni Italiji, dok gospođe Angela Merkel i Kristina Lagard agilno i nemilosrdno zatežu evrokratsku omču. Tokom današnje sednice EU parlamenta, Nemačkoj se pridružila i Holandija odbijanjem bilo kakvog fonda za pomoć državama koje su se našle u problemu, a koje su bez čvršćih fiskalnih i socijalnih garancija, pozivajući se na takozvani „austerity”, koji bi inače pokosio i doveo do totalnog bankrota Grčku, Italiju i Španiju. Naš premijer, Đuzepe Konte je pri završetku virtuelne sednice EU parlamenta odgovorio da su, u ovoj krajnje neizvesnoj ekonomskoj situaciji, za Italiju neprihvatljiva bilo kakva dodatna ograničenja. Time je možda napravio neku vrstu sopstvenog karakternog outing-a kojim je podstakao čak i Francusku da se u ovom trenutku malo više preispita o smislu postojanja Evropske Unije.

Očigledno je da ćemo ovu epidemiju zapamtiti po mnogo raznovrsnih osnova.

Sreda, 25. mart 2020. godine

Svakodnevnica je počela da bude monotona, imam kao i ostali trenutke kad mislim o ljudima koji su umrli i njihovim porodicama, ali najviše je momenata u kojima se sve ovo prikazuje nevažno, kao rezultat površine emocije, ravnodušno i matematički sterilno. Dobar deo dana sam provela u nekim nebuloznim prepirkama sa takozvanim fanovima raznih teorija zavere. Ne znam da li je veća muka gledati ove što umiru ili ove što fiziološki žive, ali što su manje-više već u nekoj vrsti kome svesti. Mrtvi pa mrtvi, a pada i sneg po malo, što mi u trenu izvuče iz sećanja poslednju rečenicu u Džojsovom romanu Dabliners: „Sneg pada po mrtvima i živima”. A u suštini, svi su već neku ruku mrtvi ispod tog snega.

U telefonskom razgovoru sam prijateljima poverila svoju iznenadnu, i čini mi se, neprirodnu ravnodušnost prema sirenama ambulantnih kola i vestima o smrti svojih sugrađana. Utešiše me rekavši da je to posledicadelovanja mog odbrambenog sistema koji se upinje da omogući očuvanje mog mentalnog sistema.

I večeras, zajedno sa premijerom, na TV ekranu, prebrojavamo žrtve. On ujedno zahvaljuje na pokazanoj disciplini i nastoji da nam podigne optimizam vešću o tome da je doneta odluka o formiranju posebnog fonda za pomoć na svim socijalnim nivoima. Iz njegove priče se da naslutiti da je spreman da odigra dobar meč u EU parlamentu, te da možemo mirno da sačekamo kraj ovog karantina i novi feniksov momenat naše Italije. U ovakvoj situaciji je kud i kamo bolje verovati nego sumnjati.

Četvrtak, 26. mart 2020. godine

Dan je protekao u mom suludnom naporu da pošto-poto popravim mašinu za pranje posuđa. Odgledala sam kao svaka praktična žena skoro sve tutorial videozapise na Youtube-u i odlučno se upustila u detaljno razmontiranje mašine, što me je, posle skoro 12 sati beznadežnog feminističkog samožrtvovanja u ovoj izolaciji, dovelo do krajnje blesavog zaključka: mašina ipak ne prima dovoljno vode tako da nije problem u njoj već u instalacijama tako da je potrebno pozvati gospodina vodinstalatera.

Zahvaljujući „on line” vestima ostala sam u toku dešavanja koja se tiču pandemije kako u svetu tako i kod nas. Setila sam se smešne i istovremeno tužne pojave od pre nekoliko nedelja, kad se ovde razbuktavala epidemija, da je mnogo javnih ličnosti uključujući i političare širom sveta proglasilo Italiju za specifikum, jer je po definiciji problematična, uvek melodramatska i trapava… Čak sam naišla i na krajnje neumesne komentare nekih naših balkanskih sugrađana u kojima se epidemija proglašavala za običan grip kom je italijanski narod, kao genetski slabiji, podlegao. Šta reći, a da ne ispadne tragikomično? Ako od ovoga ima neke koristi onda je to verovatno neka vrsta samospoznaje.

Ni večeras nam užasna statistika o broju novozaraženih i umrlih ne pruža nadu u toliko željeno stišavanje epidemije. U našem malom gradu, koji je inače i banjski centar, doneta je odluka da se nekoliko hotela što hitnije adaptiraju u stacionare za zaražene, jer 300 mesta u našoj bolnici više nije dovoljno.

Petak, 27. mart 2020. godine

Vreme mi je definitivno proteklo u napornim telefonskim razgovorima sa prijateljima, kolegama i klijentima, koji su svi odreda uplašeni od ove već veoma uznemirujuće matematike. Odbrojali smo ih hiljadu danas! Hiljadu mrtvih!

Broj zaraženih krenuo je galopirajućim rastom i u ostalim italijanskim provincijama kao što su pre svih Rim i Napulj, a onda i sve ostale regije od severa do juga Italije. Danas se postoje razlozi za poseban strah jer se vrhunac epidemije još uvek ne nazire, a broj žrtava je sve veći. Mislili smo da ćemo 3. aprila izaći iz kuća i vratiti se normalnom životu, kako je bilo rečeno pre tri nedelje, ali to predviđanje počinje da nam izgleda sve više neverovatno.

Mrtvi sada ne samo što čekaju da budu kremirani, već i putuju po provincijama i regijama gde ima više mesta u krematorijumima.

I sve je tako apokaliptično kao u filmovima, naoblaka, kiša, prazne ulice, Papa se moli sam na Trgu kao ličnost u nekom SF scenariju Filipa Dika… A reflektora nigde, kamera nigde, sve sama gola stvarnost. Stvarnost koja guši.

Danas je onaj dan koji doživljavam kao prelomni momenat u svom životu jer mi se čini da sam konačno postala svesna da iz ovoga još dugo neće biti izlaza.

Subota, 28. mart 2020. godine

Mirno brojimo i danas naše mrtve, i tako hiljade dnevno. Reč je o uglavnom starijem svetu, onom koji je zapamtio rat i Nemce u ovim krajevima pa mi se u svoj ovoj virusnoj matematici javiše i neki drugi računi. Dok se Italija, Grčka, Španija sa ostalim zemljama EU bori u ovom trenutku da dobije na kredit resurse evropskog monetarnog fonda, bez dodatnih uslova, koje bi naša draga sugrađanka Nemačka tako rado uskratila, setih se davne 1953. godine kad je 27 zemalja uključujući našu divnu Jugoslaviju i Italiju, Londonskim ugovorom oprostilo više od polovine duga posleratnoj Nemačkoj i time joj dalo mogućnost da ga isplati u nekih 30 godina i da ukoliko se u budućnosti dve Nemačke ujedine, nadoknadi ostatak duga. Eto, desilo se da je Nemačka svoj poslednji deo ugovorenog i prepolovljenog duga otplatila 1990. godine i da su baš Italija i Grčka u tom momentu popustili kanceleru Kolu i oprostili mu dodatni dug koji bi doveo Nemačku u defolt.

Danas te iste zemlje broje mrtve od pandemije i generalno gledano, žrtve jednog beskrupuloznog evro sistema koji se nalazi u nemačkim rukama. Sve je kako u moralnom, tako i u ekonomskom smislu bilo zaboravljeno i oprošteno u ime jedne jedinstvene Evrope koja se svesno borila zadnjih sedamdeset godina da iz zgarišta Drugog svetskog rata izvuče pouku o povezanosti naših naroda i time postavi, prvo socijalne, a tek posle ekonomske temelje jedne moderne Evrope.

Izgleda da svako u ovoj čudnoj matematici broji svoje mrtve i da današnja Evropa, na čelu sa Nemačkom, broji samo evro bond interese.

Autorka je rođena 1975. godine u Pančevu, već 30 godina živi u dijaspori, u Parmi, Italija